Nikada nije bila ružna. Čak naprotiv, dok je bila sasvim mala prilazili su joj nepoznati ljudi na ulici i govorili joj kako je slatka… Ali to govore svoj deci, zar ne? Kroz pubertet se provukla sa ožiljcima na duši, lošim tenom, i nekim kilogramom viška… Naravno – na poglešnom mestu…
Sedela je tako u kafiću sa drugaricama, identične prosečne spoljašnosti. Znale su i one da se „namontiraju“ – kao boginje. Malo skupe kozmetike, depilacija, pametan šoping, bjuti-slip. Pa još malo kozmetike. Naročito šminke… Ali uzalud. Frajeri bleje u telefone. Ili na velikom TV-u prate ligu šampiona. Ili se satiru od alkohola. Probale su izazavan fazon. Ali sa merom – da ne pomisle da su lake… Ništa! Probale su i da provociraju (da pomisle da su lake), i opet – ništa! Nizali su se tako dani, meseci, godine – i već je počela da gubi svaku nadu…
A onda je na internetu naletela na neki strašan članak. Iz svake rečenice je izbijala neka rešenost, neka vatra. Nikada nije mnogo čitala, i taj tekst ju je našao nespremnu i udario je svom silinom – kao autobus. Svoju sliku i priliku je videla između redova. I videla je nadu, osetila nadahnuće. Snagu, koju nije znala da poseduje…
I onda je – prelomila! Postaće sasvim druga osoba. Zmaj! Najfatalnija riba u gradu. Uradiće sve što treba, da više nikada ne gledaju KROZ NJU, u pravcu ekrana, na kome nekakav Mesi izvodi slobodan udarac.
Nije pitala matorog odakle mu pare. Čak nije morala mnogo ni da plače i da se prenemaže. Matori je car! Iako nikada nije bio neki frajer… Ali keva je uradila dobar posao.
* * *
Koštalo je. Bolelo je. Trebalo je mnogo znoja i truda, polomljenih noktiju i štikli, modrica i žuljeva. Zubar, hirurg, fitnes, kozmetičarke, maserke, garderoba, cipele… Bilo je to teško i mučno iskustvo koje se trudi da što pre zaboravi. Ali pogled u ogledalu briše sve! I ljubomorne varnice u očima njenih „drugarica“ koje joj potvrđuju baš ono što je slatkorečivo lažu: „Mačko! Pokorićeš…“
* * *
I kucnuo je taj dan. Ušla je u velikom stilu kada su svi već bili dovoljno zagrejani od alkohola, i dovoljno smoreni uobičajenom rutinom. Napravila je teatralan „ufur“ i zauzela najbolje strateško mesto. Uglom oka je videla kako im usta zjape, kako su im se pivske flaše zaledile u ruci, a pogledi bez treptaja je ispratili kao po koncu.
„Udica je bačena! Sad ćemo da vidimo ko ima najviše herca!“ – pomislila je u sebi.
„Bratee? ‘Si vid’o ovu malu? A? Dobraaaa…“
„Pusti to bratee. To sigurno već šeta neki sponzor. Ne misliš valjda ‘se tako namontirala zbog nas dvojice? A?“
„Znaš da si u pravu. Nije to za nas… Sirotinju. Nego care – jel’ nam proš’o Udineze?“
„Iz keca u dvojku.“
„Pu! ‘Bemtisranje…“
:.
(originalna slika preuzeta sa ove adrese)
džunglica
Nije problem nezainteresovanost muškaraca ili obuzetost fudbalom, problem je što je ugrađen stereotip lepote i full-a kako bi se zamaskirala nesavršenost duha. Oni koje cene prirodnost imaju duha. Oni koji traže prirodno, ne zalaze u silikonske doline. 🙂
detozin
Problemi su brojni i složeniji nego što to može da stane u jednu pričicu. Ali obrazac se da naslutiti – modernim rečnikom bi se reklo „neusklađenost ponude i potražnje“ ili „problem u komunikaciji“. Kako god – čini mi se da i ovo „tržište“ drma žestoka kriza.
SindžaMrsomud
Drma.
Ali tu je naša šansa.
Ako neće oni…
Ivana
Mogu samo dodati da sam umorna od gledanja u stereotipsku lepotu (jer vise ne raspoznajem ljude, svi isto izgledaju!) i da mi je zao zbog toga sto danas moji vrsnjaci (18/19) vise ne cene nikakve vrednosti! Sada ne pricam o tome da li oni cene “prave“ vrednosti ili ne. Oni danas ne cene nikoga i nista ukoliko taj neko nema 300 lajkova na slici i ne znam koliko “foloversa“ na raznim socijalnim mrezama! A cak ni njih ne cene nego su im predmet ogovaranja i ubijanja dokolice.
Siniša
Ovo je zaista veliki problem i tužna priča omladine. Penzioneri se danas provode u pravom smislu reči. Omladina je sluđena. Prosečan momak danas skita od kladionice do kafane sa drugarima iz kraja, devojke su sve frustriranije i nesrećnije.