Daltonista

posted in: Fikcija | 2

korektne-pilule

Neko zvoni u gluvo doba…

Pred vratima stoji neki poznanik iz mladosti. Nisi ga video, čak ni u prolazu, petnaest-dvadeset godina. Šta si ono poslednje čuo o njemu? Zaboravio si. Samo znaš da je bilo nešto baš gadno. Droga? Zatvor? Ne vredi, ne sećaš se. Ko ti je kriv kad ne slušaš tračeve…

A onda ugledaš kofer. I njegove uznemirujuće oči. Izgleda bolesno. Ne samo fizički. Osim ispijenog i prerano ostarelog lica, postoji još nešto u tim očima. Nešto što te iskreno plaši. Posle treće njegove rečenice prestao si da ga slušaš, jer već znaš na čemu si. Panično pokušavaš da smisliš izgovor koji će ti biti potreban čim završi svoju tužnu priču. Hitan službeni put? Bolesna supruga? Neka maglovita „situacija“ koja se ne objašnjava? Najbolje što manje da objašnjavaš i da se pravdaš. Treba da budeš što kategoričniji. Ili da mu prosto zalupiš vrata pred nosom?

Kada si ti postao takvo đubre od čoveka?

Ne, naravno da nisi đubre. Ti si brižan otac i pažljiv suprug. Ti si zapravo sasvim pristojan i dobar čovek. Jedan od onih koji će samoinicijativno pomoći nepoznatoj ženi da popne dečija kolica uz stepenice. Od onih koji će skoro uvek stati da pomogne vozaču u nevolji. Osim ako baš žuriš negde… Jedan od onih koji će poslati SMS, ili donirati staru garderobu. Osim toga – redovno razvrstavaš plastiku i papir. Redovno plaćaš i porez, a baš i ne očekuješ bog zna šta zauzvrat…

Možda malo zaštite?

Kao i mnogima, nije ti baš prijatno u sopstvenoj koži. Postoje mnoge stvari za koje misliš da nisu u redu. Imaš neki nedefinisani osećaj da svet nije pravedan, i da ti je namenjena uloga žrtve. Bez trunke tvoje krivice. Pogotovo te iritiraju neke stvari o kojima se ne govori. Sve što si stariji – sve ih je više. Tvoje „sigurno dvorište“ se takođe intenzivno smanjuje tokom godina. Nekada si se osećao delom nesvrstanog i slobodnog sveta. Potom si se krio iza zastava i granica koje su na tvoje oči kopnile i mrvile se. Ili iza javnosti koja ti je pružala iluziju da se možeš odupreti nasilju i diktatu moćnih siledžija

A onda se sve raspalo.

I sada živiš u gromoglasnoj tišini. Praviš da ne čuješ i ne vidiš. Kad izađeš iz svog stana staviš tamne naočare, a na uši slušalice. Nemaš gde da parkiraš iako u blizini postoji 150 uvek praznih parking mesta. Tako bi rado rekao nešto o invalidima koji nemaju ni za hleb a kamoli za gorivo – ali nije korektno. A i nije to tvoj posao. Putuješ dugo jer je grad blokiran policijom koja štiti neku ugroženu manjinu. Ni o tome ne treba pričati, još bolje ni razmišljati. Tu su i neke izbeglice. Još jedna tabu tema. Jedna od mnogih. Ne čuješ. Ne vidiš. Ne govoriš…

Odradiš ćutke svoje, i bežiš nazad u svoje sigurno dvorište. Jedva čekaš da stigneš kući i zatvoriš vrata…

Možda si malo zadremao pred semaforom? Sve je nekako čudno… Ili si zaboravio da popiješ svoju pilulu? Tek, shvataš da su tvoja metalna vrata sa „H“ bravom dok si bio na poslu – nestala. U dnevnoj sobi sedi predsednik saveta stanara i upoređuje boju tvojih zidova sa „direktivom korektnih boja“. U kuhinji socijalni radnik anketira tvoju decu i pronalazi suviše strahova u njihovim snovima. Čeka te i poverenik iz Stranke koji je došao da naplati svojih 5%,  i da ti kaže šta treba lajkovati na Mreži. Usput te obavesti da su tvoju suprugu, dok si bio na poslu, poslali na dvomesečno prevaspitivanje u Kamp za nekorektne. Zato što je na pijaci naglas izgovorila nekorektnu reč trčeći za džeparošem…

Ali bar si tu, unutar tvoje glave, u samoći svojih misli, još uvek slobodan da vidiš sve to? Samo, još koliko?

Još koliko dugo?

Slični postovi:

2 Responses

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *