Lekcija br 3.

 Sve je protiv mene…

Tačno! I tako će uvek biti. Verovatno i kad zaradite prvih milion dolara (ja još uvek nisam – pa ne mogu da tvrdim,  ali sam prilično siguran da je tako).  Kada se „učlanite u klub“ odmah postajete meta za masovno pljuvanje, dežurni negativac, krivac za sve. Ustanovićete brzo da vas baš niko ne voli. Vaši (ali i svi drugi) radnici, penzioneri, nezaposleni, državni organi, čak ni „kolege“ – apsolutno niko! Ali o „popularnosti“ i o „nepravdi“ ćemo da govorimo kasnije. Pošto smo tek na početku, ovo poglavlje se bavi pitanjem koje muči mnoge početnike: „Ja bih da dam sve od sebe, imam volje i želje… Ali – kako?

Sve znam: nemate novca, nemate lokal, nemate zemlju, nemate prijatelje, nemate zanat, nemate ideja, nemate nikakvo korisno znanje – tj ništa ne znate da radite… (nadam se da bar nešto od pomenutog nije istina?)  Vi ćete naravno ponovo pročitati predhodnu rečenicu i dobro razmisliti šta od svega toga zasta nemate, ali hajde da pretpostavimo da ste najbeznadežnija žrtva tranzicije, totalni autsajder…

Povrh svega, Imate (na primer) više od 55 godina, završili ste davno neku bezveznu školu koja vam baš ništa ne vredi, a čak ni za politiku nemate talenta…(hteo sam da napišem: „glupi ste čak i za politiku“ ali mogao bi neko da se naljuti, pa sam obrisao) „Zabiberićemo“ dodatno sve i sa dvoje odrasle (naravno nezaposlene) dece, bračnim drugom koji takodje ne radi, nerešenim stambenim pitanjem, ogromnim, režijama i dugovima koji vas polako dave…  Jel’ može gore? Može! Uvek može gore. Tu je i bolest, neki sudski spor, neka druga gadna tragedija, ili dubioza, koja vam crpe i to malo životne energije koja vam je još ostala… Kako smo ono na početku rekli: sve je protiv vas!

Moj pokojni deda bi rekao: „Ma sve je u najboljem redu, samo mi gore na tavanu fali jedna kuka… Kakva kuka? Pa nemam gde da vežem kanap – da se obesim!“

E, to je taj duh! Taj moj deda je ostao udovac sa troje male dece, radio je pre podne kao livac, po podne kao mesar, nekako je uspevao da obradi i neku malu bašticu… Onda je kasnije uspeo i da se opet oženi (?!), pa su deca malo porasla… Na kraju je (uz samo-bog-zna kakve muke) uspeo da odškoluje decu, i da proživi život dostojan Čoveka. I povrh svega, još je imao i snage da se zavitlava na svoj račun.

Svi znate mnogo takvih priča. Jesu li ti ljudi bili nekakvi supermeni? Jesu li njihova beda, nesreća i sirotinja bile manje od naše? Ili je njihov dan možda duže trajao?

Napisao sam maločas ovde jedan pasus, ali ga pišem ponovo. Da ste ga pročitali verovatno bi ste se naljutili. Pokušao sam (suviše nespretno) da vam kažem šta bih ja uradio na vašem mestu (odnosno u ovoj zamišljenoj situaciji) ali to jednostavno nije u redu. Niko nije u situaciji (u koži) onog drugog. Recimo samo da ja dobro znam (iz ličnog iskustva) koliko loše može biti. Neke stvari vam se urežu u sećanje,  i povremeno ih i po  potrebi „izvadite“ odatle, bilo da hoćete sebe da ohrabrite, ili utešite… Baš zato i ZNAM da je svakome njegova muka najveća i najteža, i da se sa tim ne treba igrati.

Ali to nas dovodi do Lekcije br 3: kad postoji želja postoji i način. Liči na prethodne dve, i u pravu ste: sve je to u stvari jedna ista ideja. Kad uzmete stvari u svoje ruke vi pristupate velikoj transformaciji. Kao neka gusenica ostavljate iza sebe praznu ljušturu, i TREBALO BI da sa  njom napustite i gomilu starih shvatanja i navika. Podsetiću vas na prethodne dve lekcije: od tog trenutka sve je u vašim rukama, ništa više ne sme da vam bude teško (ili nedostojno), i svi problemi sa kojima se susrećete (od tog trenutka do večnosti) više nisu izgovori za neuspeh – već zadaci koje BAŠ VI (a ne neko drugi) treba da rešite.

Sećate li se one anegdote o Arhimedu („Dajte mi oslonac – pomeriću zemlju“) Imao sam genijalnog profesora fizike u osnovnoj školi koji je to uklopio u predavanje (o poluzi) i izračunao nam da bi ta poluga morala da bude toliko dugačka da bi bilo potrebno odgromno vreme da bi se prešao potreban put, odnosno da bi se to pomeranje zaista i desilo…Ili velika brzina? Ili extra snaga? Ili više poluga? Uglavnom, uključio nas je u tu neverovatnu priču sa raznim hipotezama, i varijacijama,  i pokazao nam da svaka formula sadrži u sebi mnogo mogućih rešenja.  Nisu sva rešenja realna (bar ne u datom trenutku, ili bez nekih dodatnih uslova i okolnosti) ali po pravilu VREME  je sastavni deo svih formula tj.„scenarija“. To može da znači mnogo stvari, na primer da se vremenom okolnosti menjaju, i ono što nije bilo moguće juče – može biti moguće već sutra…

Korak po korak. Sastavite spisak problema i krenite od prvog koji vam padne na pamet. Ili od onog kojeg će te najlakše rešiti. Ili od najtežeg – svejedno. Samo krenite odmah. Ako jedna stvar ne ide, probajte drugu. Pa se vratite na prvu, ali promenite pristup. Kao kad unosite nameštaj kroz tesno stepenište. Okreni – obrni… Po strance – pa na kant. Sad zanesi malo…Pa ako ne ide nikako – probajte kroz prozor… A ako ne može ni kroz prozor – tu je šrafciger (ili testera)… Samo pre toga morate da rešite da ŠTA GOD DA SE DESI nećete ostaviti nameštaj na kiši… Takodje je važno i da se ne dozvoli ona pogubna situacija u kojoj svi imaju nekakve ideje ali niko ne podmeće ledja…Ili još gora situacija u kojoj beskrajno odlažete selidbu dok ne smislite odgovore na sva eventualna pitanja (a to se, naravno, nikada neće desiti)…

Ova lekcija će vam biti od koristi mnogo češće nego što vam se čini. Teško je početi, ali je jednako teško (ponekad još teže) nastaviti dalje. I ovo (kao što ste već sigurno „provalili“) nema veze samo sa biznisom – to su vrlo univerzalne stvari…

Prošlo je mnogo vremena od kada sam ja počinjao (početkom 90-tih) i sigurno se mnogo toga promenilo… Ionako treba tu vrstu priča uvek uzeti sa rezervom. Mala digresija: da li ste primetili kako smo svi skloni da sami sebi retroaktivno izmišljamo nekakva opravdanja. Kao npr: „znao sam ja da nije trebalo da radim to-i-to, ali morao sam zbog toga što…“ – a onda sledi neko skroz nategnuto obrazloženje naših idiotskih postupaka i odluka. Što reče neko: „niko nikad neće priznati da je pokvaren – ili da je idiot!“

Ne očekujte to ni od mene. Ali jedno mogu da vam priznam: kakvo god da „opravdanje“ imam, napravio sam ja tih gluposti koliko hoćete… Jedno vreme sam mislo da je „kul“  reći kako smo mi „bacili u kontejner“ više poslova nego što su drugi uradili (verujete mi, niti je bilo istina – niti je bilo „kul“ hvaliti se nečim tako idiotskim). O greškama ćemo posebno pričati kasnije, ali trenutno je važno da raščistimo da su greške neminovne i neizbežne i da je važno delovati bez oklevanja. Ista stvar je i sa znanjem: ovo nema NIKAKVE VEZE sa znanjem. Mi ZNAMO šta su naši problemi, ZNAMO i šta želimo da postignemo i šta nam stoji na putu… Jedino što nam „sreću kvari“ u ovakvim situacijama je što se ponašamo kao muva u tegli. Bez ikakvog smisla i cilja, jurcamo okolo („muvamo se“), i bez veze lupamo glavom u zid…U suštini: ne radimo ništa, ne mislimo ništa, panično smo koncentrisani na probleme…

Umesto na rešenja.

Predlažem vam da ostavite za trenutak ovu knjigu i uzmete prazan beo list hartije. Napišite sve probleme koji vas dele od ispunjenja vašeg cilja (A-ha! morate da za početak suvislo formulišete VAŠ CILJ! „Hoću da imam mnogo para“ nije cilj nego detinjarija). Slobodno prepišite sve što se odnosi na vas sa onog mog spiska, a obavezno dodajte i sve što sam ja zaboravio da spomenem. Mogu da se kladim da će se desiti dve stvari:

Prvo: vaš spisak će biti znatno kraći od onog sa početka poglavlja, i
Drugo: za bar jedan od problema koji ste želeli da stavite na spisak, vi već znate rešenje (pa ga verovatno niste ni stavili na spisak). Predlažem vam da počnete odatle, a možete u medjuvremenu da pokušate da i ostale probleme propustite kroz sledeći test:

Na svaki problem sa spiska primenite sva ova pitanja:

– Da li ste zaista pokušali da rešite taj problem ili ste odustali unapred zato što „znate“ da je neizvodljivo? (kako to možete znati ako niste probali?)
– Da li će se nešto promeniti nabolje ako uspete da nagovorite nekoga da vam pomogne? (jeste li TO pokušali?)
– Da li možete da taj problem zaobidjete ili ignorišete? (da li je to uopšte važno?)
– Kako su drugi rešili taj problem? (raspitajte se dobro, na više mesta)
– Da li možete da privremeno usmerite svoje akcije na nešto drugo, a da se vratite kasnije na taj problem kad skupite dodatno samopouzdanje, novac, saradnike ili šta god vam je već potrebno? – (i šta vam je zapravo potrebno?)
– Da li će se nešto promeniti ako prvo uložite malo vremena i energije da se bolje pripremite i osmislite sledeći pokušaj? (samo nemojte da vam ovo bude izgovor za nepotrebno odlaganje!)
– Da li možete da taj problem rasčlanite i podelite ga na više manjih koje će te rešavati deo po deo?
– Da li će se taj problem rešiti sam od sebe ako prethodno rešite neki drugi problem?

Pokušajte obavezno da dodate na ovaj spisak i neko svoje pitanje. Kad naučite da postavljate ovakva pitanja – nučili ste KAKO SE REŠAVAJU problemi. Ako ste me zaista poslušali (mislim na ovu glupost sa belim papirom) mogli ste da otkrijete još jedan zanimljiv fenomen: Ponekad je dovoljno samo „poslagati“ probleme i nazvati ih pravim imenom. Kad ih vidite, onako jadne, skvrčene na  papiru, ustanovite da su (bar neki od njih) glupi, besmisleni i nevažni…

Verovatno bi ste odavno pronašli odgovore koji vam trebaju da ne pravite najstariju i najgluplju grešku na svetu – pitate se: „šta će mi odgovor na to (jedno) pitanje kad ih ima još 5, 7, 12 ili 25 – na koja nikada neću naći odgovor…“ Već sam vam rekao: ponašate se kao muva. Potsetiću vas na nešto što ste naučili kad ste imali godinu dana ili manje (dok ste učili da hodate) Alo! Obrati pažnju ovde! TO se radi ovako: A – ovo je problem. B – rešimo ga, C – idemo dalje…   

Nije moguće da ste zaboravili kako je to teško (ali izvodljivo) – korak, po korak…Sećate li se?

Prosto i jednostavno.

Slika je pozajmljena odavde (U sledećem nastavku: „Put od hiljadu milja…“)

.

Slični postovi:

6 Responses

  1. Cyber Bosanka

    Jedna od stvari koju sam naucila iz silnih knjiga o samopomoci koje sam citala jeste to da za svaki problem uvijek postoje najmanje 2 rjesenja. I jos sam naucila (vremenom iz licnog iskustva) da je mnogo lakse kad probleme posmatras kao izazove koje stoje pred tobom i cekaju da ih rijesis. Kada tako prilazis problemu onda to vise nije problem i mnogo je lakse.

    Konkretno znam danima vrtiti istu stvar u glavi, nositi je na spavanje sa sobom i cak je sanjati, buditi se sa njom te je tako okrenuti i premetnuti u glavi milion puta dok ne ugledam kako mogu rijesiti to sto me muci. I nakon toga je lako pristupiti rjesavanju. Dakle – problemi su uvijek rjesivi, samo neki traze malo vise vremena i truda. I ono sto nam najteze pada ali je tako – nece ih niko rijesiti za nas, uvijek cekaju.

    Necu vise napominjati da mi se svidja 🙂

  2. Pedya

    I ovaj tekst ti je jako dobar, kao i prethodni. Imam utisak da si ih poduže "krčkao na tihoj vatri" pre nego što si nam ih ovde servirao… 😉 Savet "promenite pristup" je zlata vredan, jer ko očekuje da stalno radeći/razmišljajući na isti način može da dobije drugačije rezultate/ideje, taj je… pa, recimo… nerealan (a ima srpski jezik i drugih adekvatnih pojmova).

    I nemoj da omalovažavaš svoje (dobre) savete – umesto "mislim na ovu glupost sa belim papirom" u (budućoj) knjizi napiši "mislim na ovu ideju sa belim papirom". Jer to jeste dobra ideja, dobar savet, koji se može naći u mnogim knjigama o motivaciji. U svakoj sam pročitao nešto na temu "cilj nije cilj ako nije napisan". Isto tako nije ni problem. Kad se neko vrati tom papiru posle određenog vremena, videće tačno šta mu je predstavljalo problem, pa će mu biti drago što ga je rešio, ili smešno što mu je TO uopšte bio problem… Ako se ne napiše, ljudski um će određeni problem nesvesno prilagoditi nekom budućem rešenju, koje prvobitni problem nikad nije ni rešavalo, jer ljudi su takvi – teže da što lakše dođu do nekog rešenja, makar usput i zavaravali sebe. Bez zapisanog, umesto rešenja za svaki problem, imali bi (posle dovoljno vremena) problem za svako rešenje… 😉

  3. Miodrag Ristic

    @Cyber Bosanka – to sa idejama koje se "nose na spavanje" je i iz moje priče. Mnoge ideje su mi upravo došle u onom trenutku gde se san i java rastaju (sastaju?). Naravno pre toga treba se dobro "nažuljati" sa problemom, i sagledati ga iz svih mogućih uglova.

    @pedya – ja se uvek obradujem kad pronadjem neki svoj stari rokovnik, pa na "things-to-do" listi pronadjem neke od "gorućih" problema koje sam u medjuvremenu rešio. Istini za volju – uvek nadjem i neki koji se još uvek "krčka".
    A da li je glupost ili ne (to sa belim papirom) na svakom je da sam ustanovi…

  4. verkic

    Knjige motivacija, samopomoći, papir, ciljevi, problemi, rešenja ….. mnogima mogu pomoći duboko sam ubedjena. I meni su bezbroj puta.
    Medjutim desi se da ljudi iz raznoraznih razloga ne mogu da mrdnu. Gde god da se okrenu u mestu su, gde god podju nigde ne dodju, šta god započnu ne završe, nemaju veru, samopouzdanje.Pokušaju oni i otkriti koji je to njihov problem koji treba da reše ali ga ne vide. Veruj mi mnogo je takvih. Dve godine sam i ja na neki način bila veoma slična opisanim ljudima.
    Napamet znam mnoge rečenice koje sam izgovarala noćima, u koje sam želela verovati i verovala sam, ali svakim novim danom te bi rečenice nestajale. Na svakom od nas je da spoznamo sebe, da se otrgnemo, isčupamo iz takvog stanje i tek tada sve ovo o čemu pišeš može da pomogne dalje.
    Ja sam pronašla kako, medjutim svi smo mi individue, svako na svoj način razmišlja i motivacija koja je nekom velika, možda meni neće biti pokretač.
    Po meni, prvo što se mora uraditi je lupiti se u glavu, videti zašto si tu gde si, realno sagledati situaciju, otkloniti taj pravi uzrok svemu, pa tek onda dalje. Tada je lako i postaviti cilj i ići ka njegovoj realizaciji.

  5. Miodrag Ristic

    @verkić – sigurno da mnogi nikad ne pronadju snage, a većini treba BOLNO mnogo vremena. Meni je trebalo punih 5 godina da – od danas do sutra, od ponedeljka do ponedeljka – sakupim dovoljnu količinu nezadovoljstva, motiva, rešenosti, ili već čega sve – da se pokrenem. I ta se situacija ponavlja s vremena na vreme, samo što svaki sledeći put znaš da je moguće, pa je (samo zato) malo lakše… Na kraju "rušenje zidova" postane nekakav sport sam za sebe.

  6. electrasdreams

    Postoje ljudi koji najbolje funkcionisu i misle kada su pod pritiskom, pod problemom. U svakom slucaju recept nije isti za sve. Najvaznije je sam sa obom otkriti sta te pokrece.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *