Lekcija br 3.

Miodrag Ristić

M.R.

You may also like...

6 Responses

  1. Cyber Bosanka kaže:

    Jedna od stvari koju sam naucila iz silnih knjiga o samopomoci koje sam citala jeste to da za svaki problem uvijek postoje najmanje 2 rjesenja. I jos sam naucila (vremenom iz licnog iskustva) da je mnogo lakse kad probleme posmatras kao izazove koje stoje pred tobom i cekaju da ih rijesis. Kada tako prilazis problemu onda to vise nije problem i mnogo je lakse.

    Konkretno znam danima vrtiti istu stvar u glavi, nositi je na spavanje sa sobom i cak je sanjati, buditi se sa njom te je tako okrenuti i premetnuti u glavi milion puta dok ne ugledam kako mogu rijesiti to sto me muci. I nakon toga je lako pristupiti rjesavanju. Dakle – problemi su uvijek rjesivi, samo neki traze malo vise vremena i truda. I ono sto nam najteze pada ali je tako – nece ih niko rijesiti za nas, uvijek cekaju.

    Necu vise napominjati da mi se svidja 🙂

  2. Pedya kaže:

    I ovaj tekst ti je jako dobar, kao i prethodni. Imam utisak da si ih poduže "krčkao na tihoj vatri" pre nego što si nam ih ovde servirao… 😉 Savet "promenite pristup" je zlata vredan, jer ko očekuje da stalno radeći/razmišljajući na isti način može da dobije drugačije rezultate/ideje, taj je… pa, recimo… nerealan (a ima srpski jezik i drugih adekvatnih pojmova).

    I nemoj da omalovažavaš svoje (dobre) savete – umesto "mislim na ovu glupost sa belim papirom" u (budućoj) knjizi napiši "mislim na ovu ideju sa belim papirom". Jer to jeste dobra ideja, dobar savet, koji se može naći u mnogim knjigama o motivaciji. U svakoj sam pročitao nešto na temu "cilj nije cilj ako nije napisan". Isto tako nije ni problem. Kad se neko vrati tom papiru posle određenog vremena, videće tačno šta mu je predstavljalo problem, pa će mu biti drago što ga je rešio, ili smešno što mu je TO uopšte bio problem… Ako se ne napiše, ljudski um će određeni problem nesvesno prilagoditi nekom budućem rešenju, koje prvobitni problem nikad nije ni rešavalo, jer ljudi su takvi – teže da što lakše dođu do nekog rešenja, makar usput i zavaravali sebe. Bez zapisanog, umesto rešenja za svaki problem, imali bi (posle dovoljno vremena) problem za svako rešenje… 😉

  3. Miodrag Ristic kaže:

    @Cyber Bosanka – to sa idejama koje se "nose na spavanje" je i iz moje priče. Mnoge ideje su mi upravo došle u onom trenutku gde se san i java rastaju (sastaju?). Naravno pre toga treba se dobro "nažuljati" sa problemom, i sagledati ga iz svih mogućih uglova.

    @pedya – ja se uvek obradujem kad pronadjem neki svoj stari rokovnik, pa na "things-to-do" listi pronadjem neke od "gorućih" problema koje sam u medjuvremenu rešio. Istini za volju – uvek nadjem i neki koji se još uvek "krčka".
    A da li je glupost ili ne (to sa belim papirom) na svakom je da sam ustanovi…

  4. verkic kaže:

    Knjige motivacija, samopomoći, papir, ciljevi, problemi, rešenja ….. mnogima mogu pomoći duboko sam ubedjena. I meni su bezbroj puta.
    Medjutim desi se da ljudi iz raznoraznih razloga ne mogu da mrdnu. Gde god da se okrenu u mestu su, gde god podju nigde ne dodju, šta god započnu ne završe, nemaju veru, samopouzdanje.Pokušaju oni i otkriti koji je to njihov problem koji treba da reše ali ga ne vide. Veruj mi mnogo je takvih. Dve godine sam i ja na neki način bila veoma slična opisanim ljudima.
    Napamet znam mnoge rečenice koje sam izgovarala noćima, u koje sam želela verovati i verovala sam, ali svakim novim danom te bi rečenice nestajale. Na svakom od nas je da spoznamo sebe, da se otrgnemo, isčupamo iz takvog stanje i tek tada sve ovo o čemu pišeš može da pomogne dalje.
    Ja sam pronašla kako, medjutim svi smo mi individue, svako na svoj način razmišlja i motivacija koja je nekom velika, možda meni neće biti pokretač.
    Po meni, prvo što se mora uraditi je lupiti se u glavu, videti zašto si tu gde si, realno sagledati situaciju, otkloniti taj pravi uzrok svemu, pa tek onda dalje. Tada je lako i postaviti cilj i ići ka njegovoj realizaciji.

  5. Miodrag Ristic kaže:

    @verkić – sigurno da mnogi nikad ne pronadju snage, a većini treba BOLNO mnogo vremena. Meni je trebalo punih 5 godina da – od danas do sutra, od ponedeljka do ponedeljka – sakupim dovoljnu količinu nezadovoljstva, motiva, rešenosti, ili već čega sve – da se pokrenem. I ta se situacija ponavlja s vremena na vreme, samo što svaki sledeći put znaš da je moguće, pa je (samo zato) malo lakše… Na kraju "rušenje zidova" postane nekakav sport sam za sebe.

  6. electrasdreams kaže:

    Postoje ljudi koji najbolje funkcionisu i misle kada su pod pritiskom, pod problemom. U svakom slucaju recept nije isti za sve. Najvaznije je sam sa obom otkriti sta te pokrece.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *