Majstori

posted in: Fikcija | 5

– Idemo na „tri“! Jedan…Dva! Aaahh!

Začuo se zvuk kao kad se ispusti puno vedro u bunar, pa krene da se strmoglavo stropoštava u ječeći ambis, uz zveket lanca i tutnjavu vitla koje se panično odmotava.

– Pazi ! – viknu Sima iz navike, iako osim njega i Ace nije bilo nikoga kilometrima unaokolo.

Kroz oblak prašine koja se sporo razilazila, nazirala se metalna skalamerija koju su polugom i čekrkom upravo srušili, zajedno sa delom trošnog zida. Sablasni gvozdeni kostur je još podrhtavao kao tek savladano čudovište koje ispušta poslednje uzdahe, pre nego što se zauvek smiri i skonča.

Aca izvadi izgužvanu zelenu kutiju iz dubokih džepova na iskrpljenim pantalonama, u struku vezanim manilom umesto kaiša. Ponudi Simu cigaretom bez filtera, obojica zapališe, i bez reči, stojećki, povukoše po par dimova, dok im se znoj slivao niz ledja i lica. Bilo je pasje sparno i vrelo, i ono malo kržljavog kukuruza što je tu i tamo izbijao iz ispucale zemlje sagoreće ako uskoro ne padne kiša.

Njih dvojica su stajali tako, tog leta ’46-te, u sred uparložene Sremske ravnice, na ruševini mlina koji je prvih dana rata jedna „štuka“ presekla direktnim pogodkom. Bez reči nastaviše da odvajaju metal od šuta, i da ga  iznose na hrpu pored kolskog puta. Obojica su bili bosi, i u prašini finoj kao brašno ostajali su tragovi njihovih stopala, i neobični okrugli  tačkasti tragovi znoja koji se cedio sa njih u teškim lepljivim kapima.

Obojica su navikli na težak rad. Sima je do rata bio livac u lokalnoj livnici (na koju je „štuka“ potrošila drugu bombu), a Aca je i pre izbeglištva lutao godinama kao frajter (putujući zanatlija), i taman je bio dobio dobar posao u Borovu, oženio se, izrodio decu… A onda RAT, i bežanija…

– Dodji da vidiš ovo! – začuo se prvi put Acin glas od kad su ih jutros istovarili ovde da skupljaju staro gvoždje  „za obnovu“. Oni su zapravo, kao „majstori“, bili privilegovani. Ostale dobrovoljce je komesar Joca poslao da krče polomljene pragove, i opravljaju prugu koju su Nemci zaorali sve do Šida. Nije se lako dolazilo tih dana do dragocenih „tačkica“ za snabdevanje. Sima opet pogleda put sparušenih kukuruza, i pomisli: – Biće gladi!

– Ma, dodji Simo da ti pokažem nešto! – Aca je klečao na kolenima u senci polu-srušenog prednjeg zida na kome su nagoreli prozorski otvori zjapili kao slepačke oči. Pred njim je na ostacima ulaznih vrata blještao neobičan metalni predmet. Sima kleče pored Ace i pažljivo predje rukom preko uglačane osovine.

– Rostfraj! Ovo je dobar čelik, nije kao ova ostala furda… – Sima ga podiže pažljivo kao bolesno dete, i stade da ga zagleda sa svih strana.

– Vidi! Ima i žig…Bee..er.t..th

– Berthold i Mayer – Essen! –  pobedonosno reče Aca koji je već odgonetnuo ugravirani gotski natpis.

– Vidiš! Ovo je „srce“! Gledaj samo kako je obradjeno i balansirano. Ovo je bio oslonac  glavnog zamajca, koji je terao ceo mlin. Razumeš? –  Aci su sijale oči u zanosu:

– Pazi samo kako ga je Švaba uradio… Majku mu!  Sto godina se vrteo,  a vidi ga! Ni ogrebotine!

Sima je samo ćutke vrteo komad u rukama, i tražio po ivicama onaj plavkasto-ljubičasti odsjaj koji daje „ljutinu“ čeliku. Odjednom julsko pulsirajuće sunce postade „zubato“ u poredjenju sa belim šištećim ognjem koji je hučao u njegovim mislima. Osetio je onu navalu strasti, kao kad poteče prva vatrena žila kroz tek probijen šamot…

Klečali su obojica, ćutke još minut dva, okrenuti licem prema zidu, kao u nekoj nemoj molitvi. Obojici su u misli došle seni Bertholda i Mayera iz Essena, i brojne druge znane i neznane braće. Jedni drugima su sa ponosom pokazivali svojih ruku dela, i iskreno, od srca, čestitali na umeću i znanju.

– Šta ćemo? –  prvi progovori Sima. Aca samo sleže ramenima:

– Ja im ne dam da ovo tope za betonsko gvoždje!

U misli im najednom dodje i komesar Joca. Kao da su ga čuli kako sipljivo kašlje, tu negde iza zida. Pre rata, stidljivi veterinarski pomoćnik, pojavio se jednog dana u uniformi na belom konju… I kao da od onda nije sjahao, stalno govori i gleda sve sa visine. I viče neke „kockaste“ reči – kao kakav dobošar.

Sima umota onaj komad blještavog čelika u krpu u kojoj je od kuće doneo komad slanine i krišku crnog hleba. Položiše ga pažljivo u pukotinu u temelju, i zatrpaše šutom. Sada je Sima izvukao kutiju cigareta i ponudio Acu. Zapalili su, i povukli par dimova, okrenuti ka crkvenim zvonicima koji su se nazirali na horizontu kroz lelujavu izmaglicu. Simine oči se skupiše u tanku crtu, kao kod mačke, dok mu se na licu krivio onaj bećarski osmeh, iz koga niko nije mogao da odgonetne da li je ozbiljan ili se šali. Kroz nos ispusti kratak gust dim, i reče u pola glasa, kao za sebe:

– Ma… Blago budalama.

.

Slični postovi:

5 Responses

  1. Milko

    Heh, mala promjena žanra, ha 😉

    Vrlo dobro, promjene su dobre 😉

    Svidja mi se priča..zanimljivo kako svaki rat, svaka promjena vlasti..izvuče na površinu neke veterinarske pomoćnike..

    ma..budale 😉

    Ali, bez obzira na sve to..umjetničko djelo je umjetničko djelo, i nema tog rata, i propagande, koja može da ga unizi.. 😉

  2. amarilis.online

    Onako, ničim izazvan, tras pa priča, mislim, posle prethodnih postova. Čini mi se da si ranije pominjao da ti se javljaju u snu, da li to još važi? Čini mi se da je prepuna simbola.
    Sve u svemu, sjajno, baš si me iznenadio!

  3. Miodrag Ristic

    @Milko – da li ih baš izvuče, ili se oni stalno smenjuju tamo – nije ni važno… Dok god ima i ONIH BUDALA kojima su neke druge stvari važnije. To je valjda prirodan poredak stvari: jedni stvaraju – a drugi "dobošare".

    @Amarilis.online – Znam da zvuči malo nategnuto – ali stvarno verujem da mi to neko "šalje". Naravno – trudim se ja da to sve malo "upeglam" (onoliko koliko umem, i to je verovatno najlošiji deo) ali ideju, atmosferu, dijalog…Celu sliku "u paketu" dobijem u onom kratkom trenutku dok se odvaja san od jave. Što ti reče: ničim izazavano… (Osim što kao da je "naručeno" da se pojavi baš za Prvi maj?

  4. Kajzer Soze

    O,pa lepo da si malo zakoračio i u vode kratkih priča. Sviđa mi se, mogao bi ti tu dobro da se snađeš. A i poruka mi je super, jednostavno spakovana, a snažna.

  5. Miodrag Ristic

    @Kajzer Soze – hvala na komplimentima (ako su komplimenti? Šalim se, naravno. Neke stvari čovek radi sa namerom, ili nekim ciljem, recimo da se dopadne, ili da se pokaže. A neke stvari radi samo zato što to MORA da uradi. Pa kad za tako nešto još dobije i pohvalu, to mu dodje kao čist bonus…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *