Kakav štreberski naslov! Ne samo što sam nabacio džemper a-la Bil Gejts, već sam počeo i da se izražavam kao da radim za neku pro-europsku-ne-vladinu organizaciju… Možda ovo novo Vord Pres okruženje utiče na mene? Ili je najzad došlo vreme da se malo uozbiljim (još malo pa pet banki …Eej!!! Nije šala…)
Zanimljiva stvar to sa tim godinama. Kad sam bio sasvim mali (recimo: prvi-drugi razred osnovne škole) mislio sam da su „osmaci“ samo malo mladji od naših roditelja, tako reći – odrasli ljudi. Već sa ulaskom u pubertet stvari su se malo relativizovale, ali se granica „mladosti“ u suštini samo pomerila, tamo negde oko tridesete. Iza toga – mrak!
Naravno, stigli smo do „kraja sveta“ mnogo brže nego što smo se nadali, i na veliko čudjenje otkrili da se tog sudbonosnog dana ništa strašno nije desilo. Lažem. Kao pas. (zašto ljudi lažu kad pričaju autobiografske priče?) Negde oko tridesetog rodjendana počeo sam da pravim „bilanse“…
Od onda, pravio sam ih sve češće, i sa sve više žara. Nekad sam (strastveno) ubedjivao sebe da je to „šuplje“ i da nema nikakve koristi od planiranja, podvlačenja crte, ili preispitivanja. Pa sam onda (opet strastveno) glorifikovao tu svoju osobinu da se uvek iznova vraćam „na mesto zločina“, i da po stoti put počinjem ono što 99 puta nije uspelo… Počeo sam i da slažem misli i planove u nekakve sveske i rokovnike (čak i pre nego što sam u nekim knjigama naleteo na tezu da je to jedan od „proverenih“ mehanizama koji te mogu pogurati „napred“)
Ali to „napred“ je zauvek ostalo sporno. Gde napred? Zna se kakvo „napred“ nas izvesno čeka… „No One Here Gets Out Alive“
…
Ali sve to je definitivno postalo deo mene: Iluzija (znam da je iluzija) da upravljam svojim životom. Makar onoliko koliko upravlja onaj u kajaku na pomahnitaloj bujici. Bar nisam bacio veslo i krenuo da se molim (makar da bi to bilo korisnije). Pokušavam da se domognem leve (ili desne) obale, ili da se odmorim ne nekoj steni. Naizmenično štedim dah, ili zapinjem iz sve snage, pokušavam da nešto naučim iz poraza, ili da se ne zanesem kratkotrajnim uspehom…
A godine prolaze. U materijalnom svetu u kome živimo uspeh se meri kvadratima ili hiljadama nečega, ili nekim sličnim uporedivim brojkama. Kad tih brojki nema dovoljno ubace se džokeri iz nekih drugih – teže uporedivih sistema: deca, porodica, prijatelji… A ako i dalje nešto škripi – u pomoć će priskočiti i čiste apstrakcije: miran san, iskrena skromnost, spoznaja i suština…
Uvek sam mrzeo knjigovodstvo! Možda baš zato što je tako kreativno, i što se uvek može skrojiti završni račun „po želji“. Ali sve to zapravo ne znači ništa. Evo, stojim nad ovom poslednjom rečenicom i pet minuta ne znam gde me sve ovo vodi. Kao što veći deo života ne znaš kuda ideš – ni zašto. Na sreću, najčešće ti to nije ni važno. Niti se osvrćeš, niti gledaš mnogo u napred…
Tekst poče tako lepšavo, a zaglavi u najcrnjem glibu. Ha! Zvuči vam poznato? Kaže Duško Radović: „Od kolevke pa do groba – najlepše je u kolevci“ – svaka mu čast. On je znao da vidi i kaže istinu. I šta ćemo sad? Ništa. Sad ćemo malo da predahnemo i pronadjemo neki svež ugao posmatranja, neki novi motiv, izazov, zabavu ili zanimaciju…
…
Izmedju ovog i prethodnog pasusa prošlo je nekoliko dana. Za to vreme oborio me je virus, verovatno uz značajnu pomoć stresa izvazvanog završetkom selidbe (koja se vuče skoro dve godine). Nešto od tog „mračnog“ okruženja može se naslutiti na kraju teksta kojim sam neuspešno pokušavao da se „podignem“. Pao sam i potonuo – nekoliko dana bunila i groznice, na rubu sladunjavog sna i košmarne jave (ili beše obrnuto?)… Ima već mnogo godina kako se odmaram samo kad sam bolestan, a i u tim retkim trenucima ne mogu da prestanem da mislim…
Čak i superkompjuterima je s vremena na vreme potreban totalni restart. Grčevito sam tražio ovih par dana u bunilu, po skrovitim i zaboravljenim budžacima svoje podsvesti, neku ideju koja će preokrenuti tok misli, i znao sam da će sama doći onog trenutka kad budem za nju spreman.
Jutros dok sam se budio u misli mi je došla samo jedna jedina reč – „promena„.
Naslov ovog posta je do tog trenutka glasio drugačije – ali smisao je bio isti… Možda se pitate: „I šta to sad dodjavola – znači?“ Štos je u tome što ista poruka na različite ljude deluje sasvim drugačije. Ispričaću vam istinitu priču. Prvi put sam čuo za knjigu promene (Ji-Djing) još kao tinejdžer, čitajući neke tekstove Džona Kejdža, koji je bio „intelektualni tata“ Brajana Ino-a, Bovija, Kraftverka itd. (i čitavog tog nekog „intelektualnog“ krila r’n’r – kome sam žarko želeo da pripadam)… Obe knjige (Ji-Djing i Kejdžove eseje) sa sve mojim komentarima na marginama – pozajmio sam jednom poznaniku koji je ubrzo potom zapucao grlom u jagode (u beli svet) i nikada mi ih nije vratio…
Ne zameram mu, jer je ta njegova životna epizoda zapravo poglavlje koje je nedostajalo da se cela ta priča oko (tehnologije) promena zaokruži. Dakle, taj moj poznanik – iako je porušio za sobom sve mostove i krenuo naoružan svom raspoloživom voljom i željom – nije stigao daleko. Obreo sa gladan, promrzao, nezaposlen, usamljen, i bez prebijene pare – u Beču. Lutao je tako danima, i onda u trenutku totalnog pomračenja uma, iscenirao nekakvu parodiju pljačke banke sa jedinom namerom da se dočepa suvog kreveta i tople hrane. Za malo da ga – umesto u zatvor – pošalju u ludnicu… Bilo je to jako davno, i nisam ga video godinama, ali mislim da sada radi nešto u marketingu ili prodaji…
Sad bi bio red da ponudim nekakvu poentu ili zaključak – ali neću. Mogao bih tako da vas nehotice navedem da poverujete da ja znam o čemu pričam.
A ništa ne bi bilo dalje od istine.
(hvala Dži za inspiraciju)
Retka Zverka
Čika Miko, ne znam šta da mislim. Osim da sadejstvujem sa prvim utiscima. Ono što mene malo odbija, to je što si se inkorporirao sa blogom u firmu, pa ovo sada može i da mu dođe kao korporativni blog. Mislim, kad si već pomenuo onaj nalickani džemperčić na početku posta. 😉 Ono što me zabrinjava, to je što stičem utisak da si se identifikovao sa firmom koja doduše jeste tvoja, ali opet to nisi ti. Konfuzno, je li? Pa, nema veze.
Elem, zanimljivo je tražiti iglu u plastu sena i valjda to ima i neko simboličko značenje, glede preseljenja na novu adresu. 🙂
Sada idem da uradim svoj domaći, i da promenim tvoju adresu u blog rolu.
Keep up the good work! 🙂
detozin
Zverko – čestitam na brzini, i dobro mi došla PRVA na novu adresu. Za igle ne moraš da se mučiš ti si nagradu već osvojila, inače nagradna igra počinje tek sutra u podne. I nemoj još ništa da menjaš dok mi Prokka ne prebaci na pravu adresu tj bez ovog /blog/ direktorijuma. A ovo ostalo nek te ne brine – sve ovo je i do sada bio korporativni blog – isto koliko će i od sada da bude. Jedina je zvrčka u tome što će ovako Google da nas bolje „kotira“ (šta god to značilo)…
Milko
Prije svega, srećno ti bilo u novom ruhu. Veoma otmjeno djeluje, kao da si zbilja riješio da se uozbiljiš.
A sad malo ozbiljno 🙂
Promjene su prirodna stvar. Meni se mnogo dopadaju, pa bih stalno nešto da mjenjam, iako sam zakleti konzervativac.
Inače, potpuno je evidentno da te ta groznica još nije potpuno otpustila, čim te drži ta neka melanholija. A nisi ni pola života prešao 😉
Amarilis
Srećna tebi selidba i useljenje domaćine! Ozdravi i u nove pobede, poraze ponekad, ako mora ( bolje da ne mora), ali znaš već sve, to je život i samo je tvoj, kao i blog.
milja lukić
Srećno ti bilo!
Ne samo preseljenje i sve promene koje si najavio, koje očekuješ i na kojima radiš, već čak i to što se približavaš cifri od pola veka života!
Nekako mi baš ozbiljno zvuči – slaže ti se uz džemperak s početka posta, pa i uz groznicu (sa sve buncanjem i razmišljanjem) s kraja. 🙂
detozin
@Amarilis – hvala, i dobro mi došla – a što se pobeda i poraza tiče to su samo dramski momenti. Biber za supu.
@Milko – kad rešiš da osnivaš tu Liberalno-Konzervativnu partiju – računaj na mene. Ja ću verovatno da vodim anarho-liberalnu frakciju, ali što se tiče organizacione discipline, kadrovskog jedinstva, i odanosti izvornim principima konzervativizma – ja sam ti lojalan do kosti.
Стефан
На почетку морам да признам да ми је ово WordPress окружење прилично необично за нас који смо навикли на Blogger-атмосферу. Али човек се на добро лако навикне. Што се тиче теме, врло је интересантна и инспиративна за даља распредања. И мени су осмаци некада деловали као да су страшно матори. Ипак, када размишљам у контексту религије и филозофије, овај наш, људски век, у сваком погледу изгледа бесмислено мали. И након овакве дубокоумне реченице, могао бих да paste-ујем и последње две реченице Вашег поста :Р Поноћ је, не знам шта причам!
Cyber Bosanka
Vazna je sustina a ona kod tebe uveliko nadilazi svaku formu, tako da je ovo „preseljenje“ i promjena cista formalnost 😉
U svakom slucaju pozitivna promjena, po meni.
Milko
Sjetio sam se sinoć tvog antologijskog komentara „ne bih da dolivam ulje na vatru, ali čini mi se da baš to radim“ 😆
Dakle, što se mene tiče, a ne vjerujem da će biti drugačijih mišljenja (ako i bude, demokratski ćemo da ih ignorišemo), ti ćeš biti predsjednik te partije, jer mi ne pada na pamet da ti prepustim najjaču frakciju bez borbe. Dakle, palamudjenje meni-odgovornost tebi, pogotovo kad uzmemo u obzir da si odlučio da se uozbiljiš (a što ti je to trebalo?)
Pedya
Lepo si ga okrečio. Lepo. 😉
A nije ni čudo, kad ti radio isti majstor k’o i meni.
detozin
@Stefan – probleme prave ljudi koji „znaju“ šta rade, mi ostali smo manje opasni.
@Milko – toliko sam se „uozbiljio“ da mi prvi „korporativni post“ (što bi Zverka rekla) pokriva tematiku u rasponu od poznanika koji pljačkaju banke, preko buncanja u bunilu, do priznanja kako najčešće pojma nemam o čemu govorim. Šta li će tek biti kad se do kraja uozbiljim?
@Pedya – Zna momak znanje, nema šta… Samo, nadam se da tebe bolje sluša nego mene.
detozin
I-ju! Bosanku da preskočim! I Milju! Šta će to da bude? Ko će sad da mi poveruje da je to samo posledica ovog ogromnog belog prostora koji je najednom pukao na sve strane. Hvala vam obema! (jeste čule onaj vic kako je Američki predsednik u stvari Romskog porekla? Kaže – delili Cigani negde na jugu Srbije neke barake, pa kažu: „Baraka tebi, baraka meni, baraka obama…“)
Dragan Radović
Dobro došao u svet ličnih&korporativnih blogova. Tu je sasvim udobno – veruj mi na reč, ja tako blogujem od početka. Dunulo mi jedno popodne da otvorim blog na poddomenu informativnog sajta, mrzelo me da čekam administraciju i, eto, sve je bilo gotovo očas.
A kad mi je tatko tvog „molera“ objasnio šta to praktično znači, prestao sam da razmišljam o tome kako treba otvoriti neko unikatno „dominantno“ mesto. Što se sasvim lepo uklopilo u moju intelektulno lenju prirodu!
Znam da ćeš da pišeš onako kako si to radio i do sada, a na tvoju novu „urlovsku“ adresu zaboraviću čim je podesim u blogrollu na svom blogu.
Ajde pa neka je sa srećom (moram ovo da ti kažem zbog uroka) i da se čitamo, a i družimo, k’o ljudi! 🙂