Teorija razbijenog prozora

teorija razbijenog prozora

Pokušao sam juče da „izguglam“ nešto što mi je u sećanju ostalo kao „teorija razbijenog prozora“ (nisam bio siguran da nije bio u pitanju sindrom, paradoks, ili nešto treće). Na kraju sam umesto željenog odgovora pronašao par novih, još zanimljivijih pitanja, ali u tome i jeste lepota promišljanja,  zar ne? Ali da podjem redom:

Teorija razbijenog prozora br.1

Onako kako sam je ja zapamtio, priča ide ovako: Negde na periferiji grada stoji fabrička hala. Stoji tako godinama netaknuta – a onda neko slučajno polomi jedan prozor.

Prva opcija: Portir (ili neko drugi) obavesti koga već treba – i istog dana, ili u nekom razumnom roku,  neko dolazi i zameni prozor. Priča se potom vraća na početak bez ikakvog zapleta ili pouke…

Druga opcija: Hala je prazna, portira nema (ili ga nije briga). Ili oni koje je obavestio ne haju mogo… Ili iz bilo kog drugog razloga niko suviše dugo ne zameni razbijeni prozor… Svi znamo šta se posle dešava: U kratkom vremenskom roku SVI PROZORI na fabrici bivaju polomljeni. Onda počinju da nose metalnu ogradu, vrata i štokove, crep sa krova… Da bi se na kraju sve pretvorilo u ruševinu. I ne samo to: Kada destrukcija uzme dovoljno maha – širi se polako i na okolne objekte. Čak i ako u njima ima ljudi koji mare za to što se dešava. Neminovno – čitav kraj uskoro postaje poprište…

Priča se obično koristi kao ilustracija fenomena vezanog za bujanje nasilja u siromašnim četvrtima, ali smatram da je jednako primenljiva na entropiju bilo kakvog organizovanog sistema ili poretka. Od male privatne firme – do države. A ono što me posebno zanima je kako ta stvar funkcioniše na ekonomskom planu.

U ekonomskom smislu  – prvi prozor je prva ŠTETA koju neki sistem pretrpi, bez obzira da li se tiče kapitala, ljudskih ili bilo kojih drugih resursa, efikasnosti ili nekog drugog ekonomskog parametra…

A DA NA NJU NIKO ADEKVATNO NE REAGUJE !

Bez obzira da li se radi o maloj trgovinskoj radnji, ili državnoj ekonomiji – neko mora da bude odgovoran za štetu, a neko (drugi) mora da bude zadužen da tu štetu u razumnom roku nekako sanira. Nije toliko bitno da li će huligan pobeći, koliko je važno da ostane u večnom strahu da će ga kad tad stići ruka pravde, i da će ga (ako to ponovo pokuša) sledeći put sigurno uhvatiti…

Ipak – najvažnije od svega je da je neko ODGOVORAN da popravi načinjenu štetu… Metodologija nije toliko bitna koliko je važno da se anarhija ne proširi. Čak i ako država preti kaznom nesavesnom vlasniku napuštene gradjevine (što baš i nije fer?) – to je opet bolje nego da za par godina celo naselje bude pretvoreno u geto pun narkomana i ubica… Ili u ekonomskoj verziji: glavna briga menadžmenta (u maloj radnjici, ili državi)  treba da bude da očuva sopstvenu sposobnost da ostvaruje dosadašnje rezultate.  Ako menadžment/država ne može da dugoročno zaštiti, pomogne, ili natera da se stvari razvijaju u pozitivnom smeru – šta onda? Onda na kraju živimo u svetu u kome živimo…

Teorija razbijenog prozora br.2

Bezuspešno tragajući za odgovorom da li je u pitanju Teorija razbijenog prozora (paradoks ili sindrom) naleteo sam na drugačiju priču koja se takodje uklapa u ovo razmišljanje. Ova priča ide ovako:

Neki obesni deran kamenom razbije izlog na vratima pekare. Okupi se gomila znatiželjnika i počne da filozofira. Koliko li vredi novi izlog? Dobra para… Taj novac će baš dobro doći nekom staklorescu? Uostalom – zar nije samo važno da se novac vrti? I razbijeni izlog postaje polako simbol veštački stvorene tražnje… Ista ta priča u nekoj ekstremnoj varijanti kaže da su ratovi najbolji ekonomski generator. Veliko razaranje stvara veliku tražnju, modernizuje ekomiju, ubrzava tokove novca… Negde na pola puta su sva ona lupetanja i makro-ekonomske mere koja za cilj ima „restrukturiranje“, „podizanje konkurentnosti, „rast zaposlenosti“ – ili već šta je trenutno demagoški popularno. Dakle, to je sve ono kad jedni dirigovano propadaju, da bi neki drugi dirigovano profitirali… Budalaštine? A znate li zašto?

Zato što svi uvek zaboravljaju KROJAČA. Ne, ne morate da ponovo čitate priču, zaista se u njoj ne spominje nikakav krojač. To je naime onaj  KROJAČ koji je ostao bez prihoda zato što je PEKAR umesto da naruči novo odelo – morao da kupi novi izlog. Ekonomski „stručnjaci“ koji su prozor-po-prozor razorili celu planetarnu ekonomiju nikada ne vide krojača. Oni otimaju desnom a daju levom, gadjaju se subvencijama i podsticajima, emituju hartije i kredite, štampaju bezvredan novac na hiljadu načina, istovremeno gazeći i gušeći one koji nešto realno privredjuju. Šuma je sve gušća, a istina sve teže uočljiva. Istina je kao i uvek vrlo jednostavna:  „Suština ekonomije je onaj hleb u pekarovoj peći…“ Sve ostalo je đubre.

Bezvredna, staklena srča.

.

(obe priče po vikipediji: priča1 & priča2)

Save

Slični postovi:

9 Responses

Leave a Reply