Wet Dream

posted in: Fikcija | 0

telecaster68

Džoni je preoteo šou. A sve je bilo savršeno: koreografija, kamera, svetlo, produkcija… Njemu je bila namenjena uloga „malog“ koji pravi muzičku podlogu za odjavnu špicu. Neviđen nastup Fride i Martina, koji su prosto pokidali poslednji veliki hit sa dodele ovogodišnjih EMI nagrada, podigao je sve na noge. Trebalo je da neko još samo lagano odvede ludilo u fade-out…

Ali Džoni je kvrcnuo. U trenutku kada se upalilo crveno svetlo na kameri, pogled mu je pao na komad lepljive trake kojom je bio fiksiran prekidač na mikrofonu. Da li je neko petljao sa tim? Slučajno ili namerno? Najbolji način da to proveri (učili su to) je bio da kaže nešto. I on je rekao prvo što mu je palo na pamet:

– Hej! Jel’ imate vazduha? Je li vam DOBRO? Ma nemate vi pojma…

A onda je na svom „limun“ telekasteru iz ’68-me, boje mladog pergamenta, pustio prvi ton. Bootle nek je zazvonio prljavo, a drhtaj se preneo kroz usijane plavičaste lampe, sve do robusnih magneta četiri ljute dvanaestice. Prvi akord ga je pogodio u pleksus, a slajd je vrisnuo baš kako treba. Momci iz benda su shvatili da je to taj trenutak, i krenuli su da melju „malu slikovnicu“. Tri minuta i petnaest sekundi ispletenih  od „Johnny B. Goode“, „When Love Comes to Town“ i „Gone Daddy Gone“… Onaj lik što animira publiku je stajao sleđen. Ispao mu je jezik do pola, kao i većini režije i tehnike.

Ali publika je potpuno odlepila…

Deset godina kasnije Džoni neće biti zvezda. Neće biti bogat ni slavan, živeće neki običan mali život na periferiji. Ali Džoni je srećan…

Jer Džoni je sreo Boga.

Slični postovi:

Leave a Reply