Zombi

posted in: Fikcija | 4

zombi

Direktor je bešumno prošao iza leđa sekretarice, ušao u svoju kancelariju i skljokao se u fotelju. Mehaničkim pokretima je otvorio drugu fioku odozdo, zavukao ruku do lakta iza nekih fascikli, i dohvatio tri koverta. Otvorio je jednu fasciklu i potpisao nekoliko papira, stavio koverte u fasciklu, i ustao uz glasan uzdah.

– „A tu ste? Nisam vas videla… Mislila sam da se otišli pravo u proizvodnju. Evo, sa’će kafica odmah…“- sekretarica je cvrkutala u susednoj kancelariji, žmirkajući u monitor na kome su mailovi iskakali, jedan za drugim. Direktor je prošao pored njenog stola, bez i jedne reči. Samo je spustio fasciklu na hrpu drugih papira, i zamakao kroz otvorena vrata u hodnik. Sekretarici se učini da je uglom oka videla nešto baš bizarno:

-„Sigurno mi se učinilo. Nemoguće da je Direktor  bio bos – samo u čarapama…“

. . .

Saobraćajac se pušio od besa. Na ivici da potpuno izgubi kontrolu, vikao je na dva romska mladića: – „Pa dobro bre, kakvi ste to ljudi? Kako ste mogli?“

-„Nismo mi…Majke…Samo smo…mi mile… Ni takli…Da mi umre…se kunem…“ – govorili si uspahireni i uplašeni obojica u isti glas, sami sebe ne razumejući, i ne znajući uopšte na kakvu optužbu odgovaraju. Samo su osećali da im se podmeće neka strašna i neoprostiva nepravda.

– „Pa ko je onda pomerao telo? Moj deda?“- policajac je sasvim izgubio strpljenje. Mladići se pogledaše zbunjeno i samo u isti glas viknuše kratko:

– „Sam! Sam se…“  –

Odmah su uvukli instiktivno glave među ramena, kao da učekuju da će ih saobraćac udariti nečim, a onda se onaj niži rastom – ohrabri:

– „Časna reč, da mi umre majka ako lažem! Sam je ustao i ušao u ona tamo vrata. Nije ga bilo jedno minut-dva, a onda je opet došepao tu – i pao tako kako ga vidiš.“- Momak je pokazivao  prstom čas na jednu, čas na drugu stranu, a njegov drugar je samo snažno klimao glavom, i gutao knedle, uplašen kao lopov.

-„Tišina! Ne lupaj više! Tu da me čekate, jasno?“ – izdrao se saobraćajac…

Polako  je prišao nepomičnom telu koje je ležalo na leđima, široko otvorenih staklastih očiju uperenih u nebo. Nekoliko puta ga je ovlaš prepipao dlanovima, a onda pažljivo izvuče novčanik iz pokojnikovog unutrašnjeg džepa od sakoa.

Sve je bilo tu: novac, kartice, dokumenta… Dok je prebirao po dokumentima iz jedne od pregrada ispade nekoliko vizit karti na kolovoz. Saobraćajac je stajao nemo i u čudu. Levim okom je gledao automobil pored koga je stajala uplakana plavuša i razgovarala sa njegovim kolegom. Auto se  zaustavio zgužvan o stub ulične rasvete. Dvadeset metara dalje, na pešačkom prelazu je ostala jedna cipela. Leva. Desna cipela je ležala desetak metara dalje,  nedaleko od tela i rasute akten-tašne.

– „Ko si ti? Šta si ti? Vražiji zombi?“ – mrmljao je saobraćajac sebi u bradu. A onda se ponovo sagnu i dohvati jednu od vizit karti koje su maločas ispale iz novčanika. Na glatkom belom papiru je elegantnim slovima stajao odgovor na njegovo neizrečeno pitanje:

„Petar Petrović – privatni preduzetnik…“
.

Slični postovi:

4 Responses

  1. Sindža Mrsomud

    Interesantna ideja !
    Veoma lepo.
    Da… verovatno bi većina od nas koji radimo privatno iskoristila i taj poslednji tračak snage da završi samo još nešto što ne može da čeka.
    Ali šta o tome zna saobraćajac i ….

    • Miodrag Ristić

      Razbija me neki virus danima, ali samo još par hitnih stvari da pozavršavam, pa mogu kući… I tako… A onda shvatim da sam toliko dehidrirao da su mi se smežurali i utrnuli prsti na rukama. Kao da dva sata nisam izlazio iz bazena…

      I eto inspiracije…

Leave a Reply