Kažu da se u središtu tornada nalazi prostor u kome sve miruje. Mora biti da je to fascinantno: lebdiš tako dok oko tebe sve tutnji i kovitla se… Na dohvat ruke proleću ti krhotine, sve se lomi, sudara, mrvi u param-parčad… Usisano – razoreno – skršeno – sve što se nadje na putu paklene pijavice.
A ti ? Samo mirno lebdiš, u nekom bezvremenom vakuumu, okružen tom kovitlajućom zbrkom, kao slika ramom – poput Bude na lotosu.
Ali u toj prividnoj mirnoći je seme čistog užasa! Jer, jedino izvesno u toj nestvarnoj slici je – da neće potrajati. Za trenutak ili dva, sve će se rastočiti, rasplinuti, raspasti… Trenutak mira i spokoja – u blicu će se dematerijalizovati, i vratiti u kovitlac večitog haosa.
To je slika našeg života. Ili bar…
…onog najboljeg u njemu.
.
Džiadžojka
Baš si lepo ovo napisao čika Miko. Sviđa mi se veoma. Sto bi vi mladi rekli – kul. :)))
Miodrag Ristic
Hvala, hvala… I ti se dobro držiš za svoje godine. Znam mnoge tvoje vršnjake koji su odavno "pukli" – i sad igraju domine…