U trenutku lucidne agresije, moj pametni telefon se pretvorio u ružnu fleku, zapravo udubljenje na zidu dnevne sobe. Oni koji me lično poznaju će biti vrlo iznenađeni tom činjenicom, jer u principu spadam u onu kategoriju: „ni mrava ne bi zgazio“. Istina… Ali mrav mi ništa nažao nije učinio…
Zahvaljujući ranije aktiviranoj usluzi – svi telefonski pozivi se i dalje uredno preusmeravaju na moj office. Ali samo u radno vreme. Na sreću, ta usluga ne pokriva i SMS-ove. Pogotovo ne one dosadne notifikacije o raznim lajkovima, šerovima, direktnim porukama, ili komentarima na ranije postove i fotografije. Što, sve zajedno, znači da sam u tehnološko-komunikacionom smislu, skoro pa…
Mrtav!
A odavno se nisam lepše, slobodnije, i zdravije osećao! Eto, na primer – već dve godine vučem neki dosadan ekcem, otporan na sve farmakološke pokušaje. Koji je posle samo desetak dana ove iznenadne apstinencije – netragom nestao! Haleluja! Pucam od energije, odjednom imam gomilu slobodnog vremena, sve poslove završavam sa lakoćom i pre roka, ideje mi bujaju kao pećurke (dobro, to je uvek tako 🙂 ) – ali generalno se osećam kao voditelj u nekom Telešopu:
„Hej! Pa – to je SJAJNO!!!“
Nevesele ostatke daljinskog kontrolera pokojnog mi virtualnog alter-ega sam ubacio u jednu fioku, i za sada ih ne diram. Dokle tako? Pojma nemam, i baš me briga…
Samo uživam. Dok traje…
Ostavite odgovor