„Dobar dan, izvolite!“ – Jelena je razvukla široki osmeh, onako kako su je trenirali. Sa entuzijazmom i vedrinom, a bez trunke sarkazma ili poze. Pri-ro-dno! Onoliko prirodno koliko je to moguće uvežbati na kusu za unapredjenje prodaje.
„Ovaj avokado… Jeli svež?“
Jelena je mislila u sebi: „Kakva krava! Kao da joj muž drži plantažu avokada u Mrčajevcima! Praziluk je za ovu južno voće…„
„Naravno, gospodjo… U našem hiper-marketu je samo najkvalitetnija roba. Svako jutro stiže nova isporuka – direktno sa aerodroma…“ – cvrkutala je Jelena, dok je jedan zeleni plod pažljivo prinosila licu. Na kraju teatralno udahnu nepostojeći miris, i ponovo pokaza svoje sveže izbeljene i polirane zube.
Gospodja u poznim čedrdesetim, sa isto toliko kilograma viška, dohvati sa gomile jednu voćku, i stade da je gnječi prstima, upadljivo punim zlatnog prstenja.
Jelena je „kuvala“ u sebi: „Hajde! Sad ga doooobro izgnječi svojim masnim krompirima! Alo bre, seljančuro, nije ti to paradajz za pindjur nego uvozno sranje od preko pola sveta“ – Jelenin osmeh je samo malo porumeneo dok je gospodju šamarala u mislima.
„Da vam spakujem? Koliko?“ – Veselo je podigla obrve, kao da se lično raduje što će gospodja napraviti dobar posao.
„Pa… Ne znam… Od kud znam da nije genetski… Nešto…“ – kao da joj je „teška reč“ zapela u grlu – „Sigurnije mi je da kupim sok…“ – promrmlja sebi u bradu, i okrenu se bez pozdrava. Kao da se rastaje od bankomata.
„Gaduro debela! Nevaspitana!“ – Vrištala je Jelena u sebi.
„Do-dji-te nam o-pet!“ Otpevušila je veselo za gospodjom koja je već ugurala svoja kolica izmedju rafova, i iščezla negde izmedju praška za veš i školskog pribora.
Jelena se osećala tako superiorno, ponosna na svoj vrhunski profesionalizam…
… i još za korak bliže ludnici..
.
(hvala Exxx-u za inspiraciju)
Exxx
Ah to licemerje, ali ipak neophodno je za normalno funkcionisanje…. Pogledaj film The „Invention of Lying“ ako nisi… na tu temu je a vrlo je zanimljiva ideja…
Drago mi je da sam bio od koristi… Čitamo se
Miodrag Ristić
Mislim da znam zaplet. Verovatno da je nemoguće funkcionisati u svetu u kome ne postoje unutrašnji monolozi. Korisno je i to što često zaboravimo da ih svi oko nas imaju.
Pričica ilustruje moju ideju da može biti veoma zabavno (a ponekad i korisno) pomisliti povremeno: „Šta li sada misli u sebi?“
Aleksandar - zlipodstanar
Zato ce Jelena kad vidi skromnu zenu, bez prstenja i ostalog propratnog sranja koje pokazuje ohoho materijalni polozaj da otegne „kaziiiiiiiii“, misleci „osakle tebi pare za avokado, vidi kakva si“.
Miodrag Ristić
Pa, u brutalna i vulgarna vremena – skromnost samo zbunjuje i komplikuje komunikaciju. Pogotovo „vrišteća“ skromnost, tipa „mogu a neću“…
Dragana Amarilis
Današnji treninzi za obuku personala su čudo.
Unutrašnji monolozi, kao tema, to je nešto baš ozbiljno. Koliko smo spremni da ih podelimo? I da li je zdravo da ih podelimo?
Miodrag Ristić
Verovatno nije zdravo ni pokušavati da se pronikne mnogo u prave motive sagovornika, ili da se zaviri „unutra“. U svakom slučaju – mnogo je naporno, i stresno (svako ko je nekada vodio poslovne razgovore, ili zapošljavao nekog – zna o čemu pričam).
U većini drugih situacija – biram da budem naivan k’o devojčica.
Labilna
E taj rad… naive… uvek pali 🙂
„Trep, trep… ma haj’te moooolim vas…. Naravno da mi nije problem (pravim grimasu) …Hvala, divni ste. Naravno, javite se ponovo(kolutam očima)…. svakako… ha ha… prijatno, čujemo se kasnije … “
Tu tuuuuuuu…. „Ma jedi bre g****, koja smaračica…“ etc 🙂 i onda počnem da se smejem u stilu…. s’ kim li se ja sada grudvam? 😀
Bitno je samo ne izaći iz takta i naći pravu žicu „protivniku“. Tvrdim da su osmeh i ljubaznost ono što ih razoružava. Nije teško, ne košta ništa, a nekome mnogo znači 🙂
Miodrag Ristić
Samo da ne bude na kraju „Velik Brat me voli – i ja volim njega…“
Ali ako sve to shvatiš kao „radno odelo“ i pokušaš da se distanciraš… Ko zna, možda ipak prodješ bez posledica?