Marketing i škembići u saftu

skembici

Maločas neko nešto reče, i ja se setih jedne davne priče. Prve priče na temu marketinga koju sam ikada čuo…

Priču sam čuo, a i dešava se krajem osamdesetih. Sedimo u čajnoj kuhinji čuvenog studija „Aquarius“ Laza Ristovski, Hašim Hučuk, Ratko Ostojić, moja malenkost, i još jedan ili dvojica anonimusa. Pijemo neku dobru rakiju koju je Hašim doneo iz zavičaja (svi sem Laze koji pije čaj), a Ratko priča anegdotu o Neši Japancu koji je tih godina bio živa legenda među studijskim muzičarima:

– Radimo ti tako ja i Japanac desetak dana od jutra do mraka, po dvadeset-trideset sati u cugu. Bilo je to pred neki „Mesam“, ili tako neki festival… Ma, radim dok ne padnem u nesvest, samo odem gore (u potkrovlju te zgrade na Slaviji je bio i mali stančić o kome sigurno postoji još 1001 priča), odspavam dva-tri sata – pa udri dalje… A Neša me sve vreme „truje“ nekom glupom pričom o – kavurmi. Kao, postoji neka zabačena kafanica sa dva stola, negde na nekoj pijaci, gde prave NEVIĐENU kavurmu. Ili škembiće? I truje on mene tako, sve mu voda ide na usta. Šta god naručimo od hrane nije „ni prineti“ njegovim škembićima. Pa sve: „moraš gazda da probaš, obavezno da te odvedem, čim završimo ovo…“ I na kraju se primim. Počnem i ja da maštam kako ću da jednog dana, čim izađem iz ovog podruma, da sednem u makinu (Ratko je vozio ganc-novog BMW-a najviše klase), i odem sa Japancem na te legendardne škembiće. I kako će to da bude nešto stvarno spektakularno…

I dođe taj dan.

Sedim ja tamo, gledam u onu prljavu limenu pepeljaru, pocepan karirani stoljnjak, okrnjen tanjir, sa onim smrdljivim govnetom. I sve nešto mislim. Nije njegov marketing bio toliko dobar, koliko…

…koliko je moj život sjeban.

.

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Marketing snobovi

marketing-snobovi

William Makepeace Thackeray je u svojoj čuvenoj knjizi „O snobovima“ zastupao tezu da postoji nebrojeno mnogo vrsta snobova, i da smo verovatno svi snobovi, makar u nekom malom segmentu svog života. U knjizi je nabrojao desetak najčešćih vrsta u Britaniji njegovog vremena (19. vek), a ovu nije mogao da spomene jer tada nije još postojala. Bar ne pod tim imenom.

Marx o marketingu, i marketing snobovima

Niste znali da je Marx pisao o marketingu? Možda zato što sam mislio na onog drugog Marxa. U stvari – ni on nije napravio ni jedan geg na račun marketinga, verovatno je smatrao da je nauka o prodaji konzervirane pileće supe suviše prozaična i nezanimljiva. Najbliže „marketing-mudrosti“ bila bi ova njegova izjava:

„Well, Art is Art, isn’t it? Still, on the other hand, water is water. And east is east and west is west and if you take cranberries and stew them like applesauce they taste much more like prunes than rhubarb does. Now you tell me what you know.“ /Groucho Marx/

Marketing snobovi su, kao i sve druge vrste snobova, ono što se u narodu kaže: „slepi kraj očiju“. Ta slepoća je naravno selektivna, jer oni ne vide ono što ne žele da vide, a naročito obratno. Iako se kunu u istraživanja, merljive rezultate, i slične brojke, izgleda im one činjenice na koje nas je Bertrand Russell upozorio, nisu baš u prvom planu. Sve to ih čini interesantnijim za posmatranje od drugih vrsta. Jer u samoj osnovi „marketing ideologije“ nalaze se objektivnost, otvorenost duha, i kreativnost, a snobizam je najbolji protiv-otrov za sve tri vrline.

Ironija je da se ti isti snobovi tetoviraju pričom o sveprisutnom i uzvišenom kreativno-stvaralačkom geniju. Ne samo što u agencijama i/ili organizacijama neizostavno mora da postoji neki „kreativni tim“ (sektor, odeljenje, ili već štagod), već se kao osnovna mantra celog postupka, sveti gral, i prorokova kaba marketinga – nalaze kreativnost, originalnost, i stvaranje nove vrednosti. Kao takvo. Amin.

Sekta Malih Đokica?

Ali u praksi – sveštenici u ovoj sekti se ne razlikuju mnogo od drugih posvećenih snobova iz takerijevog vremena. Pretežno se drže proverenih i nepromenljivih istina (čitaj: šablona) – kao pijan plota. Osim toga, ako nekom laiku i pođe za rukom da uspe u igri o kojoj oni propovedaju, taj uspeh je naravno – slučajan. Ili izuzuzetak koji potvrđuje pravilo. Jer čak i kada je nesporan, uspeh sam po sebi ne daje pravo srećniku da se priključi posvećenom užem krugu pozvanih i rukopoloženih eksperata. Isto se odnosi i na izvore. Iako nam već samo ime ove nauke kaže da je nastala na pijaci, ona se ne samo stidi svoga porekla, već odbija svaku pomisao na to da se i dalje spontano stvara „negde tamo napolju,“ van akreditovanih ekspertskih krugova. Jer šta su onda oni? Prepisivači? Tupave birokrate?

Ali nažalost, sve se urotilo protiv jadnih, malih, marketing snobova. Najveće uspehe k’o za baksuz – postižu upravo oni sa oskudnim znanjem citata i floskula. I to najpre oni koji „sve rade pogrešno“. Ne može više da se živi od nepismenih pacera sa milionima u banci. Čitava nauka je postala smuti-pa-prospi. Čak i u drugim, starim smaračkim naukama, čvrste zakonitosti su postale u 21-vom veku samo maglovite statističke verovatnoće. O marketingu da ne govorimo! Izuzetaka više od pravila! Naši siroti snobovi jedva stižu da menjaju doktrine i filozofije, izmišljaju nova slova „P“, primaju „padobrance“ za počasne članove, i ekpresno ih promovišu u stručnjake (kad nema druge) – jer se ceo taj vražiji ringišpil vrti sve brže i brže.

A sad se pojavljuju i ti neki novi nepozati marketing-autori, sa teškim i nerazumljivim citatima, poput:

“Without deviation from the norm, progress is not possible.” /Frank Zappa/

Ljudi moji! Pa ko će sve to da pohvata…

🙂

Živeti od svog rada

heder-napravi-2

Kada me je Negoslava pozvala da napišem „gost-post„- prilično precizno mi je opisala ciljnu grupu kojoj se obraćam.

Dakle, ti si žena u najboljim godinama, koja oseća potrebu da nešto učini od svog života. Nije da baš imaš puno slobodnog vremena (baš naprotiv) ali imaš jaku motivaciju. I to ne samo novčanu, iako novca nikad nije dosta. Pre svega ti je neophodno da nešto radiš. Potrebna ti je bar nada da nešto svojim radom možete promeniti. Potrebno ti je da u svoj život vratiš osmeh, strast, zadovoljstvo postignutim…

Čak i ako si muškarac koji čita ovo, ili sam te promašio u nekom drugom „detalju“ opisa 😉  – to uopšte nije važno. Ima nas mnogo koji se slično osećamo. Osim toga, osećamo se i pomalo izgubljeno u svetu u kome je rad proteran u neke budžake, a na (s)ceni su razne gluposti i gadosti. I još nas sa svih strana dušebrižici zasipaju saznanjem, kako „od poštenog rada možeš samo pošteno da se naradiš“. I kako je jedini smislen put parazitiranje preko neke partijske ili mafijaške urjdurme…

Ali uopšte nije tako.

Skoro 25 godina bavim se uspešno privatnim poslom, u kome su mi svakodnevno klijenti ljudi poput nas. Raznih profesija, karijera, uspešnosti, ili znanja. Bilo je u tim decenijama srećnijih i gorih vremena, ali uvek smo opstajali. Najbolje nam je išlo u onim (nažalost vrlo kratkim) periodima kad je država imala preča posla nego da se nama bavi. To saznanje, da smo prepušteni sami sebi, na neke ljude deluje vrlo depresivno. A  zapravo je oslobađajuće. Kad jednom konačno shvatiš na čem si…

O.K. Ali zašto JA nikako da izađem iz kuhinje (garaže, podruma…)?

Znam taj osećaj. Prolaze godine, a ti od preduzetničke ideje nemaš ništa osim preduzetničkog stresa. Želja i ambicija te vode iz jednog u drugi nespešan pokušaj. Kratkotrajni uzleti ideja i inspiracije,  završavaju se u sve dubljem razočarenju i ogorčenosti.

Znam tačno o čemu govorim. Jer još uvek, posle 25 godina, mogu da osetim tu mučninu, i otužno-gorak ukus u ustima. Zato što sam i sâm, punih pet godina ustajao svako jutro sa idejom da bih „ovih dana“ morao nešto da promenim. Sutra? U ponedeljak? Od idućeg meseca?

Kako se izlazi iz toga? Mislim da ne postoji jedan recept, a pošteno bi bilo da kažem da u tome i sreća sigurno igra važnu ulogu. Ipak,  postoje i neke stvari pomoću kojih možete pomoći sreći da se desi.  Ako si u čitaš do ovu rečenicu – izgleda ti je dovoljno stalo. To znači da ti do uspeha fali još samo neka sitnica. Koju ćeš možda otkriti u sledećih par minuta.

Počnite od jednog malog uspeha

Jedan mali uspeh, neka sitna pobeda,  su mnogo moćniji od najvećeg i najlepšeg neostvarenog sna. Počnite danas (sad, odmah, istog časa) nešto što možete da uspešno završite do kraja. Napravite jedan mali uspešan korak u pravcu ostvarenja svojih želja – danas, a drugi sutra… Svoje ciljeve iscepkajte i izdelite u mnogo malih USPEHA. I što pre naučite da uživate u njima. Uspeh raste kao neka sobna biljka – kad ga zalivate, mazite, gajite pelcere, pevate mu…

Planirajte kao davljenik

Od jednog prijatelja sam čuo ovakvu misao: „Posao je kao organizam. Bez profita/hrane/ može se živeti nedeljama, pa čak i mesecima. Bez prometa/vode/ možete preživeti nekoliko dana. Bez novca/vazduha/ samo nekoliko minuta…“ Znači – zarada dođe na kraju ako je sve ostalo kako treba, ali odmah morate imati neke kupce, klijente, nekoga kome to što pravite (ili radite) treba. Zato što morate to sve finansirati i razvijati nekakvim realnim novcem, koji mora stalno da dolazi, i da vam uvek bude pri ruci. Svi planovi koji zanemaruju te osnovne stvari propadaju kao Beograd na vodi (pre nego što su i počeli). Mnogi prave tu grešku, pa ih zanese neka ideja samo zato što se njima dopada.  Podrazumeva se da mora da vam se sviđa to što radite, ali jedino što je STVARNO bitno – je da se ta ideja tržištu dopada. Pod tržištem mislim na one koji su spremni da oduševljeno vade novac za vašu ideju, a ne na rođake ili FB-prijatelje koji će vas podržavati reda-radi, i žaliti se na besparicu… Znači – maštajte kao pijani pesnik – ali radite to sa obe noge čvrsto na zemlji…

Slušajte SVE. Učite ili ignorišite – po potrebi…

Preduzetnik rešava probleme. Sve probleme, uključujući i novčane. Neka rešenja su bolja od drugih, neka su traljava, neka nikakva… Ali to je ono čime se bavimo. To je naša svrha u kosmosu. Naš poziv. Svaki dan koji preživiš te čini šampionom. Pa ti to već radiš, zar ne? U čemu je onda problem? Još si tu, na broju? Čega se ti u stvar plašiš? Neuspeha? Pa šta tu ima strašno? Sve oko nas je jedan veliki neuspeh. Mi svi smo jedna ogromna operetska katastrofa. Sa pevanjem i pucanjem. Vodvilj. Komedija od zemlje. Pa šta? Odmah prestani da učestvuješ u svakom razgovoru sa narikačama. Ne trebaju ti energetski vampiri koji će te tapšati po ramenu i „saosećati“ sa tvojim problemima. Podeli svoje male uspehe sa ljudima koji to žele da čuju. I pažljivo slušaj druge. Od svakoga možeš nešto da naučiš. Razmenjuj inspiraciju kao što ste nekada menjali salvete ili sličice fudbalera. Ti znaš šta ti je potrebno za savršenu kolekciju, a šta je bezvredan duplikat. Ne dopusti da te sputaju, odvrate od tvojih planova i želja. Pusti baksuze nek sede ispred televizora, i navijaju za jedne ili druge klovnove.

Ti imaš pametnija posla.

Koja je svrha ovog posta?

Početna ideja ovog posta je bila da te nekako nagovorim da posetiš moj novi sajt www.kutijice.com Ali me je priča sama odvela skroz na drugu stranu. Možda ipak nije loša ideja da posetiš to mesto? Isto kao i www.deto.rs – ili moj lični blog www.detozin.deto.rs

Ispričaću ti i malu pričicu o svemu tome, koja ti možda može pomoći u tvojim planovima. U junu ću napuniti 53 godine. Prvog februara sam posle dugog nećkanja, krenuo da intenzivno pravim www.kutijice.com – mesto na kome možeš da nabaviš kartonske kutijice ili sličnu ambalažu za svoje proizvode, u rasponu od 0,00 dinara/komad,  pa do… Do „koliko god želite da potrošite…“

Zvuči kao skroz blesava ideja, zar ne? Ja se takvim blesavim idejama bavim, evo već više od dve decenije. Zato što su tzv. pametne ideje uvek zauzete ili potrošene. I uvek je isto. Najčešće ne možeš čak ni svoje najbliže da ubediš da ono na čemu radiš ima nekog smisla. Ali to je logično – jer samo ti možeš da vidiš ono što je još uvek samo u tvojoj glavi. Ponekad stvari odu u sasvim drugom smeru (kao ovaj post), ali ako imaš ideju gde si krenuo, pre ili kasnije negde ćeš i stići. Mene su moje „maštarije“ odvele iz 4m2 predsoblja roditeljskog stana (pretvorenog u improvizovanu kancelariju) – do kompletno opremljene štamparije (u sopstvenoj zgradi), sa 15 stalno zaposlenih radnika.  Za taj put mi je, doduše, trebalo punih 23 godine, sa dosta uspona i padova, ali ima to i svojih prednosti. Na primer – naučio sam kako se počinje „od početka“.

Da bih realizovao tu svoju maglovitu ideju, morao sam, kao i bezbroj puta ranije, da savladam mnogo nerazumevanja. Nije lako raditi dan i noć na nečemu dok te svi oko tebe gledaju kao da si pao s kruške. Ali nije to najteže. Najteži su oni trenuci kad počneš i sam da sumnjaš da li sve to vredi truda. Na primer – vidiš kako je neki partijski gmaz zavukao u državnu kasu obe ruke do lakata, i još ti se smeje u lice sa malog ekrana. A ti posle dvanaestočasovnog radnog dana treba da iscediš još malo energije iz sebe, da bi naučio nešto što još ne znaš, ili pomogao nekome ko će sutra pomoći tebi…

Ali svaki put kad ustaneš iz tog gliba – ti si pobednik! Zato se ne osvrći na parazite i lopove. Ne osvrći se ni na one koji sami sebe ubeđuju da treba pobeći negde daleko (kao da se može pobeći od sebe). Pogotovo se ne osvrći na one pametnjakoviće koji uvek dobro znaju zašto neka ideja mora da propadne. Svi oni su samo bezimeni statisti u tvom filmu. U tom filmu ti možda ne pišeš scenario, i nikad ne znaš kako će se radnja razvijati, čak ni da li će biti komedija, akcija, ili drama…

… ali glavnu ulogu ti niko ne može oduzeti.

:.

(Post je originalno objavljen 03.03.2015. na blogu NEGOSLAVA’S blog )

Startup

semenke

– Jesi čuo da je umro onaj čiča što je na autobuskoj stanici prodavao semenke i suncokret?

– Stvarno? Čekaj… Ujebotemiš! Koja dobra ideja za startup!

– Daaaj, ne lupaj! Ne bi valjda stvarno prodavao semenke na kartonskoj kutiji?

– Ma, ne kretenu! Mislio sam na aplikaciju… Uvežeš se na matičnu bazu podataka.. Ne, slušaj! Još bolje! Napravimo nekoliko botova koji u realnom vremenu skidaju informacije od vatrogasaca, hitne pomoći, bolnica, medija… Razumeš? Svako upražnjeno radno mesto u REALNOM VREMENU! Loodilo! A pazi biznis model:  pustiš sve da šljaka jedno 6 meseci „u beti“, dok se malo ne zalaufa. Onda izađeš na tržište i tražiš kintu za komercijalizaciju. Kapiraš? Sve u fulu! Baneri, PPC, pretplata, sponzori, mobilna aplikacija… Važno je samo da se aplikacija uradi odma’ u startu da bude skalabilna i sa geo-targetiranjem. Prvo na region, a onda globalno. A zamisli tek u verziji 2.0 kad pustimo module za upražnjenje nekretnine, pogrebnu opremu, i još trista čuda. A? Šta misliš?

Mislim da ti je varijanta sa prženim suncokretom na kartonskoj kutiji mnogo realnija

Gaudeamus igitur

gaudeamus

– Komšinice Deso! Ne setite se nikad da dodjete u stari komšiluk?

– Miro, pa to si ti! E, pa što ti je sudbina… Baš jutros kažem mom Svetozaru: Ko zna gde je ta žena, kao da je u zemlju propala…

Dve gospodje u najboljim godinama sudarile su se ispred pijačne tezge, natovarene cegerima, zamotane u vunene šalove, blindirane dugačkim kaputima – kao dva laka tenka.

– Nego, kako ste ti i Sveta? Kako vam je mali? Šta ima novo kod vas?

– E pa da vidiš, imam sa čime da se pohvalim! Marko mi je pre dve godine diplomirao, i to sa DESETKOM! Kaže da mu je čak profesor čestitao na znanju… Ma šta da ti kažem – presrećna sam što se to najzad završilo. Bili smo već pri kraju snaga…

– Znam, znam… Nije danas lako imati studenta. Srećom je moj Zoki sve završio u roku, inače ne znam šta bi smo radili. I šta kaže? Šta će sad?

– Pa ništa. K’o i drugi. Eno ga kući – čeka posao. Bleji po celu noć, danju spava…

– I onda? Jeste li probali nešto? Da nadjete neku vezu?

– Ma pusti! Eno moj Sveta se načisto iskida od muke. Nema koga nije zvao, molio, kumio… Po ceo dan obija pragove, a onda dodje kući pa se dere na dete, k’o da je Marko tu nešto kriv… Kaže: Što se ne učlaniš u tu vražiju stranku, pa i ja sam bio član kad je trebalo… A  onda kad se baš jako iznervira, tera ga da ide da traži posao kod privatnika…

– A Marko?

– A on kaže: Neću valjda da nosim gajbice sa fakultetom. Nisam deset godina studirao da teglim gajbice za nekog privatnika.  Ćuti – ne pitaj! Luda kuća… A tvoj Zoki? Šta on radi?

– Hm, pa on u stvari… Da prostiš – nosi gajbice kod privatnika!

– Joj, izvini Miro, nisam ništa loše…

– Ma, ne – i ja mu to isto kažem… Eh! Kamo sreće da nadje neki PRAVI posao, državni… Da bude gospodin čovek! Ali mali je bandoglav na mene, ne sluša ništa. I znaš šta mi kaže? Kaže: Neću valjda da se doveka povlačim po kući kao neka mrcina – da me izdržavaju roditelji penzioneri… Jednom bandoglav…

Desi u trenu prelete neka ljubičasta senka preko lica, i kao da je neko šilom ubo u krsta. Najednom se ukruti u ledjima, naraste i požuti u licu kao testo za palačinke… Mira je, ne primećujući ništa, nastavila dalje da melje kao navijena:

 – …u stvari vozi neki kombi, razvozi robu, ugovara, radi i sa novcem, i sa papirima… Ja mu kažem: Pa ti radiš tri posla za jednu platu! O on se smeje. Kaže: Bolje ćuti da te ne čuje moj gazda, on misli da radim PET poslova,  a da me plaća za DVA. U stvari se dobro slaže sa tim njegovim gazdom, to mu neki drugar iz škole, a nije loša ni plata… Jedino mi krivo što je prijavljen sa srednjom spremom. Toliko smo svi truda uložili…. Eh! A on samo odmahne rukom. Kaže: Gušiš kevo – znaš da su naše penzije ukinute, samo neće još javno da kažu… Bandoglav na majku.

Mira tek tada postade svesna da se Desa ukrutila kao ledenica, i shvati da je rekla nešto što nije trebalo. U jednom kratkom trenutku se kolebala da li da se izvinjava – ili da se pravi da nema pojma. Namah se seti gajbica, i druga opcija ostade jedini izbor. Nasmeja se zadovoljno,  i samo još reče:

 – E baš mi je drago što smo se videle. Ajd’ pozdravi svoje…

A onda dobaci preko ramena:

 … i navrati ponekad –  na kafu. K’o u ona vremena?

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...