Gaudeamus igitur

gaudeamus

– Komšinice Deso! Ne setite se nikad da dodjete u stari komšiluk?

– Miro, pa to si ti! E, pa što ti je sudbina… Baš jutros kažem mom Svetozaru: Ko zna gde je ta žena, kao da je u zemlju propala…

Dve gospodje u najboljim godinama sudarile su se ispred pijačne tezge, natovarene cegerima, zamotane u vunene šalove, blindirane dugačkim kaputima – kao dva laka tenka.

– Nego, kako ste ti i Sveta? Kako vam je mali? Šta ima novo kod vas?

– E pa da vidiš, imam sa čime da se pohvalim! Marko mi je pre dve godine diplomirao, i to sa DESETKOM! Kaže da mu je čak profesor čestitao na znanju… Ma šta da ti kažem – presrećna sam što se to najzad završilo. Bili smo već pri kraju snaga…

– Znam, znam… Nije danas lako imati studenta. Srećom je moj Zoki sve završio u roku, inače ne znam šta bi smo radili. I šta kaže? Šta će sad?

– Pa ništa. K’o i drugi. Eno ga kući – čeka posao. Bleji po celu noć, danju spava…

– I onda? Jeste li probali nešto? Da nadjete neku vezu?

– Ma pusti! Eno moj Sveta se načisto iskida od muke. Nema koga nije zvao, molio, kumio… Po ceo dan obija pragove, a onda dodje kući pa se dere na dete, k’o da je Marko tu nešto kriv… Kaže: Što se ne učlaniš u tu vražiju stranku, pa i ja sam bio član kad je trebalo… A  onda kad se baš jako iznervira, tera ga da ide da traži posao kod privatnika…

– A Marko?

– A on kaže: Neću valjda da nosim gajbice sa fakultetom. Nisam deset godina studirao da teglim gajbice za nekog privatnika.  Ćuti – ne pitaj! Luda kuća… A tvoj Zoki? Šta on radi?

– Hm, pa on u stvari… Da prostiš – nosi gajbice kod privatnika!

– Joj, izvini Miro, nisam ništa loše…

– Ma, ne – i ja mu to isto kažem… Eh! Kamo sreće da nadje neki PRAVI posao, državni… Da bude gospodin čovek! Ali mali je bandoglav na mene, ne sluša ništa. I znaš šta mi kaže? Kaže: Neću valjda da se doveka povlačim po kući kao neka mrcina – da me izdržavaju roditelji penzioneri… Jednom bandoglav…

Desi u trenu prelete neka ljubičasta senka preko lica, i kao da je neko šilom ubo u krsta. Najednom se ukruti u ledjima, naraste i požuti u licu kao testo za palačinke… Mira je, ne primećujući ništa, nastavila dalje da melje kao navijena:

 – …u stvari vozi neki kombi, razvozi robu, ugovara, radi i sa novcem, i sa papirima… Ja mu kažem: Pa ti radiš tri posla za jednu platu! O on se smeje. Kaže: Bolje ćuti da te ne čuje moj gazda, on misli da radim PET poslova,  a da me plaća za DVA. U stvari se dobro slaže sa tim njegovim gazdom, to mu neki drugar iz škole, a nije loša ni plata… Jedino mi krivo što je prijavljen sa srednjom spremom. Toliko smo svi truda uložili…. Eh! A on samo odmahne rukom. Kaže: Gušiš kevo – znaš da su naše penzije ukinute, samo neće još javno da kažu… Bandoglav na majku.

Mira tek tada postade svesna da se Desa ukrutila kao ledenica, i shvati da je rekla nešto što nije trebalo. U jednom kratkom trenutku se kolebala da li da se izvinjava – ili da se pravi da nema pojma. Namah se seti gajbica, i druga opcija ostade jedini izbor. Nasmeja se zadovoljno,  i samo još reče:

 – E baš mi je drago što smo se videle. Ajd’ pozdravi svoje…

A onda dobaci preko ramena:

 … i navrati ponekad –  na kafu. K’o u ona vremena?

Save

Slični postovi:

9 Responses

    • Miodrag Ristić

      Realnost je uvek ista (realna) – a surova je samo u odnosu na naše iluzije. Ko nam je kriv što i dalje živimo na zgarištu uspomena? Što reče Nebojša: „Ko radi taj i grOši“ – ali možda je došlo vreme da neke grOške ispravimo?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *