Živeti od svog rada

heder-napravi-2

Kada me je Negoslava pozvala da napišem „gost-post„- prilično precizno mi je opisala ciljnu grupu kojoj se obraćam.

Dakle, ti si žena u najboljim godinama, koja oseća potrebu da nešto učini od svog života. Nije da baš imaš puno slobodnog vremena (baš naprotiv) ali imaš jaku motivaciju. I to ne samo novčanu, iako novca nikad nije dosta. Pre svega ti je neophodno da nešto radiš. Potrebna ti je bar nada da nešto svojim radom možete promeniti. Potrebno ti je da u svoj život vratiš osmeh, strast, zadovoljstvo postignutim…

Čak i ako si muškarac koji čita ovo, ili sam te promašio u nekom drugom „detalju“ opisa 😉  – to uopšte nije važno. Ima nas mnogo koji se slično osećamo. Osim toga, osećamo se i pomalo izgubljeno u svetu u kome je rad proteran u neke budžake, a na (s)ceni su razne gluposti i gadosti. I još nas sa svih strana dušebrižici zasipaju saznanjem, kako „od poštenog rada možeš samo pošteno da se naradiš“. I kako je jedini smislen put parazitiranje preko neke partijske ili mafijaške urjdurme…

Ali uopšte nije tako.

Skoro 25 godina bavim se uspešno privatnim poslom, u kome su mi svakodnevno klijenti ljudi poput nas. Raznih profesija, karijera, uspešnosti, ili znanja. Bilo je u tim decenijama srećnijih i gorih vremena, ali uvek smo opstajali. Najbolje nam je išlo u onim (nažalost vrlo kratkim) periodima kad je država imala preča posla nego da se nama bavi. To saznanje, da smo prepušteni sami sebi, na neke ljude deluje vrlo depresivno. A  zapravo je oslobađajuće. Kad jednom konačno shvatiš na čem si…

O.K. Ali zašto JA nikako da izađem iz kuhinje (garaže, podruma…)?

Znam taj osećaj. Prolaze godine, a ti od preduzetničke ideje nemaš ništa osim preduzetničkog stresa. Želja i ambicija te vode iz jednog u drugi nespešan pokušaj. Kratkotrajni uzleti ideja i inspiracije,  završavaju se u sve dubljem razočarenju i ogorčenosti.

Znam tačno o čemu govorim. Jer još uvek, posle 25 godina, mogu da osetim tu mučninu, i otužno-gorak ukus u ustima. Zato što sam i sâm, punih pet godina ustajao svako jutro sa idejom da bih „ovih dana“ morao nešto da promenim. Sutra? U ponedeljak? Od idućeg meseca?

Kako se izlazi iz toga? Mislim da ne postoji jedan recept, a pošteno bi bilo da kažem da u tome i sreća sigurno igra važnu ulogu. Ipak,  postoje i neke stvari pomoću kojih možete pomoći sreći da se desi.  Ako si u čitaš do ovu rečenicu – izgleda ti je dovoljno stalo. To znači da ti do uspeha fali još samo neka sitnica. Koju ćeš možda otkriti u sledećih par minuta.

Počnite od jednog malog uspeha

Jedan mali uspeh, neka sitna pobeda,  su mnogo moćniji od najvećeg i najlepšeg neostvarenog sna. Počnite danas (sad, odmah, istog časa) nešto što možete da uspešno završite do kraja. Napravite jedan mali uspešan korak u pravcu ostvarenja svojih želja – danas, a drugi sutra… Svoje ciljeve iscepkajte i izdelite u mnogo malih USPEHA. I što pre naučite da uživate u njima. Uspeh raste kao neka sobna biljka – kad ga zalivate, mazite, gajite pelcere, pevate mu…

Planirajte kao davljenik

Od jednog prijatelja sam čuo ovakvu misao: „Posao je kao organizam. Bez profita/hrane/ može se živeti nedeljama, pa čak i mesecima. Bez prometa/vode/ možete preživeti nekoliko dana. Bez novca/vazduha/ samo nekoliko minuta…“ Znači – zarada dođe na kraju ako je sve ostalo kako treba, ali odmah morate imati neke kupce, klijente, nekoga kome to što pravite (ili radite) treba. Zato što morate to sve finansirati i razvijati nekakvim realnim novcem, koji mora stalno da dolazi, i da vam uvek bude pri ruci. Svi planovi koji zanemaruju te osnovne stvari propadaju kao Beograd na vodi (pre nego što su i počeli). Mnogi prave tu grešku, pa ih zanese neka ideja samo zato što se njima dopada.  Podrazumeva se da mora da vam se sviđa to što radite, ali jedino što je STVARNO bitno – je da se ta ideja tržištu dopada. Pod tržištem mislim na one koji su spremni da oduševljeno vade novac za vašu ideju, a ne na rođake ili FB-prijatelje koji će vas podržavati reda-radi, i žaliti se na besparicu… Znači – maštajte kao pijani pesnik – ali radite to sa obe noge čvrsto na zemlji…

Slušajte SVE. Učite ili ignorišite – po potrebi…

Preduzetnik rešava probleme. Sve probleme, uključujući i novčane. Neka rešenja su bolja od drugih, neka su traljava, neka nikakva… Ali to je ono čime se bavimo. To je naša svrha u kosmosu. Naš poziv. Svaki dan koji preživiš te čini šampionom. Pa ti to već radiš, zar ne? U čemu je onda problem? Još si tu, na broju? Čega se ti u stvar plašiš? Neuspeha? Pa šta tu ima strašno? Sve oko nas je jedan veliki neuspeh. Mi svi smo jedna ogromna operetska katastrofa. Sa pevanjem i pucanjem. Vodvilj. Komedija od zemlje. Pa šta? Odmah prestani da učestvuješ u svakom razgovoru sa narikačama. Ne trebaju ti energetski vampiri koji će te tapšati po ramenu i „saosećati“ sa tvojim problemima. Podeli svoje male uspehe sa ljudima koji to žele da čuju. I pažljivo slušaj druge. Od svakoga možeš nešto da naučiš. Razmenjuj inspiraciju kao što ste nekada menjali salvete ili sličice fudbalera. Ti znaš šta ti je potrebno za savršenu kolekciju, a šta je bezvredan duplikat. Ne dopusti da te sputaju, odvrate od tvojih planova i želja. Pusti baksuze nek sede ispred televizora, i navijaju za jedne ili druge klovnove.

Ti imaš pametnija posla.

Koja je svrha ovog posta?

Početna ideja ovog posta je bila da te nekako nagovorim da posetiš moj novi sajt www.kutijice.com Ali me je priča sama odvela skroz na drugu stranu. Možda ipak nije loša ideja da posetiš to mesto? Isto kao i www.deto.rs – ili moj lični blog www.detozin.deto.rs

Ispričaću ti i malu pričicu o svemu tome, koja ti možda može pomoći u tvojim planovima. U junu ću napuniti 53 godine. Prvog februara sam posle dugog nećkanja, krenuo da intenzivno pravim www.kutijice.com – mesto na kome možeš da nabaviš kartonske kutijice ili sličnu ambalažu za svoje proizvode, u rasponu od 0,00 dinara/komad,  pa do… Do „koliko god želite da potrošite…“

Zvuči kao skroz blesava ideja, zar ne? Ja se takvim blesavim idejama bavim, evo već više od dve decenije. Zato što su tzv. pametne ideje uvek zauzete ili potrošene. I uvek je isto. Najčešće ne možeš čak ni svoje najbliže da ubediš da ono na čemu radiš ima nekog smisla. Ali to je logično – jer samo ti možeš da vidiš ono što je još uvek samo u tvojoj glavi. Ponekad stvari odu u sasvim drugom smeru (kao ovaj post), ali ako imaš ideju gde si krenuo, pre ili kasnije negde ćeš i stići. Mene su moje „maštarije“ odvele iz 4m2 predsoblja roditeljskog stana (pretvorenog u improvizovanu kancelariju) – do kompletno opremljene štamparije (u sopstvenoj zgradi), sa 15 stalno zaposlenih radnika.  Za taj put mi je, doduše, trebalo punih 23 godine, sa dosta uspona i padova, ali ima to i svojih prednosti. Na primer – naučio sam kako se počinje „od početka“.

Da bih realizovao tu svoju maglovitu ideju, morao sam, kao i bezbroj puta ranije, da savladam mnogo nerazumevanja. Nije lako raditi dan i noć na nečemu dok te svi oko tebe gledaju kao da si pao s kruške. Ali nije to najteže. Najteži su oni trenuci kad počneš i sam da sumnjaš da li sve to vredi truda. Na primer – vidiš kako je neki partijski gmaz zavukao u državnu kasu obe ruke do lakata, i još ti se smeje u lice sa malog ekrana. A ti posle dvanaestočasovnog radnog dana treba da iscediš još malo energije iz sebe, da bi naučio nešto što još ne znaš, ili pomogao nekome ko će sutra pomoći tebi…

Ali svaki put kad ustaneš iz tog gliba – ti si pobednik! Zato se ne osvrći na parazite i lopove. Ne osvrći se ni na one koji sami sebe ubeđuju da treba pobeći negde daleko (kao da se može pobeći od sebe). Pogotovo se ne osvrći na one pametnjakoviće koji uvek dobro znaju zašto neka ideja mora da propadne. Svi oni su samo bezimeni statisti u tvom filmu. U tom filmu ti možda ne pišeš scenario, i nikad ne znaš kako će se radnja razvijati, čak ni da li će biti komedija, akcija, ili drama…

… ali glavnu ulogu ti niko ne može oduzeti.

:.

(Post je originalno objavljen 03.03.2015. na blogu NEGOSLAVA’S blog )

Save

Slični postovi:

Leave a Reply