Biologija i evrointegracije

Miodrag Ristić

M.R.

You may also like...

11 Responses

  1. zubarica kaže:

    Dragi prijatelju,
    ne želiš da znaš kakve sve budalaštine sam viđala iz npr. biologije u detetovoj osnovnoj školi…
    Izbor je jasan: da se isterujem sa prof. biologije (koja, usput budi rečeno, „zna“ humanu anatomiju bolje od mojih 7+1 knjiga i tri atlasa), ili – da učim dete kako jeste, a da priča ono što je u knjizi… Izabrah ovo drugo.

    I Bogu sam zahvalna što nemam blage veze sa istorijom, filozofijom i srodnim naukama, ko zna koja „prosvetljenja“ bi me obasjala…

    • Čitam jednu super knjigu ovih dana „Tajna škole“ od prof. Bojanina – na jednom mestu govori o tome kako je škola (izmedju ostalog) surova i nepravedna i prema profesorima. Kaže – godinama su se spremali za neka velika dela u nauci, a onda „privremeno“ zbrinuli da podučavaju nezainteresovane neznalice… I tu našli (tužan) kraj svoje ambicije… Kad tako sročiš stvari nije ni čudno što su sivo-zelene…

  2. Konformizam, a ne kritički stav! To je ono čemu nas uče od malena. Na to naas navikavaju, jer ovcama se lakše vlada! A tome svi doprinosimo, sležući ramena. Sve je važno, pa i rečne školjke…zato, balvani ponekkad i nisu na odmet!!!

    • Malo sam (vrlo malo) karikirao stvaran dijalog. Ko zna šta bi se sve tu našlo kad bi pažljivo pretresli ono što nam deca uče. Srećom – većinu toga će brzo da zaborave. Danas je ionako škola mesto gde se razmenjuju linkovi i druge korisne informacije iz stvarnog sveta, uči o društvenim veštinama dominacije i kooperacije u grupi… I gubi vreme na časovima. Da su pametni, pa da preokrenu satnicu: 15 minuta čas – 45 minuta odmor. Ali nema veze. Pametni su ovi novi klinci – sve će to oni to već SAMI da ukapiraju…

      Ali izgleda da je povinovanje „onom što piše“ važna lekcija koja nam je neophodna da bi smo sustigli taj vrli novi svet? Moguće je da će nove generacija jednom i uspeti u tome. Ali verovatno tek kad nas matore BIOLOGIJA skloni sa scene – možda se tada zasta STEKNU SVI POTREBNI USLOVI?

  3. Džiadžojka kaže:

    Moja baba tamno-sivo-braonkaste mačke zove ZELENE. Kucaj zelena mačka na googlu da vidiš.
    Možda je neka baba pisala taj udžbenik.
    Lepo kaže čika Marjan. Sve se slažem.

  4. Miša kaže:

    Bolje bi bilo da se zapitate šta će misliti o Vama vaša ćerka kada druge nazivate kretenima? Pedagog sigurno niste, ali ste najverovatnije i daltonista.
    Ceo ljudski rod plaća danak bahatosti industrije nad prirodom, jer u vreme kada je taj neko pisao knjigu školjke su bile takve. Reke su bile bistre, a školjke zelene.
    Dobro je što je sve više prisutna borba za očuvanje prirode.
    Kada bi ljudi bili vraćeni na rodnu grudu, a ne svi u Beograd, videli bi u našim nezagađenim vodotokovima i školjke opisane u knjizi iz koje uče deca.
    Ovo sam napisao iz razloga što sam ogorčen rečnikom kojim se služe pojedini blogeri, a da pri tome ne vode računa da deca u osnovnoj školi odlićno barataju kompjuterima.

  5. Moja ćerka je naravno (kao i njena majka) istog dana pročitala ovaj post. Osim da je „blesav“ (što bi trebalo da u tinejdžerskom žargonski znači šaljiv), nije imala drugih primedbi. U stvari – pitala me je šta ako neko od onih koji su pisali njen udžbenik pročita moj tekst.

    Čega se boji? I da li je strah obrazovno sredstvo? Kakva se kreativnost radja iz straha?

    Da li je pedagoški učiti decu da slepo slede autoritete, ili ih treba učiti da konfontiraju svoje stavove, da budu drska, da izazivaju na raspravu i sukob argumenata? Ili su možda i moja supruga (i Zubarica) u pravu da ih treba učiti veštini mimikrije? U svakom slučaju – trebalo bi da što pre shvate da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda, da ništa nije istina samo zato što negde tako piše, ili zato što to neko tako kaže. Ja sam prilično siguran da takve stvari neće u školi naučiti, i zato se stalno trudim da ih provociram i teram na razmišljanje. Za sad mi dobro ide…

    A rečnih školjki se sećam i iz vremena kada su neki moji (malo hrabriji/blesaviji) drugari pili za opkladu Savsku vodu (i ništa im nije bilo). Sećam ih se i sa jednog planinskog potoka na Majevici (gde valjda ni dan danas nema ni pristojnog puta, a kamoli industrije) – i verujte mi: nikad i nigde nisu bile zelene.

    Osim možda na Rajni-Majni…

  6. milja lukić kaže:

    Svojim očima sve manje treba verovati ako želiš pristojnu ocenu! A ako hoćeš čistu peticu, onda zaboravi da imaš oči – reci onako kako drugi žele da čuju. 🙂
    Milsim da sam dobro shvatila tvoj tekst, pre svega kao vrlo uspelu metaforu.

  1. 12. decembra 2011.

    Nismo mi krivi – kriva je biologija: "Biologija i evrointegracije" http://t.co/A9bk9qHX

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *