Kad čujete kako neko kaže da je kod nas oduvek bila kriza, u prvi mah to zvuči nekako lažno – retorički. A onda se (ako imate dovoljno godina) setite „par-nepar“ nestašice benzina iz 70-tih, „B.U.Š“ nestašica (brašno-ulje-šećer) iz osamdesetih, užasnih restrikcija struje sa početka 90-tih, pa onda pržionica (i nestašica) kafe, nestašice deterženta, masovnih komisionih radnji (i šverc-komerca), goriva na flaše, cigareta sa trotoara, masovnih buvljaka, „devizze-devizze“ zujanja po ulicama, autobusa koji se raspadaju, maskirnih uniformi, bombardovanja, demonstracija i suzavca, privatizacije, kolapsa banaka, kolapsa svega…
Naravno sve se to pomeša u neki jezivi galimatijas, a pošto se dosta toga ponavljalo više puta tokom decenija, teško je precizno sve vremenski poslagati. A i zašto bi hronologija krize uopšte bila važna?
Ali nešto u toj slici NIKAKO ne štima…
U isto to vreme dok su sve te biblijske nedaće (sve osim najezde skakavace) tutnjale preko naših ledja – u medjuvremenu se desio naš život. Mnogi od nas će reći – sasvim PRISTOJAN život. Završavale su se neke škole, ženilo se i udavalo, radjala se deca, kupovao se neki nameštaj i automobili, zidale su se kuće i vikendice, otvarale se neke firme… Neko više, neko manje – ali većina je postigla bar nešto od toga, a čak i oni koji su sve to vreme samo „propadali“ – ipak su daleko od Bijafre.
Pa čak smo videli pomalo i sveta. Često smo (baš zbog krize) morali da zapucamo na neka daleka mesta da bi nabavlili nešto što je srećnijim narodima bilo dostupno „iz fotelje“. Ogroman broj ljudi je (baš zbog krize) dobar deo života proveo u nekoj pečalbi, ali odande su uvek doneli mnogo više nego što su odavde odneli. Zbog iste te krize mnogi su u sebi otkrili skrivene talente i sposobnosti koji bi se inače davno ucrvljali u nekoj o idiličnoj kolotečini. A šta smo sve tek smislili – iz čistog očajanja! Toliko sirotim Švajcarcima nije palo na pamet za 600 godina mira i blagostanja…
Znači – nosimo se mi vrlo uspešno (u proseku) sa tim baukom?
A i šta bi drugo? Da legnemo i pokrijemo se ćebetom preko glave, sve čekajući da vidimo šta će biti kad prodju izbori? A šta bi to posle nekih izbora trebalo da se desi? Da nam neki mali Djokica pokuca na vrata i kaže: „Komšija! Da častiš! Prošla kriza! Eno dele na trafici svakom po 5000 eura. Ko ne žuri na autobus!“
Sad – dal’ su evri, dolari, il’ rublje – to već već zavisi od onog ko pod ćebetom sanja…
Dok oni ostali – na miru rade svoj posao.
.
Džiadžojka
Hvala ti čika Miko. Znači mi ovaj tvoj post. Baš ti hvala, onako čovečanski. 🙂
Imamo ovaj život, jedan jedini, pa kukali – ne kukali, biće onako kako biti mora. Ono što je do nas je mogućnost razjapljivanja osmeha i kad nam se najviše plače. (Osim onih sa facijalisom ili botoksom.)
„The happiest people don’t have the best of eveything. They just make the best of everything.“
Miodrag Ristić
Samo nastavi tako – mislim da se baš dobro snalaziš u tome.
Deda
Pride, naucili smo da klimamo potvrdno a da ne verujemo …:P 😀
Sasa Jovanovic
Lepa slika. Kad zabijemo glavu u pesak, guzica nam ostaje nebranjena.
A što se samog teksta tiče, sve je u njemu tačno. Ljudi zaboravljaju da i mi sa svim ovim nedaćama ipak smo za 70% sveta – Švajcarska.
Miodrag Ristić
Inspiraciju mi dao nepoznat glas sa radija koji je pričao o tome kako se nedavno vratio iz SAD, i tamo ustanovio da i pored toga što je njima ova kriza 100x strašnija nego nama (koji smo valjda već navikli) – o tome tamo niko ne govori. Bar ne ovako kako mi stalno nešto kukumavčimo… Verovatno zato što su sve naše priče (od Presednika do Piljarice) okrenute ka spolja. Ka rešenju tipa „deux-ex-makina“. NEŠTO će se JEDNOM desiti…
E – NEĆE! I nikada nije. Osim za one koji su nešto SAMI na tome poradili…
Pedya
Što bi Orson Vels rekao „Italija je imala Bordžije i velike zavere, ratove, atentate, razne katastrofe, ali je stvorila renesansu. Švajcarska živi u miru stotinama godina i stvorila je samo sat sa kukavicom…“ Ko zna šta bi Orson za nas rekao, samo da je imao priliku da se promuva ovuda 90-ih… 😉
miodrag ristic
Hvali ti što si raskrinkao ovu „moju“ metaforu. Nadao sam se da će neko primetiti, ali sam taj (komplikovani) deo priče želeo da ostavim za komentare. Glavno pitanje je zašto je Vels tu legendarnu repliku iz filma „Treći čovek“ stavio u usta baš karakteru koji ima etičke kvalitete naših Heroja Tranzicije? Izjava izgleda toliko surovo istinita (ako zaboravimo da je Korbizije bio Švajcarac) da bi mogla da prestavlja manifest novog „veća-riba-jede-manju“ vremena.
Ali poenta (kako je ja vidim) je baš u tome da kriza mnogim kvarnim likovima predstavlja univerzalni alibi. Bilo kakvu gadost, opravdaće svojim „prosvećenim“ shvatanjem da je sve otišlo do djavola, i da samo naivčine još veruju u moral, zakon, društvo – i ostale baljezgarije.
To je treći pol ove priče. Čoveku je danas sudbina da plovi izmedju Scile (beznadja i apatije) i Haribde (moralnog posrnuća).
A možda je tako oduvek bilo?