U predgovoru za retrospektivnu izložbu Italijanskog dizajna u Montrealu, Umberto Eko govori o tri vrste dizajna. I pre njega su neki autori prihvatali postojanje Potpisanog, Anonimnog, i Divljeg (ili kako ga je on nazvao „Nesvesnog“) dizajna. Ali on je prvi, jednom jedinom rečenicom, dao ogromnoj većini dizajnera legitiman razlog za postojanje. Jednostavnom tvrdnjom da je uticaj sve tri vrste dizajna – uzajaman!
Ne treba biti veliki mislilac kao Umberto da bi se posvedočila istina koja je očigledna svuda oko nas. Na jedan artefakt sa „imenom i prezimenom“ autora – dolazi na desetine hiljada (ili više) anonimnih. Ta masa se najčešće podrugljivo naziva „vizuelnim zagadjenjem“. A to je skoro isto kao kada bi prirodni priraštaj nazvali „biološkim zagadjenjem“. Čitave generacije postoje samo da bi svetu dale jednog Teslu ili Andrića. Da li to znači da smo svi mi ostali – škart?
Ali, da se vratim na svoj teren. Uši su me već zabolele od stalnog prežvakavanje priče kako su za taj užas oko nas odgovorni neki diletanti, ili pojedinci sumnjivog morala kojima je jedino stalo da maznu lovu: „Nema posla za poštene dizajnere – sve ugrabiše neki dundjeri!“
Verujem da je u svakoj profesiji slična priča. Besposlen auto-limar verovatno mrzi onog drugog – koji se „ubija od posla“- i pouzdano zna da taj nešto mulja, fušeri, ili već sigurno nešto ne radi onako kako treba. U svakoj profesiji postoje ljudi koji sve znaju najbolje, ali su uglavnom „neshvaćeni“ (osim od retkih istomišljenika) – i najčešće krivce za svoj neuspeh vide u onim drugim. Dundjerima.
Zato sam rešio da svima pružim priliku da pogledaju kako izgleda stvaran svet – iz ugla dundjera. Napravio sam mali klip sastavljen od hronološki poslaganih idejnih rešenja koje smo ja i koleginica Kristina Jovović (uz tehničku asistenciju našeg malog tima) uradili u vreme tzv „novogodišnje kampanje“ (novembar/decembar 2011.) Sva rešenja su odmah i realizovana, i u vreme kada ovo pišem već idu u arhivu koja od 1992. godine broji 185.206 pojedinačnih fajlova, u 17.724 foldera.
Šta hoću ovim da postignem ili dokažem?
Isti posao, koji se može samo naslutiti iz ovog jednominutnog klipa, bi mala armija „pravih“ dizajnera radila mesecima. Naravno – po par stotina puta većoj ceni. Pristalice elitnog „Potpisanog“ dizajna će odmah priču prebaciti na pitanja kvaliteta, estetike, originalnosti, inspiracije… Svako drugo pitanje koga mogu da se sete – osim jednog: pitanja produktivnosti i ekonomičnosti.
Logično! Jer ako birate da ste umetnik a ne zanatlija (the Artist, not artisan) sakrićete se u neku virtuelnu stvarnost u kojoj ne važe ekonomski zakoni. I pustiti maglu. Što više magle…
Iz nekog nepoznatog razloga ta vrsta kvazi-elitističke (gubitničke) priče se lako prodaje i širi. Kao kuga! Ili kao lenjost? A što se inspiracije tiče – upravo sam se setio još jednog citata koji može malo da podupre ovo moje razmišljanje:
„…We understand that perhaps 90% of what we do requires skillful application of known principles, techniques, and methods. So we don’t just sit there hoping for what we call inspiration to strike from Lord knows where. We get to work considering/trying different Tactics to see which Strategy we can best follow…“
Ili u slobodnom prevodu: „…smatramo da je bar 90% onoga što radimo samo vešta primena poznatih principa, tehnika i metoda. Zato nećemo samo sedeti /besposleni/ u nadi da će nas ono što nazivamo inspiracijom strefiti bog-te-pita odakle. Bacamo se /odmah/ na posao isprobavajući razne taktike, dok ne otkrijemo najprikladniju strategiju…“ (Iz knjige Toni Antina „The Great Print Advertising„)
Elitni Lenjivci zapravo ni ne smišljaju ništa novo – oni samo kombinuju anonimne fragmente koje su usput nesvesno pokupili. Ali zato uvek imaju vremena da jedni drugima dele nagrade, priznanja i počasti. I to je cena koju ću rado da platim. Jer, nas naravno nikada neće zvati na ta elitna „fensi mesta“ i tapšati nas po ramenu. Ali stvarno nema veze. Ionako ne bi stigli tamo da odemo…
…od silnog posla!
.
Sindža Mrsomud
Kakve seljačke i kopi-kat kreacije.
Odavno nisam video gomilu većeg đubreta na jednom mestu.
To si ti napravio?
Tužno!
Duboko sam razočaran.
miodrag ristic
kralju!
Sindža Mrsomud
A sad bez zajebavanja!
Odličan tekst. Ja sam razmišljao o pisanju posta na tu temu ali u još većim, recimo svetskom razmerama, i to na jedan filozofsko-mrsomudski način.
I napisaću!
Ima u toj umetnosti stvari koje nikada neću razumeti. Možda sam jedan običan seljak iako sam rođen u ovoj metropoli od graduskare, ali jebiga.
Moja žena voli umetnost i često me odvuče na neku izložbu i pored mog opiranja i držanja obema rukama za ragastov od vrata ne bi li me ostavila na miru.
Ali i kada odem često se češem po glavi i pitam: Šta je sad tu tako izuzetno?
Onomad, dok je drug-ca Maja D. Gojković bila gradonačelnik centra pokrajine, dovuče ona Endija Vorhola kod nas. Mislim izložbu – ne njega.
I gledam ja sve to i mislim se: Pa šta tu ima što je tako genijalno. Malo fotografije, malo stripa, nešto crteža, boje – sve u svemu danas to svaki klinac iz čistog hira na kompjuteru napravi 10 puta bolje! A gledao sam posle toga neke njegove radove koji vrede preko 100 MILIONA Evra!!! (Mogu da dokumentujem preko mejla.)
Pa ko je, mamicu mu, to procenio?! I šta je to što je tu toliko originalnije, genijalnije, grandioznije, pronicljivije, virtuoznije nego kod nekog lika koji na Đavi (Petrovarad.tvrđava) u ateljeu radi neku grafiku i prodaje je za 50 Evra.
Ko su uopšte ljudi koji donose sud o tome?! Da li su oni sami sebi dodelili ulogu Boga?!
Pre nešto više od godinu dana imao sam priliku da u Španiji vidim neke rane radove Pikasa. Ti radovi su dosta ozbiljna stvar. Ali ono posle toga, kada je pravio tri crte i nabo šest puta četku na platno – pa on se zajebavao sa gomilom skorojevića koja se već tada skupila oko njega.
Uostalom zar nije čuvena ona njegova „sentenca“ na pitanje jednog potencijalnog kupca – koliko vredi neka njegova slika: „Dok je ja ne potpišem – NIŠTA“. On im je tada otvoreno govorio da ih zajebava.
Ili u Beču i Amsterdamu na Van Gogu. Odvuče me žena i ja je (ženu), gledajući u delo bez uva, pa žene u polju, pa klompe… pitam: I šta je tu toliko genijalnije nego kod jednog Save Šumanovića. A posle toga – Šta je kod Šumanovića toliko bolje od kuma mog ortaka koji kao akademski slikar prodaje ulje na platnu 80×60 za 200 Evra?
I koliko ljudi uopšte znaju o vrednosti u umetnosti?
Možda o tome može da posvedoči mejl koji sam pre mesec – dva dobio:
Washington, DC,
Metro stanica hladnog januarskog jutra 2007.g. Čovjek na violini svira Bachovo djelo nekih 45 minuta.
Za to vrijeme, približno 2.000 ljudi prodje stanicom, većina na svom putu na posao.
3 minute nakon što je počeo sviranje, sredovječan čovjek uočava muzičara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi kud je namjerio.
4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, te bez zastajkivanja, nastavlja hod.
6 minuta kasnije:
Mladi čovjek se naginje nad ogradom kako bi ga poslušao, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.
10 minuta kasnije:
3-o godišnji dječak se zaustavlja. ali ga majka odvlači žureći. Malac zastaje da ponovno pogleda violinistu, no majka ga vuče i oboje odlaze žureći. Nekoliko druge djece je ponovilo ovu radnju. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisililo svoje dijete da nastavi hodati.
45 minuta kasnije:
Violinisata svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i poslušalo na kratko. Nekih 20-ak ljudi je dalo novac, ali je nastavilo hodati nepromijenjenim ritmom. Svirač je sakupio ukupno $32.
1 sat kasnije:
Muzičar završava svirku i nastupa tišina. Nitko to ne primjećuje. Nitko ne plješće, niti daje bilo kakvo priznanje.
Prava istina:
Nitko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih muzičara današnjice na svijetu. Svirao je jedan od najzahtjevnijih komada ikada napisanih, na violini vrijednoj $3.5 milijuna dolara. Samo dva dana prije ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu dvoranu u Bostonu gdje je prosječna cijena sjedala bila $200.
Ovo je istinita priča. Inkognitu svirku Joshue Bella na stanici metroa je organizirao Washington Post kao dio sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima. Postavlja se pitanje: „Da li u uobičajenom okruženju, u nepogodno vrijeme, uopće prepoznajemo ljepotu? Da li stanemo da tu ljepotu cijenimo? Prepoznajemo li talent u neočekivanom kontekstu? Koliko snobova ima medju nama koji idu na koncert plaćajući basnoslovne iznose, a to isto ne prepoznaje u drugim prigodama?“
Jedan mogući zaključak ovog eksperimenta bi mogao biti: Ako nemamo niti trenutak vremena da zastanemo i poslušamo jednog od najboljih glazbenika na svijetu, koji svira jedan od najljepših komada ikada stvorenih, na jednom od najljepših instrumenata ikada načinjenih …
KOLIKO TEK MNOŠTVO DRUGIH STVARI PROPUŠTAMO?
(Postoji i originalna Džošuina fotografija u metro stanici, ali ne mogu da je prikačim uz ovo)!
Od mene i previše.
Pozdrav, Sindža.
deto
Lepa ti je priča, ali ima više od jednog tumačenja. Nevolja je što sve te stvari zovemo istim imenom. I ono kad Mika Antić napiše: „Umetnost – to je kad moja majka opegla košulju…“ I ono kad neki kompozitor-akademik napiše kakofoničan oratorijum u čast nekog važnog jubileja. Ne znam ko je rekao: „Ne treba tražiti sebe u umetnosti, već umetnost u sebi. Ali u stvari uopšte ne razmišljam o tome…
Mislio sam da pišem o ekologiji. I mislim da je naveći ekološki problem – lenjost. Svaki rad je uvek bolji od svake lenjosti. Čak i oni koji prave gomilu toksičnog otpada, proizvode oružje, ili prave neku drugu štetu – samo ubrzavaju točak istorije, pa ćemo se svi pre sresti sa svojom sudbinom.
A paraziti samo džabe troše vazduh koji dišu. Jedan moj drugar iz mladosti je imao nalepnicu na vratima sobe: „Besmislenima ulaz zabranjen!“
Dobra?
Sindža Mrsomud
Nadam se da se nisi naljutio zbog onog zezanja u prvom komentaru.
Ja u stvari mislim da ste u tom vremenskom roku izbacili dosta intersantnih stvari, ali jebiga, vrti se sve ko bubanj na loto izvlačenju – mor’o sam da pustim 10 puta da malo pohvatam.
E sad. Rado bih pustio nekom stručnjaku na procenu neka grafička rešenja koja si ti napravio i jedan običan foto kolaž Endija Vorhola na kome ima 8 crno belih senki Elvisa Prislija koje se preklapaju, a koja je prodata za 100 MILIONA Evra, ali kada bi moglo da mu nekako Vorhola poturimo da ne zna da je to on!!!
Da čujem šta mi majstor „galerista“ rekao?!
Pozdrav, Sindža.