Deto video-drvo

Ovaj klip je star dve godine, i bavi našim pripremama za učešće, i samim nastupom na sajmu grafičke industrije „Grafima“ 2013. godine. U direktnoj je vezi sa prethodnim postom, jer je budžet za sve što vidite na snimku iznosio 0,00 din.

Kografima-2013nkretno – „Deto video-drvo“ je instalacija napravljena od raskovanih drvenih paleta (za papir), „dekupažirana“ makulaturama (otpadnim papirom koji se koristi sa upasivanje boja i postizanje nanosa u ofset štampi). Na tu futirističku konstrukciju od recikliranih materijala,  montirano je nekoliko starih rashodovani CRT monitora i laptopova na kojima su se beskonačno vrteli naši klipovi sa YouTube kanala deto.rs.

Ako razmišljate o pojavljivanju na nekom sajmu, ne savetujemo vam da sledite naš primer. Činjenica je da ovako „brutalna“ budžetska ograničenja izazivaju pravu eksploziju kreativne energije, ali su izuzetno fizički i mentalno naporna, i traže ogromno angažovanje cele ekipe…

grafima-2013-7

Ipak – ovo je jedna lepa uspomena koja treba da ostane sačuvana.

:.

Pobeda!

pobeda Krajem januara ove godine započeo sam mali eksperiment. U istom trenutku kada su naša javnost, vlast, i opozicija krenuli u demagošku trku ka boljem sutra, rešio sam da se i ja priključim. Ali na svoj način. Pošto sam procenio da će im trebati nekoliko meseci da privedu taj cirkus kraju, nisam ni ja baš trčao iz sve snage, već onako rekreativno…  A i zašto da se satirem kad sam od početka znao da pobeda mora biti naša…

A sad da sumiramo: februar, mart, april… Tri plate sa sve doprinosima, porez, dobavljači… Da kucnem u drvo! Živi smo i zdravi, nikom dužni, posao ide kao i obično, a ideje samo naviru… Neću mnogo da vas smaram ciframa, pošto su većinom dosadno pozitivne. Dobili smo jednog novog velikog klijenta iz inostranstva (ali ću o tome moći nešto više da vam kažem tek posle 25.maja). Brojno stanje stalno zaposlenih je nepromenjeno, samo smo na spisak honorarnih saradnika dodali još jednu gospođu iz Holandije, i jednog gospodina iz Crne Gore. Imali smo i zapažen posao lokalizacije para-farmaceutskih proizvoda za tržište BIH, a u ozbiljnim razgovorima smo u vezi „isturenog odeljenja“ u Sloveniji

Od „tehnološkog napretka“ u tom kratkom periodu smo investirli u desetak novih alata, uglavnom vezanih za program kutija za nakit (za zlatare i bižuterije), i nešto za promo-program (kutija za olovke / parfem-testere), a ušli smo i na zahtevno tržište ambalaže za kolače. Zamalo da zaboravim da smo pomogli i srpski izvoz u Slovačku. Naš sajt smo u tom periodu dopunili sa desetak novih strana, na Fejsbuku, Pinterestu, Tviteru i drugim mrežama smo postovali još toliko raznih originalnih sadržaja… Ili što bi Slavko Štimac rekao: „Svakoga dana, u svakom pogledu…“

Ipak – ono što je najvažnije je da sve to vreme nismo potrošili ni jedan jedini dinar iz budžeta, nismo se ni jedan jedini dinar zadužili kod domaćih ili stranih poverioca, i sami smo svojim rukama zaradili svaki svoj ručak. A bogami – i dosta tuđih…

Matematika je jasna – razbili smo ih sa nulom!

Jedino što  iz „tehničkih razloga“ nikada nećemo  saznati koji bi rezultat trebalo da stoji na semaforu.  A iskreno –  i to me baš briga!  O tome nek brinu prosvetari, lekari, naučnici, penzioneri, porodilje, i svi ostali…

To što su svi u protekla tri meseca bacali kroz prozor su bile njihove pare…

:.

Elita

elita

U predgovoru za retrospektivnu izložbu Italijanskog dizajna u Montrealu, Umberto Eko govori o tri vrste dizajna. I pre njega su neki autori prihvatali postojanje Potpisanog, Anonimnog, i Divljeg (ili kako ga je on nazvao „Nesvesnog“) dizajna. Ali on je prvi, jednom jedinom rečenicom, dao ogromnoj većini dizajnera legitiman razlog za postojanje. Jednostavnom tvrdnjom da je uticaj sve tri vrste dizajna – uzajaman!

Ne treba biti veliki mislilac kao Umberto da bi se posvedočila istina koja je očigledna svuda oko nas. Na jedan artefakt sa „imenom i prezimenom“ autora – dolazi na desetine hiljada (ili više) anonimnih. Ta masa se najčešće podrugljivo naziva „vizuelnim zagadjenjem“. A to je skoro isto kao kada bi  prirodni priraštaj nazvali „biološkim zagadjenjem“. Čitave generacije postoje samo da bi svetu dale jednog Teslu ili Andrića. Da li to znači da smo svi mi ostali – škart?

Ali, da se vratim na svoj teren. Uši su me već zabolele od stalnog prežvakavanje priče kako su za taj užas oko nas odgovorni neki diletanti, ili pojedinci sumnjivog morala kojima je jedino stalo da maznu lovu: „Nema posla za poštene dizajnere – sve ugrabiše neki dundjeri!“

Verujem da je u svakoj profesiji slična priča. Besposlen auto-limar verovatno mrzi onog drugog – koji se „ubija od posla“-  i pouzdano zna da taj nešto mulja, fušeri, ili već sigurno nešto ne radi onako kako treba. U svakoj profesiji postoje ljudi koji sve znaju najbolje, ali su uglavnom „neshvaćeni“ (osim od retkih istomišljenika) – i najčešće krivce za svoj neuspeh vide u onim drugim. Dundjerima.

Zato sam rešio da svima pružim priliku da pogledaju kako izgleda stvaran svet – iz ugla dundjera.  Napravio sam mali klip sastavljen od hronološki poslaganih idejnih rešenja koje smo ja i koleginica Kristina Jovović (uz tehničku asistenciju našeg malog tima) uradili u vreme tzv „novogodišnje kampanje“ (novembar/decembar 2011.) Sva rešenja su odmah i realizovana, i u vreme kada ovo pišem već idu u arhivu koja od 1992. godine broji 185.206 pojedinačnih fajlova, u 17.724 foldera.

Šta hoću ovim da postignem ili dokažem?

Isti posao, koji se može samo naslutiti iz ovog jednominutnog klipa, bi mala armija „pravih“ dizajnera radila mesecima. Naravno – po par stotina puta većoj ceni. Pristalice elitnog „Potpisanog“ dizajna će odmah priču prebaciti na pitanja kvaliteta, estetike, originalnosti, inspiracije… Svako drugo pitanje koga mogu da se sete – osim jednog:  pitanja produktivnosti i ekonomičnosti.

Logično! Jer ako birate da ste umetnik a ne zanatlija (the Artist, not artisan) sakrićete se u neku virtuelnu stvarnost u kojoj ne važe ekonomski zakoni. I pustiti maglu. Što više magle…

Iz nekog nepoznatog razloga ta vrsta kvazi-elitističke (gubitničke) priče se lako prodaje i širi. Kao kuga! Ili kao lenjost? A što se inspiracije tiče – upravo sam se setio još jednog citata koji može malo da podupre ovo moje razmišljanje:

„…We understand that perhaps 90% of what we do requires skillful application of known principles, techniques, and methods. So we don’t just sit there hoping for what we call inspiration to strike from Lord knows where. We get to work considering/trying different Tactics to see which Strategy we can best follow…“

Ili u slobodnom prevodu: „…smatramo da je bar 90% onoga što radimo samo vešta primena poznatih principa, tehnika i metoda. Zato nećemo samo sedeti /besposleni/ u nadi da će nas ono što nazivamo inspiracijom strefiti bog-te-pita odakle. Bacamo se /odmah/ na posao isprobavajući razne taktike, dok ne otkrijemo najprikladniju strategiju…“ (Iz knjige Toni Antina  „The Great Print Advertising„)

Elitni Lenjivci zapravo ni ne smišljaju ništa novo – oni samo kombinuju anonimne fragmente koje su usput nesvesno pokupili. Ali zato uvek imaju vremena da jedni drugima dele nagrade, priznanja i počasti. I to je cena koju ću rado da platim. Jer, nas naravno nikada neće zvati na ta elitna „fensi mesta“  i  tapšati nas po ramenu. Ali stvarno nema veze. Ionako ne bi stigli tamo da odemo…

…od silnog posla!

.

Nova vrsta referenci

.
Vremena se menjaju…

Godinama smo se upinjali iz petnih žila da na našu referenc listu dodamo zvučna imena: Diners, Toyota, Roche, ABB, Cisco, Ballantine’s, Mercedes… Gigantske firme i planetarni brendovi. Kako smo to uspevali? Iskreno – pre desetak godina sam bio spreman i da iz svog džepa platim – samo da „uknjižim“ neko novo značajno ime. Srećom nisam morao suviše često da to ZAISTA i uradim. Jedno zvučno ime je ubrzo dovodilo neko drugo (a uz put i desetine „normalnih“ klijenta). Ali slagao bih kada bih rekao da su motivi za ovu „filateliju“ bili strogo poslovni, i hladno-proračunati.

Sujeta je čudo…

U svakom slučaju – do dan-danas na našem sajtu (ali i na zidu u mojoj kancelariji) specijalno mesto zauzima npr. jedna kesa koju smo još sredinom 90-tih radili za „Ericsson“. Čuveni brend je odavno kupio „Sony“, a samo retki se danas sećaju onog vica iz tog vremena, o dva najveća Crnogorska plemena (Nokia i Ericsson). Nekoliko godina kasnije „uknjižili“ smo i Nokiju, ali neke reference su zbog konkretnih okolnosti,  pre svega „tajminga“ – bile zaista važne, najviše za naše samopouzdanje, ali i kao ulaznica u odredjene „značajne krugove“… Posle su se stvari manje-više „odmotavale“ same od sebe…

Ali, kao što rekoh na početku – vremena se menjaju…

Pre neki dan smo ostvarili novu vrstu reference. U jednom istom, kratkom telefonskom razgovoru uspeli smo da odbijemo svetski čuvenu agenciju „Leo Burnett“, i njihovog klijenta koji se bavi proizvodnjom osvežavajućih napitaka (verovatno ste već čuli za „Coca-Cola“ Company?) Zahtev je bio uobičajeno „nenormalan“, sa rokom od 3 radna dana za posao koji se inače radi za bar 7 – skromnog obima (i budžeta) – ali sve je to već klasika, naročito u radu sa agencijama… Mi smo postavili samo jedan mali uslov – ako već treba da „tumbamo“ celu organizaciju, i da obaramo olimpijske i svetske rekorde u brzini (a sve to za male pare) – neka bar posao bude avansno plaćen. Epilog već pogadjate – ali najbolja stvar u svemu je ljubazan odgovor menadžera (posle polusatne konsultacije u agenciji, možda i sa klijentom):

„Klijent će Agenciji platiti tek za 45 dana, a Agencija nije u mogućnosti da kreditira Klijenta…“

Za trenutak sam se osetio vrlo ponosnim (rekoh: sujeta je čudo) Jedna od najvećih svetskih agencija nema para, baš kao i jedan od najvećih svetskih klijenata… Ali se zato od male lokalne štamparije očekuje da nema tih banalanih problema u vezi  cash-flow-a (!?!)

Gospodo, vaše poverenje obavezuje! Zato ćemo se i ubuduće starati da ga opravdamo. Pre svega – racionalnom, razumnom poslovnom politikom, koja kaže:

2010. godine, u Srbiji, dobar klijent,  poželjan klijent od ugleda je – onaj koji plaća.

Sva sreća – ostao je još po koji…
.


.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...