Gusarska ekonomija

Znojava,  krvava i zadihana bratija bučno je zaposela kapetanove odaje. Neki su posedali oko velikog hrastovog stola, drugi su stajali, a oni najranjaviji posedaše na pod…

Kapetan Sedokosi ćutao je neko vreme čekajući da se žagor smiri, a onda zaškriputa grozno zubima, i strahovito tresnu šakom o sto. U prostoriji zavlada grobna tišina.

– Gospodo lopovi , i ostale vucibatine!

Opet se razleže smeh, larma, lupanje nogama o pod, zveket krvavih mačeva… Kapetan Sedokosi je imao veliku harizmu, a njegova posada je naročito cenila njegov istančan smisao za humor.

– Živeo! Uraa! Pobedaaaa! – prostoriju ispuniše jezivi urlici.

– Ahoooj! Dosta tamo! – (glatko ih utiša pokretom ruke) – Svi smo srećni što smo živi, i što smo priveli još jednu avanturu kraju. Naši neprijatelji prave društvo ribama, a blago je ponovo u našoj riznici. Plen je malo mršavije nego inače… Kažu – kriza? – napravio je kiselu grimasu.

– Ali za nas nema krize! Jeli tako braćo probisveti? – viknu teatralno.

– Tako jeeeee!“ – uzvrati mu hor kojim je upravljao po navici, kao da svira po nekom instrumentu.

– Lupeži moji dragi! Sad ću lepo da vam kažem kako će da bude, sve po kodeksu – pisanim i nepisanim pravilima lopovske bratije…. – obrecnu se na malog kockoglavog koji mu se motao oko nogu:

– Ćato! Pacove šugavi – vadi tefter, i piši!

Kockoglavi se uzmuvao kao bubašva, ali za sekund-dva držao je pero nad hartijom i žmirkao kroz napukle naočare.

– Dakle, ovako ćemo drage moje secikese – prvo sa gomile blaga da se namire oni koji su u borbi izgubili ruku, nogu ili oko – onako kako je po pravdi i lopovskom običaju. Naravno, na gomilu da se stavi – i podeli – i ono što je preteklo od braće koja su dušu u borbi ispustilii. Jeli tako, braćo!

– Tako jeeeee! – odgovori jezivi hor, u jedan glas.

– Onda da se blago podeli na dva dela, ja ću da vam čuvam pola – da ne spiskate odma’ sve – a drugu polovinu će Ćata da popiše, proceni i rasporedi svima na jednake delove. Šta kažete vucibatine? Jel ima neko nešto da pita? – ruke mu se nehajno spustiše sa grudi prema struku, i zaustaviše na drškama pištolja.

Zavlada neka tuberkulozna tišina. Samo se čulo neko kašljucanje, škriputanje, i šapat.. A onda se začu tanak, bojažljiv glasić:

– Ja bih da pitam nešto Sedokosi, ako mogu?

Bio je to mali od palube, klinac koga su ko zna gde pokupili, kržljav čak i za svoje godine, a valjda malo i tupav. Može biti zato što je više puta padao sa katarke na glavu.

– Mene ovaj Ćata ne voli! On će sve to da podeli njegovim pajtašima i ulizicama!

Malena čupava glava je jedva virila iznad stola i svi se sagnuše da bi ga videli bolje u škiljavom polumraku sveća. Malom se mutilo pred očima, i tresla ga je malarija. Ili je to bilo od nekog udarca u borbi? Ponekad bi mu se za trenutak učinilo da se gusarska bratija oko njega pretvara u neke prikaze u ispeglanim odelima i uštirkanim košuljama, kratko podšišane i uredno izbrijane… Protrlja oči, i nastavi kao u bunilu, dok mu je neka struja grčila sve mišiće:

– To nije pravedno! I ja sam lepio plakate – i muljao sa listićima. Ja sam gadjao njihovog kandidata paradajzom – i pisao grafite na njihovim stranačkim prostorijama. Lično sam dovlačio dva puna autobusa penzionera iz doma staraca na svaki naš miting – sve dok mi se deda nije šlogirao… I šta sad? Zar za mene neće da se nadje neko mesto, makar u nekom bezveznom upravnom odboru? Neka direktorska foteljica? Može i u nekom seoskom javnom preduzeću? Za mene neće da bude čak ni pišljiva platica u nekoj državnoj firmi? – klinac se sav zajapurio, i kao da je porastao za čitav pedalj.

– Ćata će da se šepuri na televiziji, da se cenka sa štrajkačima, da deli pare šakom i kapom – a ja da crknem? To nije pošteno…- zadrhta mu glas, skoro na ivici plača… Borio se za vazduh kao riba na suvom. Jedva je uspeo da se suzdrži da se – tu na licu mesta – ne ispovraća od neizdržive treme. Samo je stigao još da izusti:

– Valjda treba i ja od nečega da živim…

A onda je sve potonulo u mrak...