Ima lepe oči, plave kao… A klempava je k’o šerpa!

posted in: Marketing, top10 | 27

(Brendiranje Srbije)

lepa, plava - klempavaOva ponovo aktuelna tema mi je oduvek bila antipatična. Znam naravno da je to važno i da je opšti interes da se tim ozbiljnim poslom bave najkreativniji, najstručniji, jednom rečju – najbolji ljudi.  Bio bih počastvovan da se nadjem u tom odabranom društvu – ali prosto – neda mi se!

Postoji mnogo razloga zašto me taj projekat odbija čak i kao simpatizera (ako iz lažne skromnosti prihvatim da nisam baš „top-materijal“ za prve borbene redove). Na prvom mestu tu je pitanje koncenzusa. Ne postoji jedna predstava Srbije – ima ih zapravo mnogo više nego što je to potrebno ili korisno. I što je najgore – mnoge su u otvorenoj koliziji i direktno dezavuišu one druge. Da ne govorim o tome da iza svake stoje brojni vatreni i vrlo uporni zagovornici koje je nemoguće pokolebati u njihovim stavovima – tako da je svako traženje minimuma saglasnosti unapred osudjeno na propast.

Zapravo ta raznolikost (ili razbarušenost) je pre kvalitet nego mana, simptom nezauzdanog duha utemeljenog na našoj istoriji i tradiciji, i pouzdan znak velikog demokratskog potencijala…

Pusti potencijali…

Što nas dovodi do drugog problema: potencijali!. Kod nas toliko toga ostaje na tim POTENCIJALIMA pa bih se ja zato radije bavio razvojom neke (bilo koje) od potencijalnih mogućnosti, nego šminkanjem postojeće situacije. Jedan ostvaren „potencijal“ vredi nam svima 1000 puta više nego 1000 spiskova sa po 1000 potencijalnih mogućnosti. Nesumnjivo imamo ogromne potencijale da razvijamo turizam, vinarstvo, poljoprivrednu proizvodnju svih vrsta, prvatno preduzetništvo, kreativnu industriju, IT-tehnologije… Sve i svašta bi smo mogli. A univerzalan odgovor na sva pojedinačna pitanja u vezi toga zašto se sve te priče tu negde i završavaju – je u tome što većina čeka da NEKO (drugi) prethodno samo učini još-to-i-to…

Ovaj tekst je sada u velikoj opasnosti da sklizne u kritiku našeg mentaliteta, i zato ću odmah da predjem na nešto konkretnije: Da li je STVARNO loše to što nas stranci vide tako kako nas vide?. Pitanje nije retoričko već sasvim praktično. Kada sam pre desetak godina bolje upoznao direktora jedne od prvih stranih banaka u Srbiji, posle jedne komične situacije me je upitao: „Izgleda da je u Srbiji vrlo rašireno mišljenje da su svi stranci glupi. Odakle potiče ta predrasuda?“

Mogao sam mu lako odgovoriti tako što bih sve svalio na medijske manipulacije (u to vreme je još uvek Sloba bio kriv za sve) – ali sam IZ SAMOG PITANJA shvatio da je kao i sva „instant-rešenja“ i ovo – samo iluzija. Ono što hoću da kažem – takve stvari i treba da čujemo od ljudi sa strane – i da ih (se) rešavamo. Uvek se lakše i bolje napreduje na osnovu kritike nego na osnovu pohvala.

Lepa, plava – klempava

U jednoj stvari se potpuno slažem sa P.Milićevićem (ne znam kako se ono „Pedya“ menja po padežima) – ako se uopšte bavite klempavim ušima na bilo koji način – lepe oči će verovatno proći sasvim nezapaženo. Ali izgleda da to tako i treba da bude, i da je to u našem najboljem interesu! Verovatno je deo problema i u tome što smo tradicionalno etnocentrični i skloni preterivanju. Sve što neko o nama kaže mi shvatamo znatno ozbiljnije (i mnogo ličnije) nego što je stvarno rečeno. Klempavi su obično preterano osetljivi (da ne kažem kompleksirani), i misle da drugi nemaju pametnija posla nego da bulje u njihove uši…

Pre nego što vas potpuno iznerviram ovim pristupom (već čujem kako neko kaže: „Al je pametan – po njemu PR ni ne treba da postoji…“) – reći ću vam šta mislim da treba raditi u vezi tog vražijeg brendiranja.

Ako ste baš navalili…

Dok sam živeo u Libiji doživeo sam spontanu transformaciju ličnih stavova od otvorene odbojnosti i prezira – do iskrenih simpatija, pa čak i oduševljenja. Kako?

Tako što sam upoznao ljude. Prava, žive, obične ljude. To je ono što i navećeg neprijatelja pretvara u prijatelja, i menja suštinski sliku o nekom mestu. Mesto je zapravo samo fikcija, apstraktan geografski pojam, sa nešto suvoparnih činjenica, ili eventualno neka više-manje prozirna marketniška priča. Jedna večera i razgovor sa Ahmetom i njegovom ženom učinili su više da razbiju moje predrasude nego sva Gadafijeva propagandna mašinerija. Kratak susret sa Fathijinim ocem, i mali poslić koji smo na obostrano zadovoljsvo obavili – pokazao mi je kakve se beskrajne mogućnosti pružaju jednom Evropljaninu u severnoj Africi, mnogo ubedljivije nego gomila najozbiljnijh projekcija i analiza.

Pametan čovek je rekao: „Ljudi se ne pridobijaju argumentima.“ Ako sa nekim pričate o kulturnom nesporazumu, medijskom ratu, preziru, mržnji i predrasudama… Možete da imate retoriku tešku kao crna zemlja, levom rukom da sipate munje, a desnom gromove… A vašem sagovorniku je dovoljno da vas ne sluša. I da vam se smeje u sebi.

Možda je korisnije da ga povedete da zajedno prošetate psa. Najčešće je dovoljno da budemo to što jesmo.

Oni koji se previše trude da nam se dopadnu obično su neki smarači.

.

Save

Slični postovi:

27 Responses

  1. Pedya

    Ne bih da ulazim u polemiku da li nam treba brendiranje Srbije ili ne, da li treba da pričamo o ušima ili očima… Samo bih podvukao da je moj stav da ne treba mi da pričamo o sebi, jer nama ionako niko ne veruje baš preterano. Pogotovo kad se zvanično promovišemo kroz klasične komunikacione kanale. Zato je i kreiran sajt EnterSerbia na kome stranci, koji su bili ovde i upoznali „prave, žive, obične ljude“ i ti ljudi im se dopali, mogu da ispričaju to svoje iskustvo. Iz prve ruke, svojim jezikom. Da ispričaju svoju priču o šetnji kroz netaknutu prirodu, o čvarcima i kajmaku, o noćnom provodu na splavovima… Tu ne treba nikakav konsenzus, to nije nikakva šminka, to smo mi. Viđeni očima nekih kojima svet može da poveruje da smo baš takvi, bez noža u zubima i koske u nosu.

    • Miodrag Ristić

      Siguran sam da je taj pristup najbolje rešenje na kraće staze (ili najmanje loše rešenje).

      Najbolje PRAVO rešenje je da stvarno već jednom sredimo te uši.

  2. Aleksandra

    Baš mi je drago da si ovo postavio. Taj “brending” država kao da postaje sveto slovo i u pravilu, bar na našim prostorima, se svodi na pomociju, marketing i organizovanje nekih događaja – sve na međunaodnom nivou. U principu, čini mi se da …se sve svodi na to ko će iz budžeta da uzme novac za tako “kreativan, stručan” i nadasve skup posao. Često sam imala priliku da raspavrljam s kolegama o tom brendingu, promjeni imidža i slično i uvijek nailazila na slične argumente: to treba da rade kreativni ljudi, stručni, specijalizovani za to i sl..sranja.
    Čak je i Edward Berneys, kojeg smatraju ocem moderne propaganda rekao: “Loša ideja je loša ideja ma koliko vi galamili o tome.” Mi bismo rekli od govana se pita ne pravi.
    Naime, promjena imidža se može desiti samo i isključivo promjenom ponašanja – tj. promjenam u stvarnosti koje će te tzv. PR i marketinške kampanje samo predstaviti.
    Simon Anholt koji se smatra guruom za brendiranje država, gradova i međunarodnim javnim mnijenjem, pored brojnih drugih stručnjaka iz te oblasti je sve lijepo poredao.

    Imidž države se mijenja isključivo stvarnim promjenama i to kroz socijalnu, ekonomsku i spoljnu politiku, dinamičnim razvojem turizma, povećanjem izvoza i stranih direktnih investicija, pažljivim izborom učešća na međunarodni događajima, poboljašnim kulturnim i privrednim odnosima sa drugim zemljama, politikom usmjerenom na smanjenje siromaštva, zdravim odnosima između vlade, privrede, civilnog sektora u zemlji i međunarodnim institucijama (a, ima ih – ihiii).. Najjači od svih je vizija za podsticanje inoativnosti, investicija i obrazovanja.

    Vidiš koliko posla neka država treba da uradi da bi promjenila imidž i onda nema tog međunarodnog mnijenja koje to može ignorisati. Jer se onda putem različitih kanala komunkacija (stručnih konferencija, simpozija, medija, takmičenja itd.) informacije o tim promjenama prenose.
    Mislim kao i ti da je direktna kontakt sa stanovništvom najbolji pokazatelj za to. Zbog toga u BH dolazi sve više stranaca u turističke posjete iako na zvaničnoj turističkoj mapi nismo ni na listi a naročito ne među boljima. Ali, iznutra se počinje a ne s vana.

    • Miodrag Ristić

      Kao što rekoh na FB – nemam šta da dodam. Možda još samo to da se brendovi obično grade na kvalitetu „proizvoda“, i siguran sam da ćemo se oko toga ja i moj drug Pedya 100% složiti.

  3. Dragana Amarilis

    Dozvoliću sebi, iako nemam blage veze sa marketingom, brendiranjem i sl. – čak me isuviše često ti pojmovi sami po sebi iritiraju, dakle dozvoliću sebi da iznesem svoje mišljenje na temu brendiranja Srbije.
    A to je, da je jedini pravi put da se Srbija brendira, da se obrazuje, da se učini nešto sa obrazovanjem, kako bi postali miliji i sami sebi a i drugima. Jedino podizanjem kvaliteta obrazovanja, dajemo mogućnost i plavim očima i ušima, klemapvim ili ne, kao i svemu ostalom da nađe svoje mesto u ovoj dimenziji življenja a da to ne zasmeta ni nama samima, a ni strancima.
    Prevedeno na moju oblast, kada mi devojke ne budu dolazile da uče engleski zato što žele da rade kao stjuardese u Kataru a momci da uče zato što se dobra lova dobija na nekim tamo naftnim platformama, nego zato što im je jezik potreban da čitaju, saznaju nešto novo o svetu koji ih okružuje ili u vezi posla, koji uspešno rade na ovom prostorima zemlje Srbije, e onda će taj brand imati nekog smisla.

    • Miodrag Ristić

      Brend će imati smisla kad se svi pojedinačno budemo mogli ponositi „celinom“ priče, a ne njenim (pažljivo odabranim) delovima. Sve drugo je ipak (izvini Pedya) – samo šminka.

  4. Pedya

    Da ne bih triput odgovarao ;), sve ću da „složim“ ovde:

    1. Da, najbolje PRAVO rešenje jeste da sredimo te uši. Nije sporno. Ali je problem u tome što nas mnogi stranci doživljavaju klempavijim nego što to realno jesmo. Dok ne posetiš i ne upoznaš neku drugu zemlju (kao npr. ti Libiju) i njene ljude, najčešće nemaš pravu sliku o njima. Mi, kao Srbija, nismo tu ništa posebni.

    2. Da, brendovi se obično grade na kvalitetu „proizvoda“. Međutim, brend je ipak (samo) percepcija u ljudskoj svesti i ona može, a ne mora, da bude u direktnoj vezi sa kvalitetom „proizvoda“. Kao što rekoh, dok ne upoznaš „proizvod“, velika je šansa da poveruješ u razne informacije koje dolaze do tebe, a koje nemaš načina da selektuješ i vrednuješ na pravi način. Zato u svet treba slati i svoju priču, da bi druge priče imale sa čim da se porede. Ali to treba raditi na pametan način.

    3. Da, dok se ne promeni suština, sve ostalo jeste samo šminka. Ali da šminka nije tako bitna u svakodnevnom životu (zbog percepcije onih koji se šminkaju), ta industrijska grana ne bi bila toliko svetski uspešna. 😉 Svako ko misli da se bogate, uspešne i u svakom pogledu napredne zemlje ne „šminkaju“, grdno se vara. Samo je pitanje gde, kako i koliku količinu šminke nanose. 😉

    Kao što vidiš, u načelu se slažemo po svim pitanjima ;).

  5. Miodrag Ristić

    Mi se u stvari potpuno slažemo – i ako već neko mora time da se bavi ti si sigurno najbolji mogući izbor, a tvojoj taktici zaista nemam šta da prigovorim. Ja sam prosto pristalica radikalnijih (tj konkretnijih) metoda.

    Što se šminke tiče – mislim da smo mi i za skalpel malo zakasnili, i biće bolje da se vadimo na karakter…

    Moja sugestija je bila više provocirana mladalačkim entuzijazmom „hajde sad da im sve skrešemo u brk“ koji je preovladavao u komentarima ispod onog spornog teksta. Kao da bi Klaus Muler mogao ponovo da mi postavi ono isto pitanje…

  6. Pedya

    Dobra vest je da smo od urednika cafebabel.com-a dobili priliku da napišemo svoj tekst na istu temu i njime „odgovorimo“ na objavljeni tekst, postavljajući stvari na svoje mesto, onako kako su i izrečene u intervjuu. Videćemo kako će to ispasti i kako će izgledati komentari na taj tekst. 😉

  7. Miodrag Ristić

    Moj predlog u vezi toga je, u dve reči – budi cool.

    Kako ono reče Ogilvi: „najbolje ideje dolaze u formi vica“. Mene bi užasno smaralo da čitam neke Tadžikistanske argumente…

  8. Aleksandra

    Slažem se sa Miodragom.. Iako ne znam posjećenost tog sajta cafebabel.com mislim da je gubljenje vremena nešto nekoga ubjeđivati.. Naime, uvijek će postojati ljudi opterećeni politikom (a spominjanje etničkog čišćenja i genocida to jeste). Mi u BiH smo bili (neki još uvijek jesu) uvjereni da nas vani percipiraju kao zemlju izašlu iz rata itd.. a istraživanje koje je za nas uradio jedan stručnjak u UK je pokazalo da, bar u UK, oni u stvari ne znaju ništa o BiH. Znači nemamo ni dobar ni loš imidž.
    Politika je nešto što otežava život svima na ovim prostorima. Greške koje mi, koji radimo na poslovima vezanim za kontakt sa strancima a nismo u politici, pravimo su te da smo dopustili da nas političari uvuku u svoju sferu djelovanja tj.očekuju da radimo njihov posao a to je greška. Naime, ako se već promoviše turizam onda se treba držati samo i isključivo priča o turističkoj ponudi, lokacijama i sl. jer ne možete zabraniti ljudima da rade i razvijaju turizam čekajući istoričare da završe svoj posao. Irci su imali ogroman problem da odvoje imidž Irske od onog klasičnog „zemlja ispijača viskija“ na „IT hub“ kako je nazvaše u ovom tekstu. I opet, i dalje postoje ljudi koji će je uvijek povezati sa ispijanjem viskija, IRA-om i Belfastom i oni koji će je povezivati sa IT tehnologijama – zavisi od njihovog interesa. Tako da se slažem i sa Predragom – mislim da je autor namjerno karikirao izjavu da dokaže neki svoj subjektivni pogled na sve.

    Ipak, ja bih npr. sa enterserbia uklonila tekstove kao što je onaj pod „It is only normal“ jer nema potrebe da sami govorite kako mislite da vas drugi percirpiraju jer to možda jednostavno nije istina. Upadate u zamku (kao i neki ovdje) da stalno podsjećate ljude na prošlost koju su oni sami, možda, davno zaboravili. Možda je to samo vaš osjećaj, očekivanje, možda ste samo u klopci političara koji nam, svima zajedno, ne daju da iskoračimo i počnemo živjeti od svog rada.
    Istina je da se brend ne mora oslanjati na kvalitet ali mora reflekovati istinu.. Ako je brend neka vrsta obećanja onda onaj ko ga kreira to obećanje mora i ispuniti. U tom smislu, razvoj turizma i ostalih prirednih grana i svih društvenih oblasti treba biti iskomuniciran svim ciljnim grupama. Valjda je to normalno.

  9. Guru

    Takvi smo kakvi smo, ne možemo pobjeći od sebe samih. Znate li nekoga ko je bio u Baču u tvrđavi iz XII veka? Da li ste bili u Ćele kuli u Nišu? Ko je posetio Oplenac i Ravanicu? Mogu ovako da nabrajam do sutra, nedavno je objavljena anketa koja pokazuje da mi o sebi, o svojoj državi ništa ne znamo. Pa kako onda da to predstavimo nekome drugome? Mi sami prednjačimo sa predrasudama o sebi. Zašto onda da uskratimo predrasude o nama drugima? Mislim da treba početi sa brendiranjem od nas samih, za strance ne brinem, kada dođu steknu sliku taman onakvu kakvi jesmo, ni bolju ni lošiju. Imamo preče probleme, a to je kako da se kao država i narod složimo šta su nacionalni interesi. Kako rešiti ekonomske probleme sa kojima se suočavamo? I to je pitanje koje zahteva sav naš trud. Kada bi počeli da rešavamo ova dva pitanja onda bi brendiranje došlo na red kao treće i neizbežno pitanje. Ko smo? Gde idemo? Odakle dolazimo? Kakvi smo? Kakvi želimo da budemo? Nova inspiracija je potrebna da se izvučemo iz ovog gliba, a ta inspiracija može da se nađe kroz brendiranje i povratak sebi uz otklon od mitomanije, ipak nam nisu toliko lepe oči, ali nisu nam ni uši velike kako se nama čini. 😉

    • Miodrag Ristić

      Dobra ti je poenta. Ja sam od turističkog vodiča u Budimpešti čuo istorijat dve kule svetilje na ušću Tamiša koje su zaštitni znak Pančeva (u kome živim 35 godina). A mislim da sam jedan od retkih Pančevaca koji ih je obišao. Od kraja šetališta se treba probijati 15 minuta kroz šikaru sličnu onoj Amazonskoj…

      Svidja mi se ironija da je najbolji lični doprinost ovoj temi da se povinujemo nalogu jednog omraženog političara, i svi složno bacimo na svoje „radne zadatke“

  10. Deda

    off…
    Selama likum sadik! Ke falek?
    Ana bahi kojis hamduli la! 😛

    Imam ista iskustva poput tebe vezana za Libiju… 😛
    Mngo jak primer si dao, potvrdjujem ga!!!

    • Miodrag Ristić

      Kois – tamam! Hamdulila! Brate Arapine! Ne znam da li si bio u Tripoliji ili Bengaziju, Sirtu, Ras Lanufu… Ja sam ih sve prošao, i voleo bih jednog dana (kad se ovo smiri) da odem ponovo. Zemlja je kao neka Afrička Italija (pogotovo Bengazi), a da ne govorim o prijateljima koje bi voleo ponovo da sretnem…

  11. prešlicavanje

    Valjalo bi da budemo srećni što naše prethodne pokušaje „brendiranja“ verovatno niko nije primetio osim nas samih. Sećate se – rumunska crkva, kazahstanska muzika, spotovi u kojima nema živog čoveka već sve predeli, a nigde ni infrastrukture ni druma ni sijalice… Kažem, sreća – nije se mnogo emitovalo. Mada ima materijala za krivične tužbe.
    Ne zbog lošeg ukusa, već zbog dosta bačenih para.

    Elem, ovde je neko već spomenuo Sajmona Anholta koji je pre par godina imao sjajno predavanje u okviru Brand Fair-a… i tamo nam je lepo objasnio (to je bila 2005, do sada se verovatno slika malo promenila): „Ljudi trenutno na pominjanje termina Srbija prvo pomisle – rat… Onda – zlikovci… A vi pokušavate da to neutrališete trubom i malinama… Sorry guys, ne ide tako. Tek kada budete smislili nešto stvarno snažno i privlačno – zaboravićemo rat i krenuti dalje, odnosno – tek tada počinje promena brenda Srbija u očima sveta“ (parafrazirao sam, naravno… Ali, suština je sačuvana 🙂

    • Miodrag Ristić

      Meni je simpatična priča jednog klijenta (Austrijska firma). Kada su poslati u Srbiju pre par godina, njihove porodice su bile u očaju. Suze teku potocima. Rastanci kao da se ide u rat. Sastavljaju se testamenti, uplaćuju ekstra osiguranja… Posle godinu dana većina produžava (dobrovoljno) vrlo povoljne ugovore, dovode porodice, neki se čak žene (ovdašnjim) i kupuju stanove… I smeju se sami sebi i svojim predrasudama. Zato je Pedya u pravu kad kaže da je slika mnogo gora nego što zaista jeste. Ali to ne menja činjenicu da je znatno gore nego što bi MI ŽELELI da bude. Neki misle da je loše to što smo mi uvek nezadovoljni. Ja mislim da je loše samo to što se slabo lično zalažemo (sem na rečima) da se to promeni.

  12. a.

    Ako ja dobro razumem, zagovornici brendiranja (ruzne li reci) smatraju da potrebno graditi neku predstavu o sebi, a da ce onda neko to prihvatiti i zaista nas videti kao takve. Dakle, samo brendiranje predstavlja izradu slike ili predstave i autori onda pokusavaju izbaciti nesto u prvi plan i napraviti od toga asocijaciju drugima kada pomisle na nas.
    Iako je na prvom mestu to nemoguce, jer nas neko vidi kako nas vidi, a ne kako bi mi zeleli da nas vidi, jos je komicnije sta ‘kreatori brendova’ biraju za ono sto bi nas trebalo predstaviti u lepom svetlu. Zapravo, uvek se vadi nesto domace sto koliko toliko lici na nesto sto negde vec postoji. A, jebiga, Englez ce radije slusati Radio head, nego nekakav srspki bend koji se ocajnicki trudi liciti na Radio Head. To je zato sto su oni glupi, a mi pametni.

  13. jungle queen

    Super tekst!
    Ja bih da dodam nešto na sve to. Mislim da stranci, uglavnom, stiču sliku o nama putem medija, u zavisnosti od medijske prezentacije naše zemlje i naroda, što je normalno, ali ne i objektivno. Drugi način bi bio kakva nam je dijaspora. A ona je, pa prilično, negativna u njihovim očima. E, sad, kao prvo i osnovno, većina stranaca ni ne zna gde je Srbija, njima je sve to Jugo, Jugo. Bio Hrvat, Srbin, Bosanac, Makedonac,… „Jugo“ stoji u negativnom kontekstu: kradu, pljačkaju, bave se organizovanim kriminalom, ubijaju se međusobno, i sve u svemu – ne baš lepo.
    A, ima i ta jako pozitivna strana. Opšte je poznato, a i neki istoričari su o tome pisali, da su Srbi narod jako gostoljubiv, te da više cene i poštuju strance nego domaće. Ne znam zbog čega je to tako, ali to je jednostavno stvar „uvlačenja“. Znam da zvuči odvratno, ali cilj je napraviti što bolju sliku o sebi. Nešto kao fejsbuk ego priča.
    Nemam veze sa brendiranjem, ali brend mora da bude, ko što reče ti, kvalitetan i da se održi. Sve ostalo nema smisla i ne pije vodu na duže staze.
    Onda još jedna stvar: Mišljenje ne bi nikako trebalo da se gradi na osnovu pojedinca. Ali to znamo svi. Znači ako u svakom žitu ima kukolja i stranac naleti na kukolj, e onda, ako je na osnovu jednog čoveka stvorio mišljenje za ceo narod, mi smo baš imali peh. Ipak, mislim da dijaspora igra veoma važnu ulogu prilikom građenja slike o svojoj zemlji. A, ona je dosta, pa može se reći – ruralna.

    • Miodrag Ristić

      Možda si malo suviše stroga prema dijaspori. To je slično kao sa Kinezima: ima ih na svakom koraku, i mnogo su nam bliže od njihove matice, ali ne gradimo mišljenje o njihovoj zemlji preko njih. Ili možda samo malo… A ako ceniš dijasporu po muzičkom ukusu, možda ni tu nisi sasvim u pravu – narodnjaci se prosto bolje uklapaju uz te neke „svečarsko-nostalgične- varijante“ (a i mnogo su poslovniji i agresivniji).

      Što se stranih medija tiče – oni će preneti ono što im je interesantno. Crne vesti su obično „udarnije“. Kad je moja drugarica prošlog godine bila u Australiji (pre onih uragana) udarna vest je tamo bila da je neko mučio nekog psa. Lepe vesti su dosadne. Zato su i srećne zemlje dosadne. Nama bi trebalo da bude cilj da postanemo dosadna i nevidljiva zemlja. Dok na Islandu nije proradio onaj vulkan 45 godina nisam čuo ni jednu vest sa Islanda. Osim da je najbolje mesto za život, i da je tamo rodjena Bjork.

      • jungle queen

        Možda jesam. Ne, ne cenim prema muzici, išla sam i sama u srpske diskoteke 🙂 Ali, činjenica jeste da nas stranci vide prvenstveno kao „Jugo“ i tu nema govora. Vrlo retki znaju gde je Srbija. I imaju mišljenje samo na osnovu tih pojedinačnih brendova: šljiva, Exit, Guča. Šteta! Ali, i mi potenciramo stalno samo to. Mislim.

  14. Milko

    Ni ja se ne razumijem u brendiranje 🙂

    Imal` para od toga? Ili moramo nekom da damo pare, da bi nam se vratile umnožene..

    Mi nemamo para, jbg. Do podne mrzimo sebe, a od podne cijeli svijet. Takvi smo ti mi..jel` to trebamo sad da pokažemo drugima?

    Mi mu dodjemo k`o neka patetičnija verzija onih starih zakerala u Mapet Šou..

    A opet, koga briga 🙂 Sam si lijepo rekao da se ne bi nikad bavio tim poslom 😉 Vrhunac patriotizma, a to stvarno mislim, jeste da sutra zaradim više para nego danas. I to je to. Država..ona je nepotrebna. Brendirajmo mene, ja sam next thing to be. I nemam klempave uši. Mada me zezaju crvenkaste oči 🙂

    • Miodrag Ristić

      Ovo me uvek oduševi: vodi se oštra polemika, a svi se oko svega (skoro u detalj) slažu!

      A to za oči ti verujem. Samo ne znam da li je od monitora, ili od kafane? Aa, sad sam se setio – ti ono beše nosiš lap-top i u kafanu?

  15. Milko

    Zato meni nije lako-nije uvijek jednostavno biti-antiprotivan 😉

    Ma imao sam taj problem i prije pojave kompjutera. Oči mi sklone crvenilu. Možda je to samo najava nekog povampirenja, šta li.

  16. Brandz

    Potencijali su na ovim našim prostorima i više nego zapostavljeni, bili to ljudski potencijali ili neki drugi, jednostavno smo sami sebi dostatni! Potpuno se slažem s činjenicom da čemo svi prije primjetiti klempave uši, negoli lijepe oči, ali tu kao što kažeš ulazimo u mentalitet naroda na blakanskim prostorima 🙂

    • Miodrag Ristić

      Kad smo već kod „mentaliteta naroda na balkanskim prostorima“ – setih se onoga kad za nekoga ko je ružan kao đavo kažu „…ali mnogo je dobar u duši“. Kad pričamo o PR-u ili brendingu valjalo bi igrati na tu kartu. U ljudskoj prirodi je (da li samo na ovim prostorima?) da dobro(tu) naglasi i potencira nad pojavnom stranom stvari. Malo „karaktera“ ne samo da neće da škodi – nego može da napravi razliku izmeđi nekakvog isfoliranog „image-a“, i autentičnog personalitija.

      Da ne vučem sad Umberta za rukav, ali lepo i ružno… Ma, sve su to samo kamenčići u mozaiku…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *