Kad ja tamo, a ono – medjutim!

Miodrag Ristić

M.R.

You may also like...

8 Responses

  1. Mahlat kaže:

    „Potrošači su glupi kao tocilo!“ Amin!

    … i onih bolesnika koji se hrane iz kontejnera u koje supermarketi bacaju hranu kojoj je istekao zakonski rok“

    Molim da mi se prevede – zašto si ljude koji se snabdevaju u kontejnerima nazvao bolesnicima i otkud ti ideja da supermarketi tamo bacaju hranu kojoj ističe rok?

    U supermarketima nikada ne istekne rok, uvek se preštampa, videla svojim očima, od onog zamrznutog povrća prave rusku salatu, itd… Sve češće dobijam usmrdelo meso i imam nagon da ih gadjam i tako…

    NO daj objašnjenje za ono “bolesnici“

  2. Nisam mislio na „gradjane Romske nacionalnosti“ kako ih cinično nazivaju oni isti aktivisti i predstavnici odgovarajućeg mistarstva koji su im nedavno držali predavanje „Kako prepoznati bezbednu hranu iz kontejnera“… Mislio sam na onu Američku anti-kozumerističku sektu koja se tako hrani iz principa (nisam čuo da ih ima već i kod nas?) Ali kao što sama kažeš – mala je šansa da se kod nas pojave.. Nije da njihove ideje nebi pale na plodno tle, ali bi imali suviše oštru i brojnu konkurenciju…

  3. nenad nikodijevic kaže:

    Zaglupljivanje ljudi koje se na različite načine zadnjih decenija sprovodi preko mass media ima kao krajnji cilj jednu stvar: potpunu kontrolu nad ljudima i njihovim životima. Vaše je samo da radite kao mašine, da živite kao mašine i trošite kao mašine a naše je da mislimo. Svetska elita pravi svet po principu 4 klase: Klasa filosofa (mislioca) -svrha kontrola i upravljanje svetom, klasa trgovaca ( bankara )- svrha stvaranje zavisnosti i robovlasničog odnosa prema četvrtoj klasi i akumulacija ogromnog bogatstva za filosofe, klasa vojna ( čuvari ) svrha čuvanje filosofa i bankara, i u pokornosti držanje četvrte klase i na kraju klasa robova ( radilice, potrošna roba) svrha raditi, raditi i samo raditi i trošiti, toršiti i trošiti.

  4. Guru kaže:

    @ Miodrag
    Reklame su onakve kakav je budžet, nerijetko su i plod mašte gazdine žene pretočene u akciju u nekoj opskurnoj agenciji koja mora da radi bilo šta samo da opstane. To je deo tržišne privrede, nema to veze sa intelektualnim sposobnostima potrošača. U B2B je proces nabavke povezan i sa ciljevima kompanije, ponekada i sa moralom ljudi u nabavci, vlasnik jedne firme mi je jedared rekao da je B2B marketing odavno savladao, ponudi lovu onome ko ima uticaj u nabavci i uvijek dobija na tenderima. hehehe 😉
    U suštini racionalni možemo da budemo u kognitivnoj fazi, kada dođe do konativne faze teško je biti racionalan. 😉
    @ Mahlat
    Istek roka u supermarketima je ogroman problem i čini mi se ponekad da to neće stati dok se neko ozbiljno ne otruje. Ja sam radio u maloprodaji i moram da kažem da to nije politika u METRO cash & carry i INTERMARCHE gde sam ja radio, ubijeđen sam da to nije politika nijedne kompanije već pokušaj ponekog karijeriste i uplašenog prodavca da prikrije svoj javašluk. To je stvarno ozbiljan problem i to treba prijaviti tržišnoj inspekciji kada se primijeti, mada nisam siguran da će to da riješi bilo šta kada bolje razmislim. Možda bojkot ili pisati na blogovima o tome, stvoriti pritisak javnosti?

    • Ovo za profesionalne kupce (sa takvima pretežno radim) – zaista mislim. Mi smo odavno prestali da se pojavljujemo na tenderima (iz razloga koji si objasnio) ali zato uspešno radimo sa privatnim i STRANIM kompanijama. I to ne zato što smo „najpovoljniji“ u onom banalnom smislu, već zato što se trudimo da izgradimo veliku sliku (u kojoj je cena samo jedan „detaljčić“).

      Generalno je kod nas problem što postoje dve paralelne ekonomije – jedna „prava“ tržišna, i ona druga – koja je smesa partijsko-kumovskih aranžmana i bog-te-pita kakvih dilova, gde se lavovski deo drušvenog bogatstva tretira kao neki ratni plen. Posebna nevolja je u tome što ova prva više ne može ovu drugu da nosi na ledjima… I sada se silom prilika sve meša i prerpliće tako da više ni bog ne može da raščivija šta je šta..

  5. Sanjin kaže:

    Možda je rešenje u većim pravima “Udruženja potrošača“. Naime, moj prijatelj se u Ljubljani loše proveo kada se “slučajno“ pogrešno parkirao. Odmah je naišla neka grupa građana (penzionera) koja mu je na točkove stavila neko gvožđe blokiravši mu točkove i odmah su zvali policiju. Kada bi Udruženja potrošača to mogla da urade i u supermarketima to bi bilo sjajno. Ovako i kad pozovete tržišnu inspekciju uvek vam nekako ostane gorak ukus u ustima da su se oni već “nekako dogovorili“.
    Potrošačko društvo, po meni ne dolazi od želje da se nekom vlada, već od pohlepe.

  6. Ta reč (pohlepa) je vrlo zgodna za manipulaciju. U njoj se sažima sve ono dobro – i sve ono loše u tržišnoj ekonomiji. Ako prepustite sve pohlepi neko će se na kraju otrovati. Ili neće? To bi bio vrlo loš marketing zar ne? Pa opet – ako se dovoljno zaradi – mogu se kupiti mediji, inspekcije, sudovi… Onda možemo da (se) trujemo do mile volje? A opet – ako pohlepu potpuno stavimo u fioku – i zatrpamo je sa nekom SUPER-državom u kojoj će sa svih strana da vrebaju neki strašni i sitničavi zakoni, ogromne inspekcije, drakonske kazne – na kraju ćemo dobiti sistem u kome niko neće da rizikuje da radi bilo šta (osim nadziranja drugih). I šta onda kad se pohlepa sa tržišta preseli U DRŽAVU ? Čini mi se da tek onda imamo VELIKI problem.

  1. 26. juna 2012.

    […] pronašli smo u knjizi Vansa Pakarda “Skriveni ubedjivači” – o kojoj smo već pisali), ali sa prodorom novih tehnologija ova vrsta eksperimenata postaje mnogo manje […]