Spominjao sam već ovo, prvi put u komentaru na nekom blogu, a zatim još nekoliko puta u razgovoru sa raznim ljudima… Sve vreme bojažljivo očekujem da će neko da me pokroviteljski potapše po ramenu, i onako sa visine mi kaže: „Aa, to! To je stari štos… Iz knjige… (teorije, filma, intervjua)…“
Ali iako je ideja tako genijalno jednostavna i efikasna – izgleda da niko nije čuo za nju? A ja sam je pokupio, onako „uz put“, kao bezazlenu praktičnu smernicu. Potpuno nepretenciozno, naš mentor Jo Martens, pokušao je da nam pomogne da se bolje fokusiramo na hipotetički problem kojim smo se zabavljali na radionici u okviru predavanja o tehnikama brain-storminga (projekat Plato, pisao sam već o tome…) Odprilike ovako:
– Kada želite da se FOKUSIRATE na rešenje nekog problema, treba da što više puta uzastopno postavite pitanje „KAKO ?“ Tada vas svaki odgovor vodi sve bliže rešenju problema…
Primer: Želimo da popravimo svoju finansijsku situaciju. KAKO? Tako što ćemo zaraditi više para. KAKO? Tako što ćemo smanjiti troškove. KAKO? Tako što ćemo pažljivo razmotriti svaki izdatak i postaviti sebi jednostavno pitanje: „da li možemo bez toga?“… (izgleda smo posle samo tri „KAKO“ stigli negde?)
Mnogi ljudi (firme, vlade…) postavljaju takodje pitanja – ali pogrešna – i zato ih svaki sledeći odgovor vodi sve dalje od rešenja problema.
Primer: Želimo da popravimo svoju finasijsku situaciju. ZAŠTO? Da bi mogli da dodjemo do vanrednih sredstava. ZAŠTO? Da bi stvorili realne izvore iz kojih ćemo finansirati strukturne reforme. ZAŠTO? Da bi tako ubrzali dinamiku približavanja Evropskim standardima. ZAŠTO? Da bi na osnovu postignutog stepena harmonizacije iz Evropskih fondova mogli da povučemo ozbiljna dodatna sredstva. ZAŠTO? Da bi stvorili realne izvore iz kojih ćemo finasirati… Čekaj! Pa ovo smo već imali? Jel’ se mi to vrtimo u krug?
TO vam već zvuči poznato, zar ne?
.
Cyber Bosanka
Znam za ovo, ali ne znam kako – kad god mi treba ja zaboravim 😀
A sta kad odgovore ne znas a Google cuti?
Miodrag Ristić
Opet postavljaš suviše komplikovanja i zbunjujuća pitanja… Pitaj BRE konkretno! (pa ćeš takve odgovore i dobiti)
Retka Zverka
Meni sve ovo zvuči poznato. I naravno, pitanje „zašto“ treba ostaviti za filosofske domene, a „kako“ za rešavanje praktičnih pitanja. Mada može i kombinacija ova dva pitanja.
Miodrag Ristić
Naravno da ne treba shvatiti bukvalno, ali ideja je da prilaz KONKRETNOM problemu treba da bude takav da se sve dublje „tone“ u njega, bez nepotrebnih digresija ili skretanja na stvari (ma koliko važne) koje nisu u direknoj vezi sa REŠENJEM. Iteresantno da većina pitanja koje nas jako emotivno „angažuju“ su zapravo sasvim kontra-produktivna. „ZAŠTO“ je tu pravi šampion, mada i „DA LI“ i druga slična pitanja koja gomilaju sve više mogućih opcija i varijanti – mogu da budu takodje vrlo destruktivna. Sigurno ste upoznali ljude koji u nekoj situaciji u kojoj treba brzo i aktivno delovati, stalno predlažu neke nove varijante, ili preispituju očigledne stvari… Najgore je što takvi „saboteri“ ponekad iskreno veruju da se ponašaju konstruktivno…
Verkić
Na svako pitanje postavljeno sebi: KAKO dobijem i milion odgovora – TAKO ŠTO ĆU!
I krenem ja iz istih stopa ali 🙂 opet to ali, da BI JA MOGLA TAKO, pre toga MORA ON/ONA da odgovori, uradi, podrži, odobri, prihvati….. Dolazi ZID.
Okrećem se drugom TAKO i ponovo ista priča. Opet MORA drugi da…..
Nakon tih mojih milion TAKO, vraćam se na početak i opet se pitam: KAKO pošto onaj TAKO nije urodio željenim rezultati a ja NIKAD NE ODUSTAJEM i NIKAD NE PRESTAJEM DA SE BORIM i pronalazim nove odgovore na KAKO. Samo TAKO ću doći do pravog rešenja!
Krug zna biti začaran. Čovek se nekad i godinama vrti u njemu, ali iako je krug iz kojeg se teško izlazi rešenje koje vodi ka izlasku uvek postoji!
„Jer ideje se radjaju iz komunikacije, spajanjem nespojivog, prožimanjem, premetanjem, čavrljanjem………“ verovatno sam ti dala novu ideju za post 🙂
Miodrag Ristić
Pričali smo dugo na prošlom BlogOpenu na ovu temu, i mislim da se dobro razumemo. Nije lako, i često zavisi previše od drugih – ali jedino MI SAMI tu nešto možemo da promenimo. Istina – prosta i surova.
Amarilis
Da ti pravo kažem, sve mi se čini da nisam iz te priče. Ništa tu meni nije jasno a obično kada počnem sa takvim pitanjima, sama sa sobom, definitvno padam u bedak.
Miodrag Ristić
Tvoj pristup može da bude mnogo bolja filozofija od moje: Ako si zaista srećnija kad ignorišeš neki problem, i ako ti to uspešno polazi za rukom… To je onda definitivno NAJBOLJE MOGUĆE rešenje.
Dragan Radović
Meni je „zašto“ najvažnije pitanje. Mada, s godinama, sve manje sebi postavljam pitanja, a sve više pokušavam da se jednostavno prepustim nekom unutrašnjem instinktu.
I „kako“ je zgodno pitanje – praktično, akciono, kao da je izašlo iz romana Agate Kristi.
Da ne gnjavim dalje, volim da znam „zašto“ pre nego što počnem sa „kako“. 🙂
Miodrag Ristić
„Zašto“ je o.k. pitanje, ako je odgovor jasan i kategoričan: ZATO! Problemi najčešće nastaju zato što se ne mrdnemo mnogo od te prve stepenice (pa je nekad nije loše ni preskočiti)…
Charolija
Uh…ništa se ne preispitujem. Delijum odmah i sad, KAKO umem i znam, a ZAŠTO, zato što mislim da tako treba i tako idem napred. Probleme svih vrsta rešavam u hodu, bez odlaganja odmah, sada i ovde.
Ako sam nemoćna tj. ništa ne mogu lično da uradim povodom nečega onda legnem i spavam, ali stvarno. To je neki način bežanja od problema, ali samo na kratko. Odspavam sat, dva, kada se probudim idem dalje, kao da ništa nije bilo, rešavam nešto peto, dok se ne namesti trenutak za rešavanje onoga zbog čega sam spavala. 🙂
A možda sam promašila poentu posta? :)))
Miodrag Ristić
Mislim da nisi. Razmenio sam par twittova sa http://twitter.com/orcinus – njemu ovo „smrdi na self-help knjige“… Ja sam mislio da se radi o semantici, da nas reči često zavedu (jer reči nisu isto što i misli). Ali možda je čovek u pravu. Možda nama (svima) treba pomoć? Ja verujem da se pametne stvari mogu pročitati i na zidu, a da neku korist čovek može da izvuče i iz čistih gluposti.
Samo ako je otvorenog duha i nema predrasuda…
Ali možda je bolje da o tome nešto kažem u idućem postu?
Charolija
Nemam ništa protiv „self-help“ knjiga, ako neko može u nekoj od njih da pronađe ono što mu može pomoći, što da ne. Kao što i kažeš, ako čovek zna šta mu treba to može da pronađe i na zidu. 🙂 Da nam svima treba pomoć, treba nam definitivno.