Kraj detinjstva

posted in: Fikcija, Flash-backs | 11
brcko
Dobar dan. Potreban mi je izvod iz matične knjige… Ili, kako se kaže? Izvadak rodnog lista?
 
Bože moj! U mestu u kome sam rodjen, naučio da čitam i pišem, plivam, vozim bicikl, i proveo prvih desetak godina života – sada sam stranac. Zemljak iz dijaspore! Čak ne govorim ni jezik! Doduše, prošle su skoro četiri decenije od kada sam poslednji put prošao ovim ulicama, ali…
 
Naviknut da u svakoj situaciji pronadjem neki koristan ugao, gledam stvari oko sebe iz perspektive kosmonauta koji je obleteo galaksiju brzinom svetlosti. Za mene je prošlo samo trideset dana, a za njih – 36 godina!
 
– „Gornji Rahić?“  (matičarka čita mesto prebivališta) „Vaši roditelji mora da su bili prosvetni radnici?“
 
Eto, takvu aluziju (na etnički sastav mesta u kome su moji roditelji radili) sedamdesetih niko nebi smeo da napravi. Bilo je to vreme usiljenog „bratstva i jedinstva“,  koje se kasnije izrodilo u…  Ali izgleda da istina, čak i ona užasna – oslobadja.
 

Odmah pored zgrade vlade Brčko-Disktrikta, na mostu preko Save, sada je granični prelaz. Smešno! Sada ako hoćeš da se kupaš i pecaš na sprudovima kod Rajevog Sela – treba ti pasoš… Šta imate da prijavite? Štap za pecanje, kutiju glista i loptu za plažu! A imate li zeleni karton za bicikl, i medjunarodnu vozačku dozvolu?

Poneo sam fotoaparat da bratu i majci pokažem slike mesta za koje nas sve vežu najtoplije uspomene. Škljocam kao Japanski turista. Belu džamiju, mostove na Brki, Hotel i Vjećnicu. Onda stanem ispred fontane zapanjem. Kako sam ovo mogao da zaboravim? Kao klinci smo se uvek oduševljivali ovim mestom (na užas roditelja). Kasnije shvatim da je čak i u grbu grada. Slika koja je potpuno nestala iz mog sećanja – do trenutka ponovnog „uskrsnuća“…

Mnogo toga se vraća teatralno iz zaborava, ali mnogo stvari je baš tamo gde sam ih u sećanjima ostavio. Samo su se nekako smanjile i skupile… Moja stara škola, prelaz preko pruge, zgrada u kojoj sam stanovao… Tumaram satima ulicama, sve je tako lepo, novo  i sjajno, prepuno boje (za razliku od crno-belih i sepijastih sećanja). I ljudi su nekako veseli i živi, celo mesto kao da se kotrlja i talasa u nekom ležernom ritmu. Setim se kako mi je nekad davno, bila čudna Banatska pustoš (naročito vikendom) kad se svi zatvore u svoje kuće… Ali čovek se na sve navikne.

A onda, poče da se javlja teskoba. Prvo, kao neki čudan osećaj u stomaku, a zatim kao pomanjkanje vazduha… Shvatim da svakim sledećim korakom brišem stare slike, i prepisujem ih novim. U ovoj kući su nekada živeli Zlatan i Suad… Bolje nek i dalje ostanu da žive tu – u mojim sećanjima. Neću ni da pogledam šta piše na pločici… Znam da je bilo mnogo ružnih stvari. Moja porodica je imala ludu sreću da za nas sve to budu samo nestvarne slike sa TV-a. Ispod tih nasmejanih lica, ljudske sudbine ovde su teške i gorke, i moja detinjasta sećanja na neko srećno vreme mogu da imaju isti efekat kao voda u vrelom ulju.

Odavno ovde nikoga ne poznajem, a sada i poslednji zamrznuti trenutak detinjstva zauvek odlazi medju obična plitka sećanja.

Osećam se kao kosmonaut koji je, stigavši kući, skinuo kacigu i žedno udahnuo punim plućima.

Idemo dalje!
.

 
 

Slični postovi:

11 Responses

  1. Cyber Bosanka

    Nešto poput putovanja kroz vrijeme… Vjerujem da je bilo teško i neobično iskustvo.

    Ja sam kroz Brčko samo prolazila, a u sjećanju mi ostalo kako umalo nismo zalutali i na jednoj krivini skrenuli za Hrvatsku. Nekako mi je čudan taj grad tako na granici, a i danas važi za najzeznutiji i najvažniji za dalji nastavak tvorevine BiH.

  2. Džiadžojka

    Imala sam oko 15 godina kada je trebalo da idemo na neki trnir, ali nismo znali gde. Pitam drugaricu, gde to idemo za vikend… U Brčkovo, kaže!
    I tako meni Brčko ostade BRČKOVO u glavi.
    Da sam znala tad da ti javim da idemo, pa da ti poteram pozdrave iz rodnog kraja…
    🙂

    Lep ti je tekst. Vratio i mene u detinjstvo.

  3. Miodrag Ristic

    @cyber bosanka, @džiadžojka – iskustvo je stvarno bilo vrlo neobično, kao neki emotivni vremeplov… Čudno je to sa sećanjima. Nekada davno, na letovanju u Makarskoj, zaronio sam preduboko pa sam morao posle ceo jedan dan da preležim. Od dosade sam smislio otkačenu zabavu: rešio sam da do najsitnijih detalja memorišem svaki detalj oko sebe. Čak i danas mogu da se setim svake sitnice. Možda i zato što sam često u mislima prizivao tu scenu – u zimskim noćima, dok duva košava…

    Ponekad kažemo sebi: "ovo hoću da zapamtim zauvek", ali ne uspeva nam svaki put…

  4. Milko Grmuša

    Dakle, iz Brčkog 🙂

    Nikad nemam ništa pametno da kažem kad su neke emocije u pitanju. Nadam se da te nisu bar na granici maltretirali.

  5. Miodrag Ristic

    @milko grmuša – iskreno, jedva da sam i primetio granicu (naročito u povratku)

  6. Milja Lukic. Tu i tamo

    Divna ti je priča!!!
    Na mene je ostavila i tužan i veselo-gorkast utisak.
    "Mnogo toga se vraća teatralno iz zaborava, ali mnogo stvari je baš tamo gde sam ih u sećanjima ostavio. Samo su se nekako smanjile i skupile…" Nažalost, sve se smanji, skupi, smežura… ali zauvek ostane kao slika.

  7. Miodrag Ristic

    @Milja Lukic – hvala! A što se utisaka tiče, čekao sam nedelju dana da mi se "slegnu", a onda sam shvatio da se to neće desiti. Bar dok ih ne istresem iz sebe. Da sam malo mladji napisao bih pesmu…

    E baš neću! Pa da mi se @džiadžojka ponovo rasplače!

  8. Kajzer Soze

    E, baš me rastuži.
    Nisam nikada išao na tu stranu,ali poznajem puno ljudi sa sličnim pričama.

  9. Miodrag Ristic

    @kajzer soze – ma šta vam je ljudi! Ovo je priča o novom početku i optimizmu. Iz prošlosti ponesimo (kao što nostalgija uvek i radi) samo lepe stvari – i put pod noge! Idemo dalje! I ovo će već sutra biti prošlost…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *