Lektira

Miodrag Ristić

M.R.

You may also like...

8 Responses

  1. Definitivno tačno!
    Ali postoji i lektira (doduše za malo stariji uzrast) koja je mnogo interesantnija.
    I na nju daju isti komentar, a pročitaju je jer se baš, baš mora.
    Internet pruža velike mogućnosti, ali neki deo, neki poseban šmek ima samo knjiga, a oni su to unapred odbacili.

  2. milja lukić kaže:

    Iako poodavno nisam u školi, osećam se prozvano. Nažalost, ovo delo nisam čitala, pa ne mogu ništa ni da kažem konkretno, ali verujem da nije zanimljivo. Ipak, pozvaću se na bogato profesorsko iskustvo da napišem koju.
    Fenomen je da deca zaista ne čitaju, ne zato što baš ništa nije zanimljivo u toj obaveznoj lektiri, već zato što nemaju nikakvu naviku, a i internet je podosta pomogao da se ne hvataju knjige. Činjenica je da se nikome ne sviđa ono što se MORA, pa kad još shvate da na netu imaju sve sažvakano: prepričano, analizirano… što bi gubili vreme da još i čitaju. Povika na profesore i dosadno gradivo skoro da je podrazumevajuća…
    Međutim, iako profesori imaju obavezni plan i program koji MORAJU da ispune, u okviru njega mogu da se „šetaju“ i manje zanimljive stvari učine više zanimljivim. Tu je (glavni) problem.
    Od dece koja mi dolaze na privatne časove naslušala sam se svega i svačega: „Ana Karenjina“ je debela (unapred su odustajali), Cankar nije Srbin (time su ga unapred diskvalifikovali), „Zločin i kazna“ je dosadan film (s užasom su shvatili da film nije dovoljan za analizu), narodne pesme često i ne razumeju…
    I? Da bi se nešto kritikovalo, mora dobro da se upozna. A to sa većinom naše dece nije slučaj (nažalost), kao što ni profesori nisu voljni da se malo više potrude ne bi li gradivo učinili zanimljivijim, razumljivijim… samim tim i lakšim.
    Ima mnogo zanimljive (a obavezne) lektire, koja nudi otvorena pitanja o moralu, časti, ponašanju… i pored učenja lepom govoru i veštom pisanju, deca se na taj način uče i da misle, kao što se i vaspitavaju.
    Za tu knjigu je (ako je obavezna u planu i programu) mogla da se organizuje tribinica na kojoj bi klinci mogli da iznesu zašto im se knjiga ne dopada: zbog teme, načina na koji je tema obrađena, neuverljivosti likova, lošeg stila, neubedljivog jezika, nedostatka motivacije u gradnji likova, neuverljivosti radnje, loše kompozicije… Naravno, sve ispričano pojmovima koji su primereni tom uzrastu. Još kako bi mogla da se analizira i loša knjiga i da iz toga deca nešto nauče. Ako su baš mnogo ljuti što su morali da je pročitaju, neka naprave sud (sudija, tužilac, branilac, svedoci, porota) i odmere kaznu (uzimajući u obzir i olakšavajuće okolnosti) za autora na osnovu svega pobrojanog (i još po nečeg ako nađu za shodno).
    Sledeći put kad ti sin kaže da je neka knjiga „bljak“, pitaj ga zašto misli tako. Neka obrazloži svoje mišljenje – to je pogodak. I o najglupljoj stvari može da se kaže nešto pametno, a najvažnije – dete tako izgrađuje kritičku svest koja mu nije potrebna samo za književnost već i za život.

    • Žao mi je ako te je ova moja priča pogodila na bilo koji način. I sa mojom majkom (koja je ceo radni vek provela u prosveti) često raspredam na sličnu temu. Vaši stavovi su vrlo slični – „nije kriv sistem, već su potrebni inventivni i motivisani ljudi da ga sprovode…“

      Zaista cenim tu energiju i ljubav prema profesiji, ali ako vratiš malo film unazad – videćeš da nisu stvari bile sjajne ni u mnogo boljim vremenima. Ja sam u godinama mog Nikole gutao sve što je ikada napisao Žil Vern, ili Karl Maj, romane o Fantomasu… U biblioteci sam čitao „na police“, krenem da čitam jednog pisca, i čitam dok ima… A onda predjem na drugog… Ali lektiru nikada nisam mogao da smislim. Tek nedavno sam otkrio pravi razlog, čitajući knjigu profesora Bojanina „Tajna škole“…

      Tema je suviše složena, a kao što kaže onaj Ken Robinson „nema trenutno zemlje na svetu koja ne pokušava da reši problem obrazovanja…“ Osim možda naše? Biće da mi imamo većih problema? Kao i u drugim stvarima, bojim se da smo i tu prepušteni sami sebi. Ako ja i supruga ne uspemo da decu zainteresujemo za knjigu, škola to sigurno neće učiniti, zar ne? Ali tako je to zapravo oduvek i bilo? Iz celog svog školovanja (u tri grada i pet škola) sećam se samo tri-četiri profesora koji su se „davali“ svome poslu toliko da ostvare neki uticaj.

      Drago mi je što mogu da se pohvalim da sam sa starijom ćerkom uspeo. Prošlog leta smo prvo čitali Robinzona (lektiru) i bukvalno plakali od muke. A posle sam uspeo da je „navadim“ na Hari Potera, i za jedno leto je pročitala sve što je Rolingova napisala. Sad smo prešli na Tokina, i polako krećemo da „brstimo police“… Sinu još nisam pogodio žicu, ali verujem da ću ga upecati na Bredberija ili Asimova. A što se lektire tiče, ako im je suviše teško da za svaki razred ponude po desetak knjiga da deca sama izaberu prema sopstvenom senzibilitetu (uz nečiji savet ili preporuku) – možda je bolje da je potpuno ukinu.

  3. Milja Lukić kaže:

    U našem školstvu nikad nije bilo sjajno. Ne kažem da je nekad bilo dobro, a sad ne valja. Nije bilo dobro ni nekad ni sad, s tim što se u prosveti pravi rezultati mogu videti tek za dvadesetak godina. Ako sad uradimo nešto dobro, tek za 20 godina osetićemo „posledice“. To je jedan sporohodan sistem i mnogo me podseća na vaspitanje dece – ne možeš za jedan dan da vaspitaš dete jer se to radi svaki dan, sat, minut… po malo. Pitanje je samo koliko ovo društvo ima volje da ZAISTA nešto promeni u sistemu. Pod promenama ne podrazumevam formiranje timova koji za dnevnice pošto-poto menjaju čak i ono što je dobro, već rad ljudi iz struke koji znaju kako sistem funkcioniše „na delu“, koji su u stalnom kontaktu i sa decom i sa gradivom.
    U komentaru na tvoj post reč je o ljubavi prema čitanju, koju smatram veoma važnom. Tvoj sin je još mali. Znam decu koja su počinjala da „gutaju knjige“ tek u gimnaziji, a znam i druge koji su tad prestali da uzimaju u ruke bilo šta drugo osim dnevne štampe i listića za kladionicu. Ne znam ti dete, ali u ovim svojim predlozima nisi spomenuo Valtera Skota i njegova dela. Naravno, krenućete od „Roba Roja“. Takođe ti predlažem i Stivensonovo „Ostrvo s blagom“, mada ni „Otet“ (negde prevedeno kao „Silom odveden“) nije loš. Možeš da pokušaš i sa „Pomorskim kadetom Džekom Izijem“ Frederika Merijeta. Tu su ti i „Dečaci Pavlove ulice“ (Ferenc Molnar), „Magareće godine“ (Branko Ćopić – ne plaši se ijekavice, sve je razumljivo zbog humora i topline kojom Ćopić odiše), „Autobiografija“ i „Hajduci“ (Branislav Nušić)… U ovim i sličnim romanima ima mnogo viteštva i viteškog ponašanja (što dečaci vole), imaju i humornu notu, prate interesantna, turbulentna vremena…
    Ne znam, možda se tvom sinu neće svideti moji predlozi, ali njih shvati samo kao dopunu tvojim, koje smatram dobrim. Ovo je za slučaj da mu se ne svide Asimov i Bredberi.

  4. Nije to jedina knjiga koju „propisuju“ oni koji ne bi trebali! Mnogo toga je zastarelo, trulo, nelogično, škripi…

    Činjenica je da klinci ne čitaju koliko i šta bi trebalo, ali pojam „trebalo bi“ definitivno treba redefinisati. Vremena se menjaju, nekada je informacija bila najbitnija, sada je ona svuda dostupna, mnoje je bitnije znati kako doći do nje, kako njome uptavljati…

    Kad to shavti neki budući ministar, možda se nešto pozitivno desi i našem školstvu, čiji sam i sam deo!!!

  1. 24. marta 2012.

    http://t.co/LuYSmpRt Lektira | Detozin

  2. 24. marta 2012.

    […] Lektira Napisano: 24.Mar.2012. 000000 11:00:25 na blogu: http://detozin.deto.rs […]

  3. 24. marta 2012.

    http://t.co/YyPPEfoQ Lektira | Detozin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *