Maločas neko nešto reče, i ja se setih jedne davne priče. Prve priče na temu marketinga koju sam ikada čuo…
Priču sam čuo, a i dešava se krajem osamdesetih. Sedimo u čajnoj kuhinji čuvenog studija „Aquarius“ Laza Ristovski, Hašim Hučuk, Ratko Ostojić, moja malenkost, i još jedan ili dvojica anonimusa. Pijemo neku dobru rakiju koju je Hašim doneo iz zavičaja (svi sem Laze koji pije čaj), a Ratko priča anegdotu o Neši Japancu koji je tih godina bio živa legenda među studijskim muzičarima:
– Radimo ti tako ja i Japanac desetak dana od jutra do mraka, po dvadeset-trideset sati u cugu. Bilo je to pred neki „Mesam“, ili tako neki festival… Ma, radim dok ne padnem u nesvest, samo odem gore (u potkrovlju te zgrade na Slaviji je bio i mali stančić o kome sigurno postoji još 1001 priča), odspavam dva-tri sata – pa udri dalje… A Neša me sve vreme „truje“ nekom glupom pričom o – kavurmi. Kao, postoji neka zabačena kafanica sa dva stola, negde na nekoj pijaci, gde prave NEVIĐENU kavurmu. Ili škembiće? I truje on mene tako, sve mu voda ide na usta. Šta god naručimo od hrane nije „ni prineti“ njegovim škembićima. Pa sve: „moraš gazda da probaš, obavezno da te odvedem, čim završimo ovo…“ I na kraju se primim. Počnem i ja da maštam kako ću da jednog dana, čim izađem iz ovog podruma, da sednem u makinu (Ratko je vozio ganc-novog BMW-a najviše klase), i odem sa Japancem na te legendardne škembiće. I kako će to da bude nešto stvarno spektakularno…
I dođe taj dan.
Sedim ja tamo, gledam u onu prljavu limenu pepeljaru, pocepan karirani stoljnjak, okrnjen tanjir, sa onim smrdljivim govnetom. I sve nešto mislim. Nije njegov marketing bio toliko dobar, koliko…
…koliko je moj život sjeban.
.
Ostavite odgovor