Milijarde od interneta – ili Blago Sijera Madre?

posted in: lekcije sa pijace, top5 | 46

Kada je Torbica pre neki dan preko Twittera „naručio“ od svih zainteresovanih da napišu neki motivacioni tekst na temu ogromnog novca koji naša zemlja propušta da zaradi od Interneta, u trenutku sam shvatio jednu zanimljivu činjenicu. Izgleda da na ovom blogu imam mnogo motivacionih tekstova (na temu samostalnog biznisa), kao i tekstova na temu zarade preko interneta – ali da to ni u jednom jedinom slučaju nije bio ISTI TEKST. Što znači da sam uvek bio vrlo pozitivan u vezi mogućnosti da se (čak i u ovim jadnim okolnostima) uradi nešto za sebe i druge, ali istovremeno i vrlo skeptičan u vezi „Velike Internet Ideje“.

Priča je ipak malo komplikovanija od jednostavnog „ZA ILI PROTIV“  – pa sam rešio da to što god mogu preciznije obrazložim, dakle – da ne bude zabune:

Internet je definitivno zlatni rudnik

I to mogu lično da posvedočim kao neko ko ga je koristio i pre nego što se pojavio (spamovali smo potencijalne kljente faksom). Ali kao i kod pravog zlatnog rudnika, možete da budete banda amatera na mazgama koji su zabasali u brda Sijera Madre da bi se gore poubijali medjusobno oko dva grumena zlata… Ili „ljuta“ korporacija koja eksploatiše zlato na 7 kontinenata. U čemu je razlika? Rudnik je rudnik, zlato je zlato..

Ono oko čega se svi u vezi ove teme slažu je da država tu igra neku (važnu i) najverovatnije negativnu ulogu. Dakle, nesporno je da stvari nisu onakve kakve bi mogle da budu. Već u sledećem koraku (šta konkretno ne valja) pojavljuju se doboke razlike u stavovima, da bi se u trećem koraku (šta treba činiti) razišli na sve strane kao rakova deca…  Pa da krenemo redom…

Zašto kod nas ne postoji „Internet biznis“?

Pre svega zato što je to čista glupost. Postoji samo biznis koji aktvno koristi prednosti (mogućnosti) interneta. Tačka! Makar to bio biznis koji se skoro 100% odvija u virtualnom svetu, ali – ALO, MOMCI I DEVOJKE! READ MY LIPS:  B-I-Z-N-I-S. Znači poenta nije u komunikaciji, tehnologiji, trendovima, tandara-mandara-truć… Već u PRAVLJENJU PARA. A za to je potreban poslovni, model, organizacija, kadrovi, proizvod,  distribucija, marketing, finansije, knjigovodstvo… I ono nešto što se maglovito naziva „poslovni ambijent“. Većina naših „budućih internet preduzetnika“ nemaju skoro ništa od gore navedenog, ali im obično najviše nedostaje ova poslednja stvar. I znate šta? Zapravo su potpuno u pravu…

Uloga države je „po difoltu“ da stvori uslove za nesmetano odvijanje privrednih aktivnosti: stabilan novac, efikasan platni promet, garantovana pravna sigurnost… i tako-neke opšte stvari. Očigledno naša država nije naročito sposobna, pošto većinu toga radi traljavo, ili nikako. Verovatno bi se ostali nedostaci naših „internet entuziasta“ nekako premostili, ali ni prvo zrno ne niče iz kamena…

Ono što je važno shvatiti da to nije SAMO „internet-problem“, već da je vezano sa bilo kakvom privrednom (a izgleda i bilo kakvom DRUGOM) aktivnošću:  država jednostavno ne radi svoj posao. Povremeno se (npr. pred neke izbore) pokrene neka tema, ili naprave neka kozmetička unapredjenja (kao ovo aktueno povećanje limita za uvoz od 20 eura) – i to je sve. Na delu je kontinuitet partijske države koja se i dalje isključivo bavi održanjem sopstvenih privilegija. Očigledno je ideja po kojoj će jednog lepog dana ta država doneti par zakona, kojima će ukinuti samu sebe – potpuna bajka. Bez partijskog uticaja na zapošljavanje, bez (nepotrebne) armije ljudi „na budžetu“, bez mesta (za lojalne) u upravnim odborima, bez službenih kola i stanova, dnevnica, premija, sistemske korupcije… Ovaj sistem jednostavno nebi bio moguć. Nego, izvinite na digresiji,  a šta mislite:

Ima li uopšte para na tom internetu?

K’o blata! Pri tom ne mislim na onu plitkoumnu priču o 2.000.000 Srba na Facebooku, pa od svakog uzmeš po dinar… Kad ja razmišljam o tome – imam u vidu prostor od Skandinavije do Severne Afrike sa cca 2 milijarde ljudi koji su u domete opcije „one-week-delivery“. Pri tome čak nemam nameru da se „smaram“ sa ljudima koji pokušavaju da na net-u kupe tašti jeftin poklon za rodjendan, već ciljam na firme u kojima ti ljudi rade (takozvane „korporativne klijente“).

Razmišljam o njima, jer su to u velikom procentu moji klijenti, i dobro ih poznajem. To su one kompanije koje imaju identična predstavništva, ili „ćerke-firme“ u Srbiji, Kazahstanu, Irskoj, Finskoj,  ili u Egiptu. I skoro identične potrebe i navike. Te kompanije su npr. odavno navikle da u poslovanju SVAKODNEVNO koriste Internet, DHL, i slične prednosti globalnog sela. Potpuno im je irelevantno da li je sedište njihovog dobavljača na istom spratu poslovne zgrade, ili na drugom kontinentu. Važni su samo rokovi, kvalitet i pouzdanost…

Ono što posebno raduje siromašne srpske preduzetnike je da čak i u ovoj našoj zaboravljenoj zabiti, takvi klijenti plaćaju!!! (zato što dolaze iz takvog kulturnog miljea gde se tako nešto podrazumeva). Ali, za dobrobit sopstvenog novčanika – ne nasedajte na onu glupost: „Evropa nema alternativu“. Upoznao sam u Belgiji grupu biznismena iz Egipta. Da li znate da Kairo preko dana ima 12 miliona, a noću 10 miliona stanovnika? Što će reći da svakog jutra svi srpski fejsbukaši dodju na posao iz okolnih sela, da bi se popodne vratili kući da se istuširaju…Da li možete da zamislite promet njihovog Unilever-a (šamponi i slično)? A treba sve to i prevesti… A šta da čovek radi u saobraćajnoj gužvi nego da telefonira – šta mislite koliko pretplatnika ima njihov najveći mobilni operater? A da li ste znali da je 3G mreža tamo mnogo razvijenija nego u zapadnoj Evropi? Šta kažete? Šta čekamo? Naravno, odmah se bacamo na posao, nego…

Jel’ su nama skinute one sankcije?

Znate kao i ja, da bi trebalo da jesu. Verovatno zato što više nisu neophodne. Sada sami sebe držimo u zatvoru. Svakog ko nešto konkretno proizvodi jaše njih 9 istovremeno. Onda ne čudi kad u prošloj „Politici“ pročitam tekst o nekom preduzetniku koji proizvodi (i izvozi) plovke za pecanje, kaže (citiram): „…moram da lažem da sam bio na službenom putu u inostranstvu da bih mogao da podignem devize sa deviznog računa, takav je zakon. A kakav je to zakon kad te tera da ga kršiš?“ Znate li koliko ima takvih priča? To možete vrlo dobro da pretpostavite na osnovu činjenice da je ideja ogromne većine stanovnika ove zemlje da se „uvale“ u neko javno preduzeće, i dignu sve četiri u vis.  Sad se verovatno pitate:

Šta vam ja to u stvari savetujem?

Logično: da se uvalite u neko javno preduzeće – i da dignete sve četiri u vis. Tako postajete omiljeno glasačko telo aktuelne partijske države, koja će vas držati kao malo vode na dlanu dok svi zajedno ne pocrkamo od gladi… Naravno to kako vreme prolazi postaje sve teže izvodljivo, jer više nije dovoljno imati samo partijsku knjižicu. Čak ni više knjižica. Zapravo već se dešava ono „crkavanje od gladi“ pa je verovatnije da će te takav posao izgubiti, nego ga dobiti. I to je jedina dobra vest. Možda se ipak nešto promeni?

Ako ipak ne želite da sedite skrštenih ruku i da čekate rasplet (koji je, bojim se, još daleko), možete da radite na sebi i svom budućem poslu. Tako nešto mi radimo proteklih 20 godina – treniramo. Sve je to svetlosnim godinama daleko od onoga što bi moglo da bude, ali bar nije u mašti. Naša firma posle dve decenije eksperimenata „in vivo“ ima desetak zaposlenih, veliku klijentelu, i solidan rejting. Uspeli smo, uprkos svemu, da izgradimo poslovnu zgradu, da nabavimo (polovne, ali solidne) mašine, redovno isplaćujemo doprinose i poreze (doskora – i plate). Od početka krize nismo nikoga morali da otpustimo, a ako država ne počne da nam „baš jako pomaže“ – verovatno ni nećemo. Jedan od vrlo važnih razloga za sve to je upravo internet. Već od sredine 90-tih – ogromna većina poslova dolazi preko interneta. Sav izvoz (u desetak zemalja) ostvaren je na taj način. Upravo izvozni poslovi i drugi poslovi sa stranim kompanijama su nam pomogli da prebrodimo poslednje godine koje su „odnele“ dosta naših bivših konkurenata. I ovaj blog je u toj funciji, kao mnogo drugih načina za prisustvo na mreži (Facebook, YouTube, Flickr… i još desetak sličnih mesta) Kao što naš narod kaže: Misli globalno – deluj lokalno… A može i obrnuto. Važno je da držite ledja okrenuta zidu, i da se ne polakomite na „dobre odnose sa politikom“ jer se to plaća sa kamatom. Nema mnogo razlike izmedju „ovih“ i „onih“ , „sadašnjih“ i „budućih“. Imam još dosta sličnih saveta, ali većinu ionako nećete razumeti dok ne probate (i ne uspete) nešto sami, sopstvenim rukama…

Da se vratim onoj metafori sa početka: sve ovo danas/juče/sutra  veoma liči na priču iz „Blago Sijera Madre“ – divlji zapad u kome zlato samo čeka da se sagneš i da ga pokupiš….

Ako pre toga ne „pokupe“ tebe.
.

Save

Save

Slični postovi:

46 Responses

  1. Milijarde od interneta | zubarica

    […] Milijarde od interneta – ili “Blago Sijera Madre”? by Detozin […]

  2. Pedya

    „Znači poenta nije u komunikaciji, tehnologiji, trendovima, tandara-mandara-truć… Već u PRAVLJENJU PARA.“ Tačno, to je biznis. 😉 Svi ti „tandara-mandara-truć“ su sredstvo da se do tih para dođe. Nisu cilj, nego sredstvo. Nažalost, na Internetu se to prečesto gubi iz vida pa sredstvo postaje cilj 😕 (ko je pomenuo fanove, frendove i folovere?). Al’ neću više, ti sve lepo rekao. 🙂

    • Miodrag Ristić

      Naravno – sve je o.k. ako je u funkciji. Sećam se kada je jednom prilikom šef Libijskog prestavništva firme u kojoj sam tada radio, izgrdio jednog mladog kolegu koji se „malo zaneo“ na jednoj poslovnoj večeri: „Sve je ovo samo POSAO, i to nikada NI ZA SEKUND ne smeš da zaboraviš…“ Ali, da je to lako – svi bi to mogli – zar ne?

  3. slob100

    Dobra su ta razmišljanja, ali mislim da ste propustili da primetite šta je vaša inspiracija za ovaj tekst. Pomenuti Torbica, za koga sam prvi put čuo na nekoj „konferenciji“, (vrsta događaja koji sam tada prvi put posetio, i trebaće mi VEEEliki podstrek da to ikada ponovim) dakle, tada sam uočio da se pomenuti T. i ekipa oko njega bavi onom vrstom „prodaje magle“ koje rade mnogi PR „teoretičari“, gde vas slično nekim religijskim ili ezoteričnim guruima pune idejom „samopoštovanja“, „vere u sebe“ uz uvek prisutno izazivanje podčinjenosti prema njima.
    Tako je i ovo pitanje koje ste naveli s početka, deo cele „predstave“ a vas to nesvesno iritira, pa reagujete.

    • Zoran Torbica

      Daleko sam ja od teoretičara,

      Napravio sam sa ekipom nekoliko Internet servisa, integrisao plaćanje preko kartica u Srbiji, Sloveniji, integrisao PayPal u Sloveniji.
      Smorio sam se od „prilagođavanja“ Internet poslovanja srpskoj legislativi…

      • slob100

        Kao što sam rekao, moj jedini kontakt sa vama, Zorane, je bila jedna „konferencija“ gde sam stekao takav utisak. To je tamo izgledalo kao prepisivanje ranije razrađenih postupaka „PR gurua“ kojima ni na kraj pameti nije pomaganje ili unapređenje onih koji slušaju, već samo kao egoistična samopromocija. Da budem iskren, „konferencija“ je bila otvorena, što vas opravdava, a vaše kolege koji su govorili sa vama su bili čak i mnogo sramotniji.
        Dakle, moji utisci i znanje o vašem radu su veoma skučeni, pa se unapred izvinjavam ako sam nešto pogrešno protumačio.
        Međutim, svega ovoga sam se setio kada sam pročitao ovde naveden citat sa početka teksta: „tekst na temu ogromnog novca koji naša zemlja propušta da zaradi od Interneta“.
        Ovo je karakterističan primer „mešanja baba i žaba“ i „zamućivanja“ koje realno ništa ne govori ili predlaže, već me je samo podsetilo na moje raspoloženje sa pomenute „konferencije“.
        Niti se od Interneta zarađuje (I. je sredstvo a ne biznis, kako ovaj tekst to objašnjava) niti je ikome na kraj pameti da razmišlja kako „zemlja“ (država) da zaradi!? Čim vidim ovakvo pitanje, osećam veliku dozu neiskrenosti, na koju sam reagovao.

        • Miodrag Ristić

          Kad ne bih verovao da većina ljudi žele da ovo jednog dana bude „normalna zemlja“ otišao bih davno. Ali to ti je kao kad upadne crvena čarapa u veš mašinu sa belim vešom. Velike svinjarije prave MALI, često neprimetni ljudi. Ono najgore što uspeju da naprave je da se mi raspravljamo sami sa sobom, dok oni na miru „prave posao“.

          A šansa je uvek u našim rukama…

  4. hambi

    Pa i nije poenta u slusanju ovih nasih „internet eksperata za komunikaciju, PR teoreticara i profesora socijalnih mreza“ aka prodavaca magle, uostalom da su oni pravu pa oni bi prvi imali ove milijarde:) Poenta je da ako nemate pravi i konkretan proizvoid(kao sto 99% ljudi u srbiji nema) nece biti ni para. Fokus treba da bude na biznisu i pravljenju para a kvalitet ce izbiti na povrsinu odmah ili par meseci kasnije, sa i bez podrske „prodavaca magle“.

  5. Miloš Spasić

    Lepo napisano. Kada bi svi počeli globalno da razmišljaju, daleko bi smo dogurali. Na žalost u Srbistanu je mnogo više onih koji znaju samo za metodu „sve četiri u vis na državnim jaslama“…

    Ali dobro, treba naučiti plivati u svakoj vodi, to je ono što razlikuje uspešne od onih drugih.

    Što se tiče Torbice, respect totalni za rad i trud na uvođenju poboljšanja u srpsko online poslovanje. Zahvaljući njemu, u ovoj zemlji su ljudi konačno čuli da osim krađe i kriminala postoji i neki drugi način da se zarade velike pare i to pošteno. Možda ljudi na vlasti jednog dana i shvate da moraju narodu da obezbede da nekako zarađuje, u suprotnom neće više imati koga da izrabljuju…

    • Miodrag Ristić

      Samo nemoj da čekaš da ti bilo ko – bilo šta obezbedi. Bojim se da ćeš se načekati.
      Proporučujem onaj oprobani biznis plan:

      „Sedi i radi!“

      Ne može da omane.

  6. Sindža

    Odlično razmišljanje, još interesantnije izlaganje (od Detozina). Ja baš nisam siguran u mehanizme kojima bih mogao da zaradim pare (ozbiljne) na internetu, ali ako to zaista može – onda bi to bila stvarno „laka“ (i slatka) lova.
    Jedino što ne znam zašto je blago Sijera Madre po tebi u internetu, a ne u onome čime se, kako vidim, ustvari ozbiljno baviš – dizajnom, štampom, ambalažom…. Ako misliš da je internet svet bez granica na kome te ljudi lakše nadju i preko koga ti lakše nadješ onoga ko je zainteresovan za ono što ti radiš nego pre 20 godina – to je svima jasno. Očito je da je i tebi pomogao da plasiraš to što radiš. a to što radiš čini mi se veoma dobro radiš (opasni ste vi Pančevci).
    Ali opet je to daleko od nekog posla koji je baš ponikao iz interneta ili je stvoren za njega. I dalje čujem samo razmišljanja, ali ne i nešto opipljivo.
    A Torbica?! Pa to je ozbiljan posao! Nije to „nešto kao sedneš za kompjuter, malo bušiš, malo kefaš i izburgijaš veliku lovu“. Ja čoveka ne poznajem, ali koliko znam on je internet sa informatičkim bankarskim sistemom uvezao u čvor. Ono za Pej Pal u Sloveniji nisam ni znao. Ne mislim da je Tesla, ali svakako nije ni neko ko se malo igrao na računaru pa izburgij’o čudo. Čini mi se da je tu zaleglo dosta dosta rada, živaca, dana i noći. Ako on kaže da nije uzeo pare, verovaću mu, ali me to čudi!
    A ako on nije uzeo pare, čemu onda sva ta priča o parama koje leže tu ispred tebe na internetu i ne moraš ni da se saginješ nego samo uključiš računar i gas.

    • Miodrag Ristić

      Čitam dva puta tvoj komentar i ne mogu da verujem kako svaki put „okrzneš“ suštinu – a ne vidiš je. Milijarde jesu tu, ali to ne znači da sto ljudi u Srbiji treba da uzme po milijardu, već da par MILIONA ljudi može od toga pristojno da živi…

      Kažeš moj posao nije ponikao na internetu – a ja sve vreme pokušavam da vam objasnim da je posao – POSAO, a internet samo alatka (ili mašina) za lakše i brže štancovanje para. Uporno pokušavate da pronadjete te nekakve „internet poslove“ kao da ovi „normalni“ smrde, ili šta već?

      Sve mi se čini da vi čitate pogrešne knjige. Hoćete da saznate kako se prave pare – a čitate o SEO, ili nešto slično. To je kao kad bi hteo da programiraš daljinski za televizor, a umesto uputsvta uzmeš neku knjigu o poluprovodnicima (ima neke veze, ali ti neće baš mnogo pomoći). Sad će neko reći – „Dobro – ali nije moja profesija da pravim eksere. Ja sam školovan za IT…“ E, pa imam još jedno „otkrovenje“ – kad bi pare pravili smo ekonomisti (jer oni su školovani za pravljenje para?) ovaj svet bi bio vrlo siromašno i dosadno mesto. Profesija nema nikakve veze sa tim.

      Kada sam se ’89 vratio iz Libije bio sam „stručnjak“ za relacione baze podataka (Cliper, D-base III+). Logično bi bilo da sam pokrenuo neku firmu za izradu programa za knjigovodstvo… Imesto toga, uložio sam par hiljada dolara u dizajn studio (kasnije u štampariju) iako mi je to do tada bio samo hobi. Zato što sam mislio da ću tako lakše i sigurnije zaraditi za život. Tek mnogo godina kasnije sam saznao da se to zove „razmišljanje izvan kutije“.

      Izadjite iz kutije. Show me the money!

Leave a Reply