Sirotinjo, i bogu si teška…

Miodrag Ristić

M.R.

You may also like...

5 Responses

  1. Apsolutno tačno.
    Sve.
    Svi mi koji još uvek nešto radimo… ili mislimo da radimo… smo tu zahvaljujući i sebi i gomili drugih okolnosti a nikako zahvaljujući isključivo nama.
    Onaj ko veruje u Boga bi rekao; Božija promisao.

  2. Našalih se malo u jednom komentaru… Da bi uspeo u nekim stvarima treba dosta sreće. Ali mnogo manje sreće ti treba da NE BI USPEO.

    Glupa fora, ali da vidiš – i nije 🙂

  3. Siniša kaže:

    Nema matarijalnog uzdizanja bez duhovnog, i obrnuto. Samo što na našem planu postojanja, ide se preko materijalnog. Ovladati materijom. Destilisati energiju iz materije. Mihajlo Pupin je precizno rekao „od materijalne do duhovne realnosti.“ To što je autor ovog bloga (jednog od 4 koje čitam i komentarišem ovako kao nekakav anonimus pošto ne dolazim iz sfera biznisa, marketinga i dizajna) napisao „NE BIVA“ dolazi iz trijade: glupost, ignorantnost i naivnost. Glupost je stanje, određeno prirodno ograničenje u poimanju realnosti u kojoj se nalazimo. Ignorantnost je izbor da se iznorišu činjenice, i tu zaista nema pomoći sa strane. Naivnost je trenutna – prolazni nedostatak znanja u pogledu određene istine, i ona je uglavnom prolazna i lako „izlečiva“. Naravno, sve tri komponente moraju da se složa kako bi individua krenula „napred“, „na gore“, kako god…

  4. To „ne biva“ osim kolokvijalnog ima i neki arhetipski prizvuk. Možete poput besmrtnog Pupina biti veliki humanista, profesor od karijere, čovek koji je sopstveni život uložio u jednu veliku i sjajnu lekciju, pa da opet negde duboko u sebi osećate da postoji ta ružna i bolna istina…

    Koju ne može prevazići pojedinac, već samo društvo u celini i – vreme.

    Ovaj tekst je u jednoj verziji nosio naziv „riba na biciklu“. Ne znam da li će se autor (ili autorka) komentara složiti, ali problem društvene pokretljivosti nije u pojedincu već u samom društvu. To što nas društvo uporno gura u uloge koje nam priroda nije namenila, forsira jedne osobine, podcenjuje pa čak i ismeva druge. Meni je vrlo inspirativna bila Hakslijeva utopija iz romana „Ostrvo“, o zajednici koja rano prepoznaje i razvija genetske predispozicije svake osobe, i svaku jedinku jednako CENI smatrajući da je njen doprinos društvu jednako značajan. Naravno tako nešto je čak i u najnaprednijim društvima današnjice još uvek daleka budućnost, ali mislim da bar više nije sporno da je to jedini pravi put.

    p.s. Hvala vam na jednom od najlepših komentara u poslednje vreme.

  5. Siniša kaže:

    Da, slažem se u potpunosti, i sa tekstom i sa komentarom. Društvo kao društvo je problem. Setio sam se da sam ne tako davno pročitao jedan tekst i jedva sam ga pronašao… tekst u kojem čovek objasnio zašto je nama u suštini (u tekstu „Dinarski tip“) ovako nešto potrebno: http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/nas_splav_na_svetskom_okeanu.26.html?news_id=302114

    p.s. autor je 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Neophodno