Sirotinjo, i bogu si teška…

posted in: Flash-backs | 5

Ovih dana društvenim mrežama kruži odlomak intervjua u kome Jack Ma (do nedavno najbogatiji Kinez na svetu) govori o osobinama koje „krase“ sirotinju, i koje su po njemu, glavni razlog za njihov neveseo društveni položaj.

Kao što se i moglo očekivati, ogroman broj ljudi je osetio potrebu da ostavi svoje komentare u stilu: „video bih ja vas da…“ ili „to sve možda ima smisla u nekoj normalnoj zemlji…“ i tome slično. Kao i obično, svi će ostati iza svojih čvrstih mentalnih rovova, i nikakva rasprava na tu temu neće promeniti ništa. Sumnjam i da vas može interesovati još jedno mišljenje na tu temu (pa vam ga neću ni dati), ali sam nameravao da vam ispričam jednu istinitu priču koja vam eventualno može pomoći da se još dublje „ukopate“ u svojim stavovima. Bukvalno, ili u prenosnom smislu.

Dok nekom ne smrkne…

Tokom 90-tih, suočen sa hroničnim manjkom pristojnog dizajnerskog posla, rešio sam da započnem neku malu proizvodnju, tek toliko da zakrpim neku od sve većih rupa u kućnom budžetu. Sito štampa je bila najjeftinija investicija koje sam mogao da se setim (a i najbliža onome što sam do tada radio) pa sam tako, polako krenuo da razvijam posao u tom pravcu. Mogao bih da vas lažem kako sam marljivo krenuo da učim „od nule“ taj posao, ali zapravo je sve bio samo srećan sticaj okolnosti. Slučajno sam nabasao na ortaka koji je nešto znao o tome, a imao je i koga da pita ono što nije znao. Ubrzo potom pojavio se još jedan prijatelj koji je u Južnoafričkoj Republici ispekao zanat u direktnoj prodaji – i kockice su se složile. Čista sreća je htela je da smo u istom trenutku imali proizvod, i mehanizam da jeftino i brzo dođemo do tržišta.

Bilo je to najgore vreme ikada. Ratovi, beda, sankcije, nestašice struje, goriva, hiper inflacija, demonstracije… Ogroman broj ljudi je očajnički tražio bilo kakav posao. Metodologija je bila prosta: Na oglas za terenske komercijaliste javljale su se svake nedelje desetine ljudi. Svima su ponuđeni isti uslovi: zarada u visini od 10% svega što prodaju + plaćeni putni troškovi + specijalne nagrade za najbolje prodavce, premije, bonusi, itd. Uslov je bio da prvo prođu obuku u firmi, za vreme koje su morali da „nabubaju“ kratak tekst prodajnog intervjua, plus dvadesetak najčešćih fraza za prevazilaženje primedbi, plus desetak tehnika zaključenja. Kompletna obuka je trajala 4 do 5 dana, posle čega su kandidati izlazili na teren u pratnji iskusnijih kolega.

Obično bi obuku započeli sa deset do petnaest kandidata (manje od polovine pozvanih), a svaki sledeći dan je dolazilo 30-50% manje. Obično svake druge nedelje bi jedan, eventualno dva kandidata izašli na teren. Posle godinu dana smo uspeli da u jednom kratkom periodu dostignemo najveći broj od desetak ljudi na terenu. Za skoro dve godine blizu 80 ljudi je prošlo obuku, što znači da su napravili bar nekoliko poslova, i tako uspeli da uđu u evidenciju pre nego što definitivno odustanu. Za sve to vreme imali smo tri „zvezde“ – komercijaliste koji su, svako pojedinačno, donosili više posla nego svi ostali kandidati zajedno. Verovali ili ne – „zvezde“ su zarađivale više od mene, vlasnika firme…

Vi ćete naravno, u zavisnosti od „šanca“ u kome ste zaglibljeni ovu priču prokomentarisati onako kako ste sve slične navikli da komentarišeta. Šta ste odlučili? Da li je istina da se samo na tuđoj bedi i očaju prave pare, ili su samo volja i ambicija ono što razdvaja gubitnike od pobednika?

Moj stav je u ovom trenutku potpuno nebitan, ali ću vam reći do kog zaključka sam došao u vezi OBUKE. Mislim da je moje mišljenje relevantno bar po tom pitanju pokušaja da se na planski i organizovan načina od „gubitnika“ napravi „pobednik“. Zato što sam lično učestvovao u tome, svakodnevno, u vrlo dugom vremenskom periodu, i ta me je stvar okupirala i inspirisala godinama. Pritom sam počitao i primenio gomilu knjiga, probao sve moguće recepte i trikove, i uložio stvarno ogromnu energiju u taj jalovi poduhvat. Ali…

Ukratko – ne biva!

Šta god da je to što nas suštinski određuje, bez obzira da li su to naše karakterne osobine, znanje, snaga volje, društveni i socijalni konktekst, sreća, porodična situacija, sve to zajedno – ili nešto sasvim deseto…

Prosto – ne biva!

Sve te silne knjige o samopomoći, NLP, prodajne obuke i treninzi, šok terapije, nagradni sistemi, motivacione tehnike… Na jedne deluju uvek (više ili manje) – a na druge uopšte ne deluju. I to uvek na ISTU vrstu, na ISTI način. Prosto i jednostavno – neki od nas nisu sposobni, ili nisu u objektivnoj mogućnosti da ni za dlaku promene kurs svoje sudbine. I zato, ako su vam potrebni preduzimljivi i aktivni ljudi, vaš posao je u suštini samo da ih PRONAĐETE.

Ne možete ih stvoriti!

Menjaju se, napreduju, i kreću bilo gde  – samo oni koji to i inače rade. Oni drugi uvek imaju problem za svako rešenje. I život im prolazi u čekanju…

Save

Save

Save

Save

Save

Slični postovi:

5 Responses

  1. SindžaMrsomud

    Apsolutno tačno.
    Sve.
    Svi mi koji još uvek nešto radimo… ili mislimo da radimo… smo tu zahvaljujući i sebi i gomili drugih okolnosti a nikako zahvaljujući isključivo nama.
    Onaj ko veruje u Boga bi rekao; Božija promisao.

  2. Miodrag Ristić

    Našalih se malo u jednom komentaru… Da bi uspeo u nekim stvarima treba dosta sreće. Ali mnogo manje sreće ti treba da NE BI USPEO.

    Glupa fora, ali da vidiš – i nije 🙂

  3. Siniša

    Nema matarijalnog uzdizanja bez duhovnog, i obrnuto. Samo što na našem planu postojanja, ide se preko materijalnog. Ovladati materijom. Destilisati energiju iz materije. Mihajlo Pupin je precizno rekao „od materijalne do duhovne realnosti.“ To što je autor ovog bloga (jednog od 4 koje čitam i komentarišem ovako kao nekakav anonimus pošto ne dolazim iz sfera biznisa, marketinga i dizajna) napisao „NE BIVA“ dolazi iz trijade: glupost, ignorantnost i naivnost. Glupost je stanje, određeno prirodno ograničenje u poimanju realnosti u kojoj se nalazimo. Ignorantnost je izbor da se iznorišu činjenice, i tu zaista nema pomoći sa strane. Naivnost je trenutna – prolazni nedostatak znanja u pogledu određene istine, i ona je uglavnom prolazna i lako „izlečiva“. Naravno, sve tri komponente moraju da se složa kako bi individua krenula „napred“, „na gore“, kako god…

  4. Miodrag Ristić

    To „ne biva“ osim kolokvijalnog ima i neki arhetipski prizvuk. Možete poput besmrtnog Pupina biti veliki humanista, profesor od karijere, čovek koji je sopstveni život uložio u jednu veliku i sjajnu lekciju, pa da opet negde duboko u sebi osećate da postoji ta ružna i bolna istina…

    Koju ne može prevazići pojedinac, već samo društvo u celini i – vreme.

    Ovaj tekst je u jednoj verziji nosio naziv „riba na biciklu“. Ne znam da li će se autor (ili autorka) komentara složiti, ali problem društvene pokretljivosti nije u pojedincu već u samom društvu. To što nas društvo uporno gura u uloge koje nam priroda nije namenila, forsira jedne osobine, podcenjuje pa čak i ismeva druge. Meni je vrlo inspirativna bila Hakslijeva utopija iz romana „Ostrvo“, o zajednici koja rano prepoznaje i razvija genetske predispozicije svake osobe, i svaku jedinku jednako CENI smatrajući da je njen doprinos društvu jednako značajan. Naravno tako nešto je čak i u najnaprednijim društvima današnjice još uvek daleka budućnost, ali mislim da bar više nije sporno da je to jedini pravi put.

    p.s. Hvala vam na jednom od najlepših komentara u poslednje vreme.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *