Recimo da sam baš sad, u ovom konkretnom sekundu, u nekom nestvarnom i neviđenom raspoloženju da vam, potpuno besplatno, pružim svoj maksimum. Da vam, tek tako, odam najveću tajnu koju znam. Istinu Nad Istinama.
Ne verujete?
E, u tome je vaš problem. Zapravo – NAŠ problem – jer niko na svetu ne veruje da su ogovori na najteža pitanja tu, na dohvat ruke. Tačnije, oni koji bi možda i poverovali u to su najčešće neke jadne sumanute dileje, pa ionako neće shvatiti ostatak poruke. Inteligentni su po pravilu sumnjičavi. Nesigurni. Moraju malo da sačekaju. Da provere. Na sopstvenoj koži. Makar na tu proveru straćili pola života…
Čuo sam od jednog prijatelja izreku, liči na stih iz neke Iranske srednjevekovne pesme: „Gde bi čovjeku kraj bio, samo kad bi znao… Da ga je Bog pogledao.“
Najbolji trenuci u našim životima verovatno ne prođu nezapaženi, ali većinom prođu neiskorišteni. Ne znajući da je „to-to“, onaj jedinstveni trenutak u kome se susrećemo sa svojom sudbinom, puštamo ga da prođe. I od tada, pa nadalje, zauvek ga gledamo na „ponovljenom snimku“. Nebitno da li sa kajanjem, ili bez njega, ali uvek sa neumoljivim saznanjem da neće biti druge šanse. Ili da ćemo je, čak i ako je bude, skoro izvesno, prokockati kao i prethodnu.
Eto – saznali ste. A niste ništa saznali.
I dalje mislite da nešto tek treba da naučite? Da treba da se steknu neki uslovi? Država-duradi? Još samo da sačekate neki bezvezni događaj, neki datum, neki ponedeljak, sledeći septembar, ili povratak ujke iz Amerike? Ne, nije poenta u prokrastinaciji – već u svesti da je svaki sekund vašeg života – raskrsnica.
Ako baš uvek na raskrsnici čekate zeleno svetlo, pratite mape i putokaze, slušate turističke vodiče, ili uvek idete tamo gde i svi ostali – skoro je sigurno da nikada nećete stići nigde.
Ili bar ne na neko mesto na koje vredi stići.
Ostavite odgovor