Umetnost dokolice

Naslov je pozajmljen od Hermana Hesea. Kao i ideja, uostalom. Spazio sam je izgubljenu u gomili bizarnih naslova na nekoj uličnoj tezgi. Kad u moru vrištećih naslovnih strana i još bombastičnijih imena, zapazite ovakvu neuglednu knjižicu – vaša podsvest vam definitivno šalje poruku: Prikoči!
Primamo li poruku? Kao onda kad shvatiš da ti je potrebna posebna disciplina da bi pročitao kratku priču (ne više od 3-4 strane) koja opisuje jednu kružnu vožnju cepelinom, nabijenu nadahnutim opisima i maestralnom pronicljivošću velikog pisca. Žurimo li mi to negde?
Ironija je što o tom istom sveopštom grču, ne bez griže savesti, piše i sam Hese (ovo je sve, uostalom – njegova ideja), ali on za razliku od mene – radi to pre tačno STO GODINA. I kao da, do detalja, govori o nama i o našem svetu, a ne o nekom romantičnom vremenu izmedju dva svetska rata kada su dokona gospoda krstarila Evropom, iz dosade, po modnom diktatu i iz ko-zna-kojih-još pobuda, menjajući gondole, saonice, vozove i cepeline…
Pa ipak, on je već tada video svu ispraznost, i automatsku prinudnost takvog diktata, od „slikarske“ perspektive nametnute laicima, do pomodnih „obaveznih“ programa, koji samo menjaju jednu dnevnu rutinu – za neku drugu…Video je prazninu koja se potmulo kotrlja do naših dana…
Najlepše pitanje koje je postavio svima nama (iz oba vremena – i maestralno odgovorio na isto) je: Šta mi to zapravo tražimo? Na obali mora ili na planinskim vrhovima, u gotskoj katedrali, pred antičkim kipom, renesansnom slikom, ili u boci lokalnog vina?
„…putujemo, i gledamo, i doživljavamo nepoznato, kao tragači za idealom čovečanstva… …i ta potvrda i jačanje naše žudnje za smislom, za dubokim jedinstvom, besmrtnošću ljudske kulture jeste ono u čemu pri putovanjima u duši uživamo.“
Uživamo? Možda, ako prvo naučimo da sami od sebe spasemo bar neki dragoceni trenutak…
Od ono malo, što nam je velikodušno dato.
.

(slika preuzeta ovde)
zahvaljujući Retkoj Zverki dobio sam naknadno i ovaj link koji baca više svetla na celu stvar – preporučujem!

Slični postovi:

5 Responses

  1. Retka Zverka

    Kada sam pročitala tvoj post, počela sam da razmišljam zašto je danas raritet čuti reč dokolica i bar se meni čini, da ona ima pomalo negativan prizvuk, jer kao da se radi o nečemu što je sasvim nekorisno i nesvrsishodno. Malo sam tražila, pa sam pronašla jedan (barem meni) zanimljiv kratak esej na temu Osobnost i dokolica.

  2. Miodrag Ristic

    @Retka Zverka – kao što vidiš uključio sam i tvoj link na kraj posta. Pročitao sam tekst i završio malo postidjen. "Čovek kao sredstvo umesto čoveka kao cilja" – briljantno!

  3. Milko Grmuša

    Hese, vrlo dobro. Nije ni čudo da smo se nas dvojica nanjušili 🙂

    Nedajte se zavarati, ja sam profesionalni dokoličar, i mogu vam mirne duše reći da je mudrije i daleko probitačnije biti ping-ponger. Dakle, Hese vam svima podlo podmeće dokolicu, da bi odabrani na miru ganjali reket i plastičnu lopticu 😉

  4. novii

    On jeste opiso umetnost besposličarenja, ali i sam kaže da je ta knjiga nastala kao rezultat rada, a ne besposličarenja. Naime ja imam knjigu Umetnost besposlice, ali je to ta knjiga ista.
    Malo je konfuzno, ali veoma filozofdki, kada to rad postaje besposlica.

  5. Miodrag Ristic

    @novii – razlika izmedju dokolice i besposlice je dobro objašnjena u ovom tekstu koji je linkovan na kraju posta. U suštini to je razlika izmedju PRAVE upotrebe – i gubljenja vremena… Preporučujem link.

Leave a Reply