The Design Entrepreneur

Odavno nisam pisao o nekoj knjizi. Ova to definitivno zaslužuje. Samo mi je žao što nisam ranije imao prilike da je pročitam. Ako ste dizajner, ili preduzetnik, ili želite to da budete (jedno, drugo, ili oba) – nemojte nipošto napraviti tu grešku.

Knjigu potpisuju Steven Heler i Lita Talarico. Stiven je verovatno jedan od najplodnijih pisaca literature iz oblasti dizajna, i dobitnik AIGA medalje za životno delo, a Lita je pedagog (i ko-predsednik) na School of Visual Arts (NY).

Specifičnost pomenute škole (čijim MFA Dizajn-programom rukovode autori ove knjige) je baš u tome što svoje studente podstiče da postanu Dizajn-preduzetnici. Taj koncept nije nov, i postoji praktično od kada postoji i dizajn, ali je tokom godina prilično potisnut „klijent-agencija/dizajner“ praksom. Knjiga predstavlja kompilaciju projekata/biografija autora koji sa više ili manje uspeha posluju na tržištu, i pritom se bar povremeno bave dizajnom za račun nekog sopstvenog poslovnog poduhvata.

Uradi sam…

Situacija koja se može opisati kao „sam-sebi-klijent“ (ili „sam-sebi-dizajner“) skupila je između korica ljude sa različitim bekgroundom. Neki od njih su školovani dizajneri (bez formalnih znanja iz oblasti biznisa), kod drugih je situacija obrnuta, ali postoji i prilična grupa (mahom studenata sa SVA-NY) koji su imali tu sreću da se spremaju za obe uloge.

Projekti su najrazličitiji – od igračaka, suvenira, knjiga i časopisa, sajtova & web servisa, fontova, mode, nameštaja – pa sve do sasvim originalnih ideja koje je jako teško klasifikovati. Ali ovo nije samo još jedna od bezbrojnih knjiga koje nas zasipaju „vizuelnom stimulacijom i inspiracijom“.  Iza svakog pojedinačnog intervjua, polako se formira čvrsta ideja o prednostima, ograničenjima, zakonitostima – o čitavom SVETU koji stoji iza tog koncepta. Pojavljuje se slika Autora, koji najčešće u slobodno vreme, između standardnih plaćenih „narudžbi“, investira svoj talenat i lični novac u neki sopstveni projekat, ili više njih. Vrlo često ti projekti nemaju komercijalno opravdanje. Bar ne na „prvu loptu“.  Ali kreativna sloboda koja se retko sreće na tržištu, omogućava autorima da izgrade prepoznatljiv stil, ili stvore brend (komercijalni ili lični) u nekoj specifičnoj oblasti.

Zašto je ova ideja važna?

U vreme start-up manije odgovor je očigledniji nego ranije.  Originalne ideje su bar jednako važne koliko i originalne i sveže realizacije. Uključujući i neuspešne. Sama suština dizajna je u pronicljivom otkrivanju i prepoznavanju problema,  lucidnoj analizi, kreativnom, duhovitom, ili dovitljivom rešenju…

Ali čak i kada ta moda jednom neminovno prođe  – ideja o sopstvenom dizajn-projektu će nastaviti da živi kao i do sada. Zato što je ona vrlo bliska primarnoj stvaralačkoj ideji. Večita dilema o tome da li je dizajn prvenstveno zanat ili umetnost, prevazilazi se u zajedničkom porivu da se ideja realizuje bez kompromisa. Po svom ćefu, viziji i ukusu. Bez upravnog odbora, klijent-side eksperata, frustriranih kritičara, ili u timskom ekspres loncu…

Kriterijum uspešnosti – postaje potpuno subjektivan, a jedino merilo je stepen realizacije originalne ideje. Kruna toga može (a ne mora) biti komercijalni uspeh, priznanje struke, fanatična zaljubljenost publike/potrošača, ili bilo šta drugo…

Ali ovakvi projekti velikom većinom pokazuju jednu bitnu razliku u odnosu na standarne „kreativne tunele“ – rezultati su mnogo manje konfekcijski i predvidivi. Kao da je ogromna sputana energija odjednom puštena sa lanca…

Standardni sistemi rada su efikasni, kontrolisani, kvalitetni, standizovani…

Ali prave ideje – žive samo na slobodi.

.

(knjigu The Design Entrepreneur možete malo prelistati na „Google-books“, ako kliknete na link)

 

.

Knjiga

Kupio sam tu knjigu u nekom iznenadnom napadu esnafske odgovornosti. Počela je da rominja slaba kišica, i jednostavno nisam mogao dopustiti da ostane da leži tamo, u prašini. Bez mnogo cenkanja prepolovio sam traženu cenu, dao poslednji dinar iz džepa, i odneo je kući.
Luksuzno izdanje, u kožnom povezu sa pregovanom riknom i aplikacijama, u zlatotisku, majstorski odštampano 1911. godine od „Deutsche Verlags-Anstalt“ iz Študgarta. Dosta graviranih ilustracija (kojima sam pokušao da opravdam ovu besmislenu „investiciju“) i kao kuriozitet – nekoliko KOLORA radjenih kao i cela knjiga u tehnici duboke štampe… Štamparu je dovoljno da gleda ovakvu knjigu, ne mora uopšte da je čita – ona priča svoju Veliku Priču o ozbiljnosti, posvećenosti, majstorstvu i znanju…

Ali naravno morao sam da pokušam i da je „rastumačim“ bar malo. Gotica kojim je štampana je malo komplikovala posao (uz činjenicu da Nemački razumem tek po neku reč) Ali pošto me bog dao bistrog, uspeo sam ponešto da odgonetnem. Prvo me je slomio naslov „Landlerifon“ – Zamislite, Google ne poznaje tu reč ?! „Land“ je naravno zemlja, a pod „Lerifon“ sam doduše našao jednu sličnu knjigu, ali najbliže što sam prišao tom pojmu je Wikipedijina sugestija (na nemačkom) da je sličan termin „lexicon“.
I bez Wikipedije bih to i sam pomislio. Knjiga je definitivno neka vrsta enciklopedije namenjena ratarima i stočarima, jednom rečju – ljudima sa sela. Kako da isuše zemljište, naprave krovnu konstrukciju, ogradu oko kuće, izaberu stoku, kaleme voće, unište štetočine, filtriraju pijaću vodu, izaberu ili naprave poprivredne mašine… Ali i mnoge neobične i neočekivane stvari: teme iz medicine, mašinstva, fizike, slike lovačkih trofeja, statističke tabele… Prepoznao sam i neke sasvim neočekivane teme npr „Deklaracija o pravima čoveka“ (to je pisalo na engleskom – šteta što ne mogu da prevedem šta su Nemci 1911. mislili o tome).

Uglavnom, zamislio sam „Jakova Jeriha“ kome je knjiga verovatno pripadala, kako se odmara posle napornog dana u polju, pijucka šnaps koji je pekao po uputstvima iz knjige, lista svoju enciklopediju na verandi kuće (koju je pravio po projektu iz knjige), i planira kako će krajem leta da iskopa kanale da bi zauvek isušio onu podvodnu njivu u Pančevačkom Ritu. Da budemo do kraja pošteni – i njegov Srpski komšija je radio isto to – samo je njegovu knjigu štampao Geca Kon ili Vasa Pelagić, ili neki drugi preduzimljivi knjižar ili prosvetitelj.

Ali – šta bi? Otkud su to Gazde u samo dve generacije postale sirotinja, i materijalno i duhom? Znamo šta se desilo sa Jerihom, ali šta bi sa njegovim komšijom? Ko je zatrpao kanale koje su zajedno kopali? Ko je podigao te ružne kockaste kuće umesto prelepih „Švapskih“? Zašto je sve stalo – i vraća se unazad?
Taj „progres“ je jedna vrlo čudna stvar…
.

Umetnost dokolice

Naslov je pozajmljen od Hermana Hesea. Kao i ideja, uostalom. Spazio sam je izgubljenu u gomili bizarnih naslova na nekoj uličnoj tezgi. Kad u moru vrištećih naslovnih strana i još bombastičnijih imena, zapazite ovakvu neuglednu knjižicu – vaša podsvest vam definitivno šalje poruku: Prikoči!
Primamo li poruku? Kao onda kad shvatiš da ti je potrebna posebna disciplina da bi pročitao kratku priču (ne više od 3-4 strane) koja opisuje jednu kružnu vožnju cepelinom, nabijenu nadahnutim opisima i maestralnom pronicljivošću velikog pisca. Žurimo li mi to negde?

Ironija je što o tom istom sveopštom grču, ne bez griže savesti, piše i sam Hese (ovo je sve, uostalom – njegova ideja), ali on za razliku od mene – radi to pre tačno STO GODINA. I kao da, do detalja, govori o nama i o našem svetu, a ne o nekom romantičnom vremenu izmedju dva svetska rata kada su dokona gospoda krstarila Evropom, iz dosade, po modnom diktatu i iz ko-zna-kojih-još pobuda, menjajući gondole, saonice, vozove i cepeline…
Pa ipak, on je već tada video svu ispraznost, i automatsku prinudnost takvog diktata, od „slikarske“ perspektive nametnute laicima, do pomodnih „obaveznih“ programa, koji samo menjaju jednu dnevnu rutinu – za neku drugu…Video je prazninu koja se potmulo kotrlja do naših dana…
Najlepše pitanje koje je postavio svima nama (iz oba vremena – i maestralno odgovorio na isto) je: Šta mi to zapravo tražimo? Na obali mora ili na planinskim vrhovima, u gotskoj katedrali, pred antičkim kipom, renesansnom slikom, ili u boci lokalnog vina? 
„…putujemo, i gledamo, i doživljavamo nepoznato, kao tragači za idealom čovečanstva… …i ta potvrda i jačanje naše žudnje za smislom, za dubokim jedinstvom, besmrtnošću ljudske kulture jeste ono u čemu pri putovanjima u duši uživamo.“
Uživamo? Možda, ako prvo naučimo da sami od sebe spasemo bar neki dragoceni trenutak…
Od ono malo, što nam je velikodušno dato.
.

(slika preuzeta ovde)
zahvaljujući Retkoj Zverki dobio sam naknadno i ovaj link koji baca više svetla na celu stvar – preporučujem!

Vaau! Kakvi klijenti…

Jedna od prednosti bavljenja marketingom je da povremeno imate prilike da saradjujete sa zanimljivim osobama, na zanimljivim projektima… Uostalom šta da vam pričam – pogledajte sami:

I nemojte sad svi da menjate posao (i kod nas je uglavnom dosadno i nezanimljivo)…

Siroti mali hrčki…


Ovu naviku sam na sreću uspeo da ostavim pre 5-6 godina (nemam pojma kako mi je to uopšte uspelo…) Ipak, nisam od onih džangrizavih bivših pušača koji (kao i svi kovertiti) svoje frustracije iskaljuju na manje srećnim bivšim „sapatnicima“.

Čak mislim da imam i neku vrstu simpatije prema njima. Ružno bi bilo reći da mi ih je žao, ali stvarno: kad vidim kako ih progone, ugnjetavaju, ponižavaju, kinje, maltretiraju, podcenjuju, sumnjiče, optužuju, izopštavaju, proteruju, izoluju, provociraju…

Mene je majka učila da uvek stanem na stranu slabijih…
.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...