Čitajući nedavni tekst profesora Dragana Varagića razmišljao sam o količini šuma koji nas zasipa sa društvenih mreža (i sa medija uopšte), o sumnivoj relevantnosti informacija, i o poverenju koje sa više manje ili manje uspeha pokušavamo da izgradimo u tom sveopštem galimatijasu…
I onda se setim jedne Kejdžove priče o tišini.
U jednom od svojih eseja opisao je do detalja svoje zanimljivo iskustvo sa najsavršenijom gluvom sobom onog vremena (70-tih godina prošlog veka). Akustičke gluve sobe su specijalno projektovane i izvedene prostorije koje ne samo da su potpuno izolovane od svih spoljnih zvukova, već su zahvaljujući sistemu specijalnih akustičkih absorbera napravljene tako da bukvalno „pojedu“ svaki zvuk. Jedina stvar koja bi unutra trebalo da se čuje je – apsolutna tišina.
Kejdžu je inače ova tema bila veoma interesantna i često joj se kasnije vraćao u svojim delima (muzičkim i teoretskim). Razlog njegove fasciniranosti ležao je u činjenici da je u toku tog spomenutog eksperimenta ustanovio da apsolutna tišina zapravo ne postoji. Sedeći duboko koncentrisan u toj prostoriji otkrio je da, slabo ali sasvim razgovetno, čuje dva zvuka koji se ni jednim instrumentom nisu mogli registrovati.
Prvi zvuk sličan „belom šumu“ na praznom radio kanalu – je bio (kako su mu kasnije stručnjaci otrkrili) zvuk našeg nervnog sistema. Drugi pulsirajući potmuli smedji šum poticao je od našeg krvotoka.
Ako postojimo, ako smo SAMO živi, pa makar i potpuno pasivni, hteli to ili ne – svi mi emitujemo neku energiju ili generišemo neki šum. To važi za svako živo biće, pojedinačni ili grupni entitet. Koliko god se trudili da ovu „emisiju“ osmislimo, kultivišemo, obojimo ili usavršimo – u jednoj stvari nikada nećemo uspeti: da potpuno eliminišemo neželjene šumove.
Tišina ili buka?
Sve informacije koje do nas dolaze su više ili manje mutne. Čak i kada smo relativno usresredjeni na neku komunikaciju (što je sve redje slučaj) ona zapravo nikada nije u našem isključivom fokusu. Treći problem u komunikaciji je vreme. Statistika će nas neumoljivo uveriti da je mogućnost da se dva nezavisna procesa (proces emitovanja, i proces prijema neke poruke) potpuno poklope – čak i teorijski ravna nuli.
Šta onda znači komunicirati u informatičkoj eri? Koja je to fundamentalna razlika (ako je uošte ima) u komunikaciji iz vremena pre i posle informatičke revolucije?
Danas svi stvaramo i konzumiramo ogromnu količinu trajnih poruka. Ali sama ta količina informacija ih do te mere „zatrpava“ da drastično smanjuje volju, i istovremeno troši vreme potencijalnih primaoca poruke. Tišina ili buka – naizgled je potpuno svejedno, a glavna razlika je zapravo samo u intenzitetu šuma.
Zašto se onda uopšte truditi oko komunikacije – kad je to tako očigledno uzaludan posao?
Najbolji odgovor koji sam mogao da smislim na ovo pitanje je možda malo poražavajući, bar po vatrene pobornike progresa: Zar nije situacija oduvek bila vrlo slična? Od Vavilonske kule do današnjeg dana, ljudi su osudjeni da zauvek ostanu taoci sopstvenih istina, i da se nikada do kraja ne razumeju. Sve što mogu je da (uzalud) rade na tome…
Inteligencija, volja, pažnja, i znanje slušaoca su mnogo važniji od umeća onog ko stvara informaciju. Možda me razumete,a možda i ne – ja sam dao sve od sebe – a sve ostalo je na vama. Ali, tako je to oduvek i bilo…
Ništa novo pod kapom nebeskom…
.
Ostavite odgovor