Čiji si ti mali?

ciji-si-ti-mali

Od pre nekog vremena u impresumu ili već nečem-nalik u vertikalnom prostoru za vidžete (to vam je ova šlajfna sa leve strane u kojoj stoji svašta-nešto) – piše kako je ovo: „lični blog, koji odražava isključivo stavove autora tekstova i ilustracija, koji snosi potpunu odgovornost za sav sadržaj bloga…“ Nemam pojma odakle mi uopšte ideja da to ubacujem tu, ali posle nedavnog razvoja događaja pokazalo se kao sasvim lucidan gest.

Jer, izgleda da se ranija sumnja o postojanju grupa, sekti, rojeva, krda, formalnih ili neformalnih, plaćenih ili volonterskih udruženja grupa i grupica (u blogosferi) pokazala kao istinita? Pa eto – da me slučajno neko sa nekim ne pobrka, ili greškom ubroji ili svrsta u tako neku bulumentu, imam da svečano izjavim za Dnevnik, sledeće:

Potpisnik ovih redova je veoma introvertna osoba, u smislu socijalne inteligencije polu-idiot, u brojne felere mu spada i izražena patološka odvratnost prema prema bilo kakvom političkom ili sličnom organizovanju, koje podrazumeva dobrovoljni gubitak ličnog identiteta zarad mira i harmonije u grupi, a o ostvarivanju nekih grupnih interesa – da ni ne govorim. Nemam ja u stvari ništa protiv udruživanja snaga, zbijanja redova, i organizovanja bilo kakve vrste  – ali to prosto nije moja „šoljica čaja“. Možda zato što sam uvek smatrao da su interesi (logično) uvek lični – a da svako grupisanje oko navodnih „grupnih“ ciljeva predstavlja teren za manipulaciju. Ne verujem da sam o tome baš mnogo razmišljao (malo je smorna tema, zar ne?) ali svejedno, tek – nikada nisam bio član ni jedne stranke, niti sam navijao za neki sportski klub, pa čak nisam bio ni „fan“ neke muzičke grupe, ili pravca.

Povremene ponude za sklapanje „neprincipijelnih koalicija“ ili „poslovnih kartela“ (na štetu treće strane) sam uvek odbijao sa gađenjem. Ako želite da neku tajnu sačuvate – nikada mi ništa nemojte reći „u poverenju“. Ako ste u dilemi da li sam „za njih“ ili „za vas“ odmah možete da se batalite prostpostavki, jer sama činjenica da me neko ili nešto tera da biram između dve opcije, neminovno u mojoj glavi proizvodi svest o tome da MORA postojati treći (i trideset treći) put.

Uostalon, siguran sam da možete da vodite svoje male prljave ratove i bez mene. Zar ne? Blogosfera, ili kako već ko zove ovo virtualno javno mnjenje, ima samo jednu kapitalnu prednost u odnosu na realni svet. Možete uvek da radite, mislite ili pišeta šta god hoćete. Samo ako imate snage da se oduprete zovu gomile. Samo taj mali voljni napor, i imate tu, i svaku drugu slobodu. Na primer, slobodu da vas boli neka stvar za temu koja je trenutno na dnevnom redu.

Naravno, rizik je popriličan. Mravi i pčelice će vas optužiti da pokušavate da ustrojite neku treću falangu, da iz vas progovara najljigavija i najprovidnija sujeta i ego-trip, i još svašta će vam nakrpiti. Uglavnom da bi opravdali sopstvenu svrstanost.  Nezgodno? Mm-da, ali imate izbora. Možete da ćutite i okrenete glavu, da izvadite iz naftalina neku omiljenu temu, ili da ovako teoretišete na suvo. I svaki izbor je bolji od horskog pevanja „na 3-4“. Jer ako uspeju da dobiju vašu pažnju, uradili su u dlaku isto što nam rade rijaliti programi. Bez obzira da li smo hipnotisani, ili nam se „pegla“ od tih gluposti – oni troše i manipulišu našim vremenom i našom energijom. Znači – ako je to neki test – upravo smo ga pali. Ali sledeći put nećemo, zar ne?

Ee, da… Umalo da zaboravim da odgovorim na pitanje iz naslova:

„Mamin i tatin.“  

Kad smo bili klinci to je bio jedini tačan odgovor, zar ne?

.

Parkiranje kao razvojna šansa

parking business

Gledam jutros rano ovakvu scenu: komunalni policajac fotografiše digitalnim aparatom vozilo parkirano u blatu pored puta. Drugi sedi u novom metalik „Puntu“ sa upaljenim motorom. Onda odlaze dalje, u plemenitoj akciji krpljenja rupe u budžetu. A onaj jadnik što je noćas morao da utera kola u blato (jer nije bilo mesta na susednom parkingu) verovatno spava, i nema pojma da račun za pranje kola nije najgore što će ga snaći…

Malo kasnije zovem jednu agenciju da pitam šta mi sve od papira treba za registraciju službenog automobila (koja ističe krajem meseca). Izvod iz „Agencije za privredne registre“ – i to ne stariji od 6 meseci? Sećate se kako su najavljivali u medijima osnivanje te agencije? Sve na dugme! Svi podaci uvek ažurni i dostupni svim zainteresovanim faktorima. Uključujući i državne organe? Bojim se da se to na njih ne odnosi. Oni su navikli na mastiljavu olovku. I na uplatnice. Neka sitna taksa od 1.100 dinara da bi neko stisnuo „print“. „Razmislite da li je nephodno da štampate ovaj dokument – štitite prirodu!“ Jes’vala – ti ćeš-mi-kažeš! A kako onda da uberemo tih 1.100 dinara? Pomnoženo sa brojem službenih automobila?

U medjuvremenu svratim do advokata da se raspitam oko nove obavezne preregistracije firme. Umesto da mi uzme pare, kaže mi čovek da sačekam još malo. Lud zbunjenog. Doneli su zakon koji stupa na snagu ovog meseca, a istog dana ističe i rok za uskladjivanje sa istim. Tumačenja još nema. A bez tumačenja bolje ništa ne počinjati, jer ko god se na logiku oslanjao – zeznuo se! Uskladjivanje sa zakonom koji nije stupio na snagu? Pa jel’ to može? Advokat se smeje… Ovde sve može.

Svraćam u banku da overim virman, i produžavam peške do  APR-a da završim tu glupost oko izvoda (preko sajta naravno ne može ništa konkretno da se uradi, a govorni automat posle 15 minuta preusmeri te na operatera koji ne diže slušalicu). Treći put plaćam parkiranje u centru grada. Srećom u Pančevu to može – u Beogradu bih morao da se odvezem u neku garažu –  ili da bežim iz centra. Verovatno zato što u Pančevu nema javnih garaža? U APR-u za divno čudo nije gužva (inače obično stoji u redu bar dvadesetak ljudi) – ali avaj! Onaj ko je davao informacije (preko telefona) zaboravio je sitnicu da ako niste skinuli obrazac sa sajta, isti morate da platite 120 dinara. Naravno ne u kešu, nego nazad do banke ili pošte,  pa u red…

I tako mi propade još jedan dan u životu.

Nikoga nisam oterao u majčinu, nisam čak napisao ni hejterski post. Pokušavam da budem pozitivan i konstruktivan u ovoj godini.  A mogao bih da napišem nešto u stilu kako bi za ovu zemlju bilo mnogo bolje da su ona dva komunalna policajca današnji radni dan proveli praveći štipaljke za veš. Onaj „Punto“ verovatno vredi koliko i dve-tri takve mašine?

Ili sam mogao da napišem kako se većina agencija (ili sva birokratija?) bavi ubiranjem taksi koje pojedu zaposleni u istim agencijama, pa je korist po budžet minimalna. Ali je zato šteta od vremena koje nam svima straće – neuporedivo veća. Ali to bi bile samo plahe i paušalne ocene bez težine i smisla. I što  je najgore – takva kritika bi za posledicu mogla da ima osnivanje neke nove agencije za racionalizaciju državne uprave. Čak i ako tako nešto već postoji. Šta smeta – od viška glava ne boli…

I zapravo – nije sve tako crno! Zamislite koliko je samo novca danas oprihodovano od parkiranja. Što propisnog – što nepropisnog. A osim toga ta birokratija ima i svoje humano lice. Svi ti ljudi koji sede u toplom, kao rade nešto, imaju stalnu platu, socijalno, penziono, pravo na bolovanje, regres, godišnji odmor… U zavisnosti od statističkog modela koji se primeni – njihov rad čak može i da utiče pozitivno na povećanje društvenog bruto-proizvoda. A to je suština Progresa – blagostanje za sve!

Kad malo razmislim – to parkiranje je naša najizglednija razvojna šansa.

Kako utešiti mrtvaca?

optimizam i realnostŠirenje optimizma je postalo težak fizički posao. Alhemija. Nemoguća misija. Ako samo u prolazu (uz obavezan uzdah) prozboriš nešto kao: „Biće bolje…“ – mogu te u trenu proglasiti za zagriženog aktivistu ONE DRUGE SRBIJE, a na glavu ti se može sručiti prava lavina:

„Šta ti meni BIĆE BOLJE?! Kako to misliš BOLJE? Misliš kad VAŠI (opet) dodju na vlast?! Jesi TO hteo da kažeš? Kukala nam majka… I da znaš – ne treba meni to tvoje BOLJE! Jesi čuo?! Zadrži ti to za sebe i tvoje pokvarene pajtaše. Meni je i ovako dovoljno loše… Hoću reći dobro… Ma, DA SE NOSITE U TRI LEPE – SVI VI – I TO VAŠE DEMAGOŠKO – BIĆE BOLJE!!!

. . .

Zato prijatelju,  sledeći put kad ti dodje da u društvu duboko uzdahneš – gledaj da se zadržiš na tome…

Samo drži čvrsto jezik za zubima!

.

Ogrlica protiv parazita

ogrlica za buve

Kako se nekada stvari čudno pomešaju: kućni ljubimac koji čudno vrti glavom, nova ograda oko autobuske stanice u centru grada, novi sandučići za poštu, Nova godina, i nove registarske tablice… Kakve sve to veze ima? Naravno nikakve, ali ćemo je začas pronaći za potrebu prvog teksta u novoj 2011. godini. Nek bude ludo i razbarušeno kao novogodišnji vatromet. Takav je red…

Nastavi sa čitanjem Ogrlica protiv parazita

Tema?

.

Svaki put kad pomislim da mi nedostaje dobra tema za post pogledam na ovaj tekst u gornjem desnom uglu. Ideje je moguće fabrikovati – baš kao i eksere. Treba vam samo par osnovnih stvari: sirovina, tehnologija i vreme (a vreme je novac?)

Sirovinama smo – hvala bogu – oduvek bili bogati, a tehnologiju sam dobio na poklon (stiže to sa godinama). Uostalom u mojoj maloj firmi JA SAM TAJ koji je zadužen za demagogiju: da objasnim i ono što se neda objasniti, da napravim da nam svima bude malo lakše (kad je teško),  i da svima rastumačim eventualne razloge zašto nam je najednom svanulo. Doduše ovo poslednje nikako da se desi…

Ali, i ako ne znam O ČEMU JA TO ZAPRAVO PIŠEM – znam dobro o čemu nipošto neću. Ništa politički, ni negativno. Rešio sam danas da širim ljubav i optimizam. Dobra volja medju ljudima – i mir u svetu. Kao da sam pobedio na izboru za mis…

A nije to lako, ne nipošto… Evo danas sam malo prošetao po komšiluku, svratio sam kod Milje, pa kod Bosanke, a kad sam već bio preko Drine skoknuh i do Milka. Kod Milje upoznah i Vrapca pa svratih i kod njega na „kaficu“…Kod Mahlat sam stigao do pola teksta (ne marim i ako me broji kao „celog“)- izvini  Mahlat, ako se budem bolje osećao, pročitaću sutra do kraja…U povratku skoknuh kod mojih „omladinaca“ DžiadžojkeKajzera i Zverke… Svuda isto. Za trenutak se obradujem kod Amarilis, a onda shvatim da je i nju već uhvatio virus… Nastavi sa čitanjem Tema?

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...