Dijalog na vetru

Šta Miodrag Ristić iz 2015. ima da kaže Miodragu Ristiću iz 1985? A šta bi mu onaj verovatno odgovorio?

2015. (smarač)

U tvoje vreme sam već bolovao od virusa  preduzetništva, ali sam još uvek bio u periodu inkubacije. Ili u prevodu – sanjario sam i pravio planove koji su po pravilu odlagani od ponedeljka do ponedeljka, od danas – do sledećeg prvog u mesecu… I tako godinama.

Iz moje pespektive, bio sam tih godina prilično infantilan. Što ne znači da nisam imao vrlo osmišljene i detaljne projekte za budućnost. Na primer – maštao sam o tome da napravim studio za snimanje ploča,  površine oko 65m2 u Stražilovačkoj ulici. Dve gluve sobe, tampon međuprostor, velika kontrolna soba, čajna kuhinja, wc, ulaz… Znao sam skoro svaki kabl, rek, boju tapacirunga na vratima, debljinu duplih stakala između gluvih soba…

Ali blagog pojma nisam ima čime bi se sve to izdržavalo. Kako bih platio struju prvog, a kako dvadeset i prvog meseca? Kako bih dolazi do klijenata? Mislim, do onih koji bi sve to mogli da plate? Možda bih se to upitao odmah pošto ustanovim da moji drugari sebi mogu da priušte tonske snimke možda jednom u dve ili tri godine? U stvari – nije da nisam postavljao sebi i takva pitanja. Ako bi se slučajno pojavila (jer u svakom društvu postoji neki trezveni baksuz-smarač), samo bih ih gurnuo pod tepih. I skrenuo temu na nešto mnogo važnje: „‘Ae’si čuo onaj novi sint, u onom uvodu? Zubi trnu…“

1985. (mesečar)

Gledam te, slušam, i ne verujem! Toliko si toga stekao, toliko vremena potrošio… Skoro ceo život! A u Stražilovačkoj, u sobi za bubnjeve, suše se orasi? Muziku slušaš sa telefona, kupio si ćerki gitaru sa digitalnim procesorom, na kompjuteru imaš tri puta bolji studio od onog o kome sam ja maštao – a ti? Jesi li snimio nešto? Bar za svoju dušu? Šta se to desilo sa tvojom dušom? Gde je nestala ona GLAD u koju si se kleo, i za koju si bio siguran da je veća od tebe samog? Ona JEZA koja ti je prolazila niz kičmu kada sve „sedne“ na svoje mesto? Gde je sve to nestalo? Gde si ti nestao?

2015. (posipanje pepelom)

Nisi ti loš klinac… Ali još uvek ne shvataš da mnoge stvari mogu da „sednu na svoje mesto.“ Osećaj ispunjenosti je kao senka koju ne možeš nikada uhvatiti, ali je možeš oblikovati kako god hoćeš. Naravno – onda kada to naučiš. Svašta možeš da naučiš, samo ako to hoćeš! Na primer – da ti nije potrebna nikakva publika da bi bila ogledalo tvog trenutka. Da ljudi ne moraju čak ni da razumeju ono čime se baviš (a da ti to i dalje bude važno), da je savršen posao svaki u kome pobediš sebe, i isteraš ideju do kraja. Plus onaj korak više.

Ti si taj „korak više“ video samo na jednom mestu. U stvari – mislio si da si ga video, onako uglom oka, kroz poluspuštene trepavice. Pokušavao si sve vreme da oživiš taj nejasan trenutak, i osećao si glad prema toj nemuštoj i nedefinisanoj viziji. Jeza te je tresla od od naslućene blizine ostvarenja sna, za koji nikada nisi bilo do kraja siguran da li ga je uopšte moguće dosegnuti.

A ja? Za mene u toj igri odavno nema tajni. Zato stalno menjam i variram pravila i ciljeve, pronalazim i rušim plafone, skidam paučinu sa starih hodnika, i kopam nove. Ono o čemu si ti samo maštao – ja mogu da stvorim dok puknem pristima! I zato tragam dalje. Zato prokleto tragam dalje…

Obojica, u jedan glas…

Voleo bih da (ipak/ponovo) osetim neke stvari. Neke su u prošlosti, a neke u budućnosti, ali kao da su to JEDNE ISTE stvari.  Kao da ih veže neka tanka  svilena nit po kojoj klizi moj život. Taj život kao da je razapet na tom štriku, lagano priheftan nekim rasušenim štipaljkama, i viori se na vetru kao sveže opran veš. Dronjave, fine, pogužvane, čipkaste, pocepane, snežno bele, šarene, mirisne, svakakve – epizode koje nehajno lelujaju. Zamišljam ih na primer, na nekoj morskoj obali, ili na šumskom proplanku. Šta, gde, kako…  Niko u stvari pojma nema o čemu pričam.  Ma zaboravite! U suštini, sve je to potpuno nebitno.

Svima – osim meni.

:.