Kada me ponovo sretneš

solitude

Pisanje bloga, a pogotovo čitanje sopstvenog bloga, može da bude uzrok zanimljive neuroze.  Može vas obuzeti panična potreba da svaki put kažete nešto smisleno. Možete (sa žaljenjem) shvatiti da je vaš trenutni mentalni kapacitet znatno manji nego što je ranije bio. Da vam je retorika bleda i neubedljiva, a da ste sve zanimljive teme davno obradili.

Može vas obuzeti strepnja. I očaj. Depresivno, poražavajuće saznanje da se od vas očekuje da budete na visini  svojih pređašnjih dometa.

Naravno – od vas niko ne očekuje ništa.

Osim vas.

Tako blogovi, odnosno bilo kakvi dnevnički ili slični zapisi, od nas prave bolje ljude. A to nije prirodan poredak stvari. Ne, to je potpuno nenormalno.  Normalno je da se ljudi sa vremenom kvare. Da postaju lenji, da zaboravljaju sve što su naučili. Da atrofiraju, mentalno i fizički. Da propadaju kao rane kruške. Blog ili dnevnik nas, protivprirodno, tera da se uvek i iznova merimo sami sa sobom. I to sa onim najboljim sobom. Onim koji ima nešto da kaže. Onim koji nešto misli, sanja, kome se nešto dešava. A ta manifestacija nas samih je najređa naša verzija.

Kada me ponovo sretneš, biću verovatno samo deo užurbane i površne gomile, upleten u inerciju svakodnevnice. Lakomislen, ili prazan. Otupeo, umoran, smožden, preforsiran. Indoktriniran, ili zaveden. Sakriven iza štita cinizma, zaključan u fioku konformizma, ili prosto – neki svakodnevni, površni, drugorazredni – JA.

Kada me ponovo sretneš – daj mi neki znak. Muni me u rame, namigni mi, zvizni tri puta kratko, nakašlji se značajno, podigni levu obrvu i počeši se po nosu… Daj sve od sebe! Potrudi se! Jer ako uspeš da mi privučeš pažnju, da me probudiš, da me osvestiš… Možda će sve biti drugačije?

Kada me ponovo sretneš – možda ćemo lepše da se ispričamo…

Slični postovi:

2 Responses

  1. Sinisa

    Koliko samo čoveku danas potreban, prvo onaj prvorazredni JA, a potom prvorazredni DRUGI. Čovek vapi za drugim čovekom, ali onim najdubljim u njemu. Kad to najdublje ispliva na površinu iznenadimo se i vidimo samog sebe. Ako imamo sreće da to potraje, zajedno tražimo prvorazrednog trećeg, prvorazrednog četvrtog… i tako sve dok svi ne postanemo ono što jesmo-JEDNO. A do tada, dok živimo ovu iluziju odvojenosti, moraćemo da se snalazimo kako znamo i umemo da prevziđemo bol nastao usled osećaja odvojenosti od drugog/sebe. Valjda tako „mora“ da bude, šta znam…

Leave a Reply