Klasna empatija

posted in: Flash-backs, pametovanje | 4

.

klasna empatija

Sve je počelo sa tom nekom agencijom koja je bankrotirala, i turistima koji su potom zaglavili u nekoj nedođiji…

Ali nije uopšte priča o tome. Iako sam i sâm u tom trenutku bio na drugom kontinentu (pa se ta epizoda mogla desiti i meni) – nemam baš nikakav odnos prema „nesreći“ tih ljudi. Glavni utisak mi je da je cela ta priča nekako medijski „nabudžena“. Ko’-fol Vlada na hitnoj sednici u sred sezone godišnjih odmora jednoglasno šalje konjicu u pomoć, a mediji celu operaciju spasavanja pomno prate iz časa u čas…

Ma da, super! Da živimo u Izraelu,  ili Ju-Es-of-Ej – ili tako nekoj militantno-humanističkoj državi koja iz principa ne dozvoljava da se neko za3ebava sa njenim građanima (bar ne u inostranstvu). Ali ono što je još ostalo od našeg nacionalnog ponosa nije više ni za kafansku upotrebu. Prosto – sve to ne drži vodu. Pogotovo što sam odmah znao da će neko već sutra da u istoj rečenici pomene narodne kuhinje, desetine hiljada zatvorenih firmi, i sirote gladne penzionere…

Sledeće pitanje koje sledi u nizu je ono čuveno „kakvi smo mi to ljudi“,  i nije ga trebalo dugo čekati. Te konstrukcije u prvom licu množine sam uvek glatko ignorisao, ali ovog puta pronađoh malu začkoljicu:

Ako se već empatije očigledno dele prema klasnoj pripadnosti – gde JA tu da se denem?

Ako na primer podjem od vrha prema dnu, npr. od Vlade i konjice, baš nekako (kao preduzetnik) i nisam navikao na scenario u kome smo na istoj strani. Kad god moju sortu Vlast uzme u usta od toga nas samo boli glava. I što nas više verbalno pomažu – sve više nas boli…

Ali ni onaj siroti vlasnik agencije koji se nakljukao bensedinima zato što su ga strani partneri izradili ko’ majmuna takodje mi nije preterano simpatičan. Mada ne mogu da ne primetim da nisam čuo baš nikoga ko bi mu bar uslovno (po profesionalnoj obavezi) držao stranu. Čovek je automatski kriv i osudjen, jer mu je to praktično funkcija u ovoj priči. Što takodje nešto govori o našoj javnosti,  zar ne?

Sa treće strane – ljudi koji su uplatili aranžmane za letovanje u inostranstvu sa avio prevozom, teško da su socijalni slučajevi ili žrtve tranzicije? Nekakve žrtve definitivno jesu, ali priznajem da mi je uvek teško da se identifikujem sa žrtvom prevare. Zato što ću uvek plati malo više za POUZDANU i proverenu uslugu. Ako mi je važno da sve bude tip-top. A ako sam raspoložen za rizik i avanturu – onda ću pokušati da uživam u avanturi. Stvarno – šta bih radio da se sve to meni desi? Verovatno bi vrteo telefone, sam Bog zna čije… Ali sigurno ne bih čekao pomoć sa vrha, ili preko medija. Ili nedaj-bože sažaljenje javnosti. Ipak – glavni kontra argument je da smo baš svi SVAKODNEVNO žrtve neuređenog i nesigurnog poslovnog okruženja u kome živimo. Jedino što se obično niko ne potresa mnogo zbog toga…

Ipak – verovatno su mi najmanje simpatični komentatori (obe vrste). I oni što bezveze upliću potlačenu sirotinju, ili vrebaju svaku priliku da opljunu vlast (sadašnju – ili neku bivšu), čak i kad stvar objektivno sa njom nema nikakve veze. Ili oni drugi – što od svega prave nekakav tobožnji izlog naših zaostalih i zatucanih naravi, kvarnog genetskog koda, moralnog nacionalnog posrnuća… A u stvari ispod žita navijaju za neku nemuštu ideju o Novom Poretku čiji je glavni etički kvalitet taj što u njemu izvesna klasa živi konfornije nego sada. U čisto konzumerističkom smislu…

A možda je cela ta ideja o klasnim, rasnim,  ili kakvim god grupnim identitetima i pripadajućim empatijama samo privid? Samo još jedna od iluzija na koje nesvesno nasedamo. Verovatno smo zato svi ponekad potpuno ravnodušni, ili čas na jednoj, čas na drugoj strani, sve u zavisnosti od toga kako nas lični interes zakači? Svaki slučaj koji talasa strasti profiliše strane koje nisu ništa više nego skupovi pojedinačnih interesa. Interesa koji se TRENUTNO poklapaju, ali ih već sledeći talas može rearanžirati.

Na kraju ispada da je i sama empatija stvar slobodne lične projekcije. Izgleda se identifikujemo (pa saosećamo) samo sa ljudima na čijem mestu verujemo da bi se mogli jednom naći. Što znači da sve donekle zavisi od mašte? Ili može da bude i proizvod nesigurnih turbulentnih vremena? Ili suvišne ostrašćenosti? Ili mentalne konfuzije? Mnogo magle i paučine – a istina je kao i uvek vrlo prosta:

Istina je uvek na našoj strani.

Slični postovi:

4 Responses

  1. Milja Lukić

    Mudro zboriš!
    Međutim, verovao ili ne, ovde ljudi više saosećaju sa onima koji su im daleko i sa kojima nikakve dodirne tačke nemaju, pa su tako strašno patili kad Kristl nije mogla da zatrudni (sećaš se serije Dinastija?) ili još pre toga zbog Soraje, „jadnice“ koju je car Reza Pahlavi zamenio drugim modelom supruge… Službenica u pošti je plakala, nisu mogli da je smire, a sve žene okolo, uključujući i moju majku, saosećajno su je tešile. Bila sam dete i strašno sam se uplašila, ali i meni je mnogo, mnogo bilo žao te Soraje, koja god da je.
    Ali su zato Srbi skakali (i ginuli) na ulicama Beograda kad neko napadne turskog ambasadora (početkom osamdesetih). Zato „civilizovano“ ćute kad im neko direktno sere na glavu (još im je i žao onog što ih je posrao)… Kad umre 25 beba u Banjaluci zato što je neko zabranio da avion s kiseonikom preleti Bosnu… ćute. Da, zaboravih… kvaka je u tome što je avion iz Beograda.

    Znam da je poenta (šta je pisac hteo da kaže) u tome što nam vlast maže oči i što pokušava da nas uveri kako agilno šalje konjicu gde god da zaškripi (ako po njihovim merilima škripi)… ali je na mene najveći utisak ostavilo ovo: „Kad god moju sortu Vlast uzme u usta od toga nas samo boli glava. I što nas više verbalno pomažu – sve više nas boli…“

    Odličan post!

    • Miodrag Ristić

      „Murdo zborim“ ali tvojih par (kontra) primera su prosto demolirali moju tezu…

      Ne mari. Ionako je sve bilo samo lako mentalno razgibavanje. Nekada davno sam sa jednim drugarom vodio beskrajne polemike – iz čistog sporta! Čak sam smatrao da je bolji „trening“ kada retorički zastupam stavove u koje lično ne verujem… MladoS’-LudoS’…

      I naravno -potpuno si u pravu: Za većina sveta empatija je verovatno dirigovana, posledica neke inercije, ili šta god. Uglavnom – sasvim haotična i iracionalna…

      Tačnije rečeno – VEĆINA SVETA je pretežno SASVIM HAOTIČNA I IRACIONALNA…

Leave a Reply