Ko rano rani…

posted in: Flash-backs, pametovanje | 5

corto-maltese-deydream

…upravo je ispratio servisera koji ima bizarnu naviku da se pojavljuje u 5:30. I pošto je ostao još ceo sat do početka radnog vremena (a serviser je upravo otišao, bogatiji za 30€) kako drugačije da ubijem vreme, nego da malo opajam paučinu sa bloga…

Čudna stvar sa tim blogom:  što manje imam ŠTA da pišem – to više i češće pišem. A naročito obratno! Ako me ovde nema npr. mesec dana – znaj da je to bio izuzetno gusto napakovan mesec. Na tu temu postoji neka auto-ironična pošalica na društvenih mrežama. Tamo često spominju takozvani „pravi život“ koji je po mom skromnom mišljenu – vrlo precenjen…

„Najbolje stvari u životu su besplatne“ glasi refren jedne pesme. To naravno nije smetalo tekstopiscu iste da žestoko preplati svoje vreme i talenat, i finansijski obezbedi svoje potomke do trećeg kolena. Pri tom je (kladim se) uglavnom bio nezadovoljan, a retke trenutke u kojima se STVARNO dalo uživati verovatno je propustio pokušavajući da ponovi svoj mega-hit.

Meni lično je jedan od omiljenih citata rečenica koju je Hugo Prat rekao kroz usta Korto Maltezea: „Svet je lep – kada je različit…“ Svestan sam da moj život izgleda veoma privlačno nekome ko gluvari i ispija pivo ispred drakstora. I objektivno, šta mu fali? Dom, porodica, posao… Čak, relativno kreativan i dinamičan posao. Zapravo, moj život ima samo jednu krupnu falinku: to što je moj.

Jer svi naši snovi su tuđa s(u)morna i dosadna svakodnevnica. Glavna privlačnost snova je zapravo u njihovoj neostvarenosti, ili nedosanjanosti.

Zato ja glasam za trenutak između sna i jave. Kada se probudiš (kao ja jutros) u neko ne-doba,  i sanjivim očima pogledaš svet oko sebe kao da ga vidiš prvi put. Poneseš možda sa sobom iz sveta snova i malo magle i snoviđenja, tek da sve dobije taj nestvarni oreol, kao sa preterano retuširanih slika. I stvari se pojave čiste i umivene, u svoj svojoj jednostavnosti i lepoti.

Jutro. Kakvo-takvo. Još jedno.  Blago meni…

Ko rano rani – ponekad SEBE sretne u ogledalu.

.

Slični postovi:

5 Responses

  1. Meklaud

    Moj prijatelj, vlasnik stamparije iz S.Karlovaca, otvara radnju u 5:30, u 14:30 zatvara, gasi mobilni telefon i ide na Dunav. Vikendom uvece svira sa svojim tamburaskim orkestrom… Ne mali broj puta sam u 6 izjutra kod njega stampao nesto:) Ima to svojih cari, ti rani jutarnji casovi, narocito jer onda dan izgleda neeobicno dug i covek svasta uspe da obavi, sto posla, sto zadovoljstva…

    • Miodrag Ristić

      Pre mnogo godina, kad sam počeo da radim, radilo se od 6 sati. Uvek sam imao tu sreću da stanujem blizu posla, ali sam uvek mrzeo onaj odvratan trenutak kad iz toplog kreveta moraš da izađeš na lapavicu i košavu…

      Sve osim toga je super…

  2. Alen

    Vjerujem da ce u penziji svako jutro i cijeli dani biti takvi. Takodje sam primijetio da sam najproduktivniji od 5-10 jutrom, iako silom prilika. Tad spavaju klinci, zena, komsije, majstori na novogradnji..

  3. Džiadžojka

    Žmurke

    Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
    Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
    Trag koji se već dogodio unapred.

    Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
    obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

    I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
    Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
    Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

    I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
    jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
    Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
    I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

    Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
    unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
    Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,
    kipe orijaška sunca.

    Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
    Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
    mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek
    postojati u našim drugim životima.

    I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
    I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
    Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.

    Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
    Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
    Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

    Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
    samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
    i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

    (Mika Antić)

Leave a Reply