Ko rano rani…

Miodrag Ristić

M.R.

You may also like...

5 Responses

  1. Meklaud kaže:

    Moj prijatelj, vlasnik stamparije iz S.Karlovaca, otvara radnju u 5:30, u 14:30 zatvara, gasi mobilni telefon i ide na Dunav. Vikendom uvece svira sa svojim tamburaskim orkestrom… Ne mali broj puta sam u 6 izjutra kod njega stampao nesto:) Ima to svojih cari, ti rani jutarnji casovi, narocito jer onda dan izgleda neeobicno dug i covek svasta uspe da obavi, sto posla, sto zadovoljstva…

    • Pre mnogo godina, kad sam počeo da radim, radilo se od 6 sati. Uvek sam imao tu sreću da stanujem blizu posla, ali sam uvek mrzeo onaj odvratan trenutak kad iz toplog kreveta moraš da izađeš na lapavicu i košavu…

      Sve osim toga je super…

  2. Alen kaže:

    Vjerujem da ce u penziji svako jutro i cijeli dani biti takvi. Takodje sam primijetio da sam najproduktivniji od 5-10 jutrom, iako silom prilika. Tad spavaju klinci, zena, komsije, majstori na novogradnji..

  3. Džiadžojka kaže:

    Žmurke

    Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
    Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
    Trag koji se već dogodio unapred.

    Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
    obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

    I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
    Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
    Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

    I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
    jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
    Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
    I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

    Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
    unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
    Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,
    kipe orijaška sunca.

    Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
    Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
    mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek
    postojati u našim drugim životima.

    I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
    I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
    Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.

    Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
    Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
    Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

    Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
    samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
    i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

    (Mika Antić)

  4. Džiadžojka kaže:

    Sabila sam.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *