Prinudna naplata

posted in: pametovanje | 11

Ili: „Da li su evrointegracije u interesu većine građana Srbije?“

prinudna naplata

Kada se neka fraza tako često i toliko uporno ponavlja, prestanemo da razmišljamo o njoj, i počnemo da je prihvatamo zdravo za gotovo. Ali pokušajte za trenutak da razmišljate „outside-the-box“ i da razmotrite tu frazu iz jednog malo drugačijeg ugla:

Ko je zapravo ta većina građana? Od čega oni žive?

Statistički podaci su prilično nepouzdani, ali je nesumnjivo da samo mali procenat građana ove zemlje direktno utiče na BDP (nebitno da li kroz učešće u poljoprivredi, ili u proizvodnji softvera). Svi ostali rade na nekim mestima (ukoliko uopšte rade) koja bar kratkoročno posmatrano nisu od vitalnog interesa. Kome je (osim nas samih) bitno da li uopšte imamo pozorišta, galerije, muzeje, fakultete, sportske objekte… O administraciji i politici da ne govorimo. Ništa od toga se „ne maže na leba“. Čak i ako su neki sektori (npr.zdravstvo) sposobni da ostvare neke izvozne prihode, njihov potencijal je potpuno zanemarljiv u odnosu na ukupne rashode…

Pa odakle onda novac za sve to?

Logično, potpuno je nemoguće da ga stvori ona šaka-jada od izvozno orijentisanih trudbenika. Čak i ako u tu matematiku dodamo i arčenje prirodnih resursa, poput uglja, bakra, drveta, ili hidro-energije… Verovatno ćemo opet ostati „kratki“ za par milijardi godišnje…

Ta večita rupa u budžetu se od milja zove budžetski deficit.

To isto ima i ogroman broj domaćinstava u Srbiji. Kad su vam u domaćinstvu troškovi veći od prihoda – ne platite struju. Kad ne platite struju – oni vam je iseku. Onda odete u banku i izmete kredit. Pa onda kredit da bi vratili kredit… Sve to isto već decenijama radi i naša država. Banke koje pozajmljuju domaćinstvima nadaju se da će se stvari jednom popraviti, ili da će (ako vrag odnese šalu) staviti šapu na vaše nekretnine koje ste dali u zalog za kredit. A šta rade banke koje pozajmljuju državama?

Manje više isto, ali postoji jedna sitna razlika. Ako dođe do toga da „zaigra mečka“,  pa vam banka mora da zapleni stan ili kuću, taj prljavi posao će za račun banke uraditi država. To je zapravo jedna od njenih osnovnih uloga – da obezbedi da se dugovi na kraju naplate… Ali ni jedna država nije luda da fenduje sama sebe. I šta onda biva kad je svima jasno da reprogram-reprogramovog-reprograma neće nikada biti vraćen? Ni kamate na kamate, a kamoli glavnica! Ko će to sad da utera? Ko će da pravi živi zid od policije dok majstori iznose nameštaj, deca plaču, majka pada u nesvest, otac diže ruku na sebe, a znatiželjne komšije gledaju porodičnu tragediju?

Šta kad država ode na doboš?

Kosovo?

.

Slični postovi:

11 Responses

  1. Бјути

    Потписујем све, али немојмо се оријентисати само на извоз.

    Ту су и приходи од туризма који су у Србији у 2012. години били око 700 милиона евра као и дознаке из иностранства од око 4 милијарде евра.

    Наравно, процене су да су заправо дознаке око 6 милијарди + туризам који није евидентиран бар још толико, тако нека буде око 6,5 милијарди евра.

    Другим речима, држава је банкротирала одавно и зарађује на гастарбајтерима из седамдесетих и одливу мозгова деведесетих 🙂

    Што се тиче државе ан добош – свет међународних финансија је одавно велика кладионица. Позајмљује се свима, па ко може да врати – вратиће, зато су и камате високе јер је у њих урачунат и ризик. Кад држава оде на добош, не губи се само територија (пример Грчке која је за сада целовита и Италије) већ се добијају „техничке владе“ које ће све да ураде само да се дугови враћају. Тако ће се распродати државна имовина и слично где паре практично одлазе директно за враћање дугова, иако формално иду у буџете. Наравно, ту су и острва, језера, планине… А тада им је цена ниска. Сличан пример је био у САД после урагана Катрин у Њу Орлеансу када се све и свашта могло купити јефтино, што се махим и искористило. С разликом што је оно била елементарна непогода, а ово је последица мањкавости система – али ефекат је исти.

    Проблем настаје када се све распрода и остане оно што нико неће да купи, а пијане државе настављају да се неодговорно понашају да би чувале социјални мир, радна места, политичлке позиције и државу благостања.

    • detozin

      Namerno sam malo banalizovao – onako, kao za nepismene, ili malu decu…

      Ideja koja bi trebalo da se „sama nametne“ posle ovakvog teksta, je da ako uopšte postoji nešto što je u „interesu većine građana Srbije“ – to je onda pre svega vezano za promenu odnosa prema ekonomiji, ili radu generalno. Sve dok je ideal većine stanovništva da se okače negde na budžet (naš ili evropski) – ništa od nas…

      Ispada da je u glavama većine ljudi Evropa zapravo supstitut Titovog socijalizma, u kome možeš da lepo živiš – a malo radiš.

      Ponekad mi se čini da se mi zapravo nismo pomerili ni za milimetar. Napred, sigurno ne…

  2. Бјути

    Претостављам да је проблем у злоупотреби права на рад, тзв. дивљем капитализму, где стварно постоје појединци или компаније који преко мере израбљују запослене за малу накнаду, тако да се је у народу „приватник“ појам за нешто лоше.

    То је када држава на време не регулише неке ствари и пусти да стихијски обесмисле саме себе.

    Тако, сви – а највише млади, желе да се увале не буџет јер бар знају да ће имати плаћене доприносе и осигурања, гарантован годишњи одмор, да неће радити празницима, жене могу без притиска да одлуче када ће да рађају децу итд. Не мора да значи да сви запослени у „држави“ не раде ништа, ал’ потенцијал за хватање кривина је велик. На крају крајева, не могу они сами себи да дају посао, већ треба неко да их организује.

    Насупрот томе, стране компаније присутне на српском тржишту, махом поштују своје запослене и раде у складу са позитивним правом. Проблем настаје што држава има вишка запослених, а добрих компанија је мало.

    Сиже, овде се све изјалови и ако икада уђемо у ЕУ, карикираћемо и те стандарде до бесмисла, мада је и ЕУ сама по себи одавно постала прегломазна бирократија, са неефикасном управом – што се види на скорашњем примеру још увек актуелне кризе.

    • Miodrag Ristić

      Problem „divljeg kapitalizma“ se ne rešava nikakvim podizanjem svesti (jer se tako ne rešava ni jedan problem) – već jačanjem konkurencije. Veća ponuda radnih mesta = veći broj zaposlenih = veći uticaj sindikata & interes države da malo reguliše stvari. Naši sindikati su uticajni kao udruženja golubara – iz vrlo očiglednog razloga: eventualni generalni štrajk bi prošao sasvim nezapaženo…

      A priča oko EU je u ogromnom procentu samo puko zamajavanje: „Ej, ne talasaj, sačekajmo da prođe ovo oko ____________ (dopisati), važno nam je zbog ___________(dopisati), a to nam je važno zbog evrointegracija.“ Ako nije tako nešto, onda čekamo da prođu neki izbori, ili da se sastavi neka vlada (a sve je to takođe važno da bi se videlo šta će biti sa evrointegracijama). I od čekanja do čekanja – silno se načekasmo! Da smo sve ovo vreme ozbiljno radili na realizaciji čak i nekog utra-stupidnog program – tipa da svako posadi po pola ara krompira – postali bi „ekonomski lider u regionu, a i šire“.

      Mislim da bi i EU bila mnogo blagonaklonija kad bi ovde videla neki stvarni stvaralački potencijal. Uostalom – što se njih tiče – oni što znaju i hoće nešto da rade ionako nađu put do tamo. A ovi što čekaju i pričaju prazne priče – za koji će im đavo?

  3. Miloš Stanić

    Stanite malo, vas dvojica.
    O kakvoj to konkurenciji i tržištu pričate, a pozivate državu da reguliše stvari?
    Kako spajate te dve opcije u jedan svet?
    Kako zamišljate tu državnu regulaciju koja podiže konkurenciju?
    Veći uticaj sindikata? Pa to znači veće plate, skuplju proizvodnju, manju prodaju i veću nezaposlenost. Kako to nije jasno? Pa Nemačka je elegantno prošla kroz ovu krizu upravo zahvaljujući činjenici da su tamo sindikati potpuno nemoćni. Pogledajte zemlje sa moćnim sindikatima: Francusku, Italiju, Španiju, Grčku.

    Na kraju, sve dok bude moguće trošiti struju, da, baš struju, a da ona nikad ne bude isključena onome ko je ne plaća – u ovoj zemlji neće biti napretka. Ja znam x slučajeva koji ne plaćaju struju a plaćaju telefon – i mobilni i fiksni. Čik pogodite zašto.
    Dok se situacija ne bude preokrenula – da ima više ljudi koji redovno plaćaju struju, a ne plaćaju telefon, neće biti bolje. A kad budu dovoljno odgovorni da plaćaju struju imaće i za telefon, siguran sam.

    • Miodrag Ristić

      Malo si (namerno?) napravio zbrku: tržište ne isključuje potrebu da stvari budu uređene i da postoji autoritet koji sankcioniše sve devijacije. Oko svega toga uvek postoji konsensus – u najboljem interesu kapitala je da (i) radnici budu zadovoljni i zaštićeni (jer sve je to sastavni deo investicije), a u najboljem interesu radnika je da postoji povoljna klima za otvaranje novih radnih mesta… Ali nema prečica, i stvari se UVEK odvijaju po logičnom redosledu: prvo stvoriš proizvodnju, tržište, kapital – pa poboljšavaš socijalne uslove.

      Socijalizam „na kredu“ brzo prizove mečku…

      • Miloš Stanić

        Nisam namerno, boga mi :).
        Tržište traži samo da imovina bude zaštićena i da ugovori budu poštovani. Sve ostalo je na subjektima na tržištu. Ja samo želim da me država zaštiti od lopova i da ugovor koji potpišem sa bilo kime mora biti ispunjen.
        A pošto si primetio da si i sam svestan da tvoji radnici moraju da budu zaštićeni i zadovoljni jer je to u tvom direktnom interesu, ne vidim šta ima država tu da se petlja. Ako ti radnik treba zbog svojih kvalifikacija i kvaliteta doprinosa tvom biznisu – ti ćeš i da ga zaštitiš i da ga platiš da ne bi otišao. Ako, pak, ne budeš tako postupao radnici do kojih ti je stalo će otići.

        Redosled ti nije loš. Ali pre toga država mora da se povuče sa tržišta. Prvo ne sme da ima firme u vlasništvu jer su one uvek u povlašćenom položaju: ne moraju da plaćaju doprinose, često ne plaćaju struju i gas, i kad god loše posluju država ih povadi. A ko tebe vadi? Ko tebi daje energente džabe? Da li ti smeš da ne plaćaš doprinose?
        Dalje, država mora da ukine barijere za ulazak na tržište. Jedino što u Srbiji možeš da otvoriš a da ti ne treba milion i jedna dozvola je otprilike frizerski salon.
        Da li znaš šta sve treba da se otvori štand za kokice? I koliko moraš da podmitiš da bi dobio dozvolu za postavljanje štanda?
        E o toj regulaciji ja pričam.

  4. rijecankaudublinu

    Deregulacija, i sto manje petljanje drzave u trziste, nije, po meni, donijelo previse dobra. Treba izbalansirati potrebu poduzetnika za inovacijom i rastom bez pretjerane birokracija i zagusujucih propisa, itd. No, ako se premalo regulira, dobijemo konjsko meso u lazanjama, sve u interesu profita.

    • Miodrag Ristić

      Isključivost, tipa „ili-ili“ obično nije naročito konstruktivna. Isto kao prazno hipotetisanje npr. o tome koliko bi Kineza umrlo od gladi da su više vodili raćuna o zagađenju čovekove okoline. Ali neke stvari su nesporne. Ako živimo u potrošačkom društvu – moramo da proizvodimo dovoljno da bi smo zadovoljili potrebe. Ako već država nije sposobna da SAMA to organizuje – mora da to omogući drugima. Ili da snosi posledice…

      E, tu se negde stvari strašno zapetljaju, pa u šumi jalovih kompromisa i kontradiktornih ideja dobijemo Grčku, Srbiju, Sloveniju, Italiju, Španiju… Možda (u malo manjoj meri) i ostatak sveta?

  5. SindžaMrsomud

    Ne postoji ni jedna politička grupa, stranka ili organizacija u Srbiji koja je u stanju da sprovede bilo šta od toga što ste naveli. Ni jedna.
    Ako platimo da dođe neko sa strane sa hiljadama ljudi koji će raditi sve; od Predsednika vlade do komandira MUP u… Varvarinu, a da mi samo postupamo po njihovim naredbama i pod njihovom kontrolom… onda možda i postoji šansa.
    Ograničen suverenitet? Pa, neka zove kako ko hoće, ali drugačije… nikada.
    Mi smo nacija u potpunosti, ne zaražena, nego sasvim obolela od nerada, korupcije, nepotizma, protekcionizma, oportunizma (u najgorem smislu te reči) i svega što predstavlja trulo tkivo koje je već zahvatilo veliki deo organizma.
    Ovde kod nas nema lekara koji to može da izleči.
    Ni sa jednim lekom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *