Jednom nogom u… Šestoj deceniji ?!

kad google čestita...

Sa deset želi da bude čvrst.
Sa dvadeset želi da bude kul.
Sa trideset želi da bude slobodan.
Sa četrdeset želi da pripada.
Sa pedeset želi da bude u formi.
Sa šezdeset želi da bude bogat.
Sa sedamadeset želi da bude zdrav.
Sa osamdeset želi da je živ.

Ja sam malo promešao ove želje, i ne idu baš tim redom kako ih je Toni Parsons sročio – ali sve su na broju… Izgleda je važno da shvatiš da svako doba ima svoje prednosti i mane.

I koncentrišeš se na prednosti:

p.s jedna od onih pesama na koju se bukvalno „naježim“.  Znači da poslednja stavka sa Parsonsovog spiska nije još uvek aktuelna…

Sanjam da sam puž…

Plastična igračka – „Puž“ from Miodrag Ristić on Vimeo.

Sve je povezano. Kao onaj leptir koji maše krilima na drugom kraju sveta… Miljin tekst, pa onda nespretan komentar kod Tomca (e), slučajan (?) susret sa drugom koga dugo nisam video… A na njegovom mobilnom telefonu – ovaj demo snimak iz ’85. Moj brat je tada bio u vojsci, a mi ostali momci iz benda smo ubijali vreme čekajući „frontmena“ da se vrati  – tako što smo snimali ovakve stvari po jeftinim demo studijima…

Potpuno sam zaboravio da sam ikada napisao ovu pesmu, a baš je bio proročanski tekst…

Ali valjda smo svi u nekoj fazi života JAKO pametni…

Srećom – prodje i to… Nastavi sa čitanjem Sanjam da sam puž…

Znali smo da će biti nešto od nas…

.

Moj nekadašnji bubnjar navrati nedavno poslom do mog nekadašnjeg pevača, i onako – uzgred  mu reče kako je ČUO da na internetu postoji neki naš stari snimak iz ’87-88…

Ja sam odprilike u isto vreme preko FaceBooka obećao našem nekadašnjem ritam-gitaristi (koji sada živi i radi u Italiji) da ću pokušati da prebacim nešto od snimaka sa magnetofonskih traka i video kaseta na DVD. Vremena bih možda i našao, ali ispostavilo se da ne znam nikoga ko još uvek ima magnetofon (a bogami ni video-rikorder)… Taman pomislim da smo i mi za staro gvoždje, kad se ispostavi da je neverovatna priča o snimku na internetu – istinita (iako je snimak očigledno skinut sa dobro razmagnetisane kompakt-kasete)…

Ne znam šta mi bi – ali rešio sam da potrošim 2-3  sata svog dragocenog vremena, da „odam poštu“ nama kakvi smo nekad bili – i da sve preselim u večnost (na YouTube).  Imao sam solidnu ideju, ali na kraju sam shvatio da je razne selidbe i premetačine preživelo samo nekoliko (loših) fotografija vezanih za „prethodni rokerski život“…

Zato ne očekujete neki naročit spot… Ipak, ko razume – shvatiće! Jer, samo su uspomene na tih desetak godina života još uvek netaknute, možda samo malo retuširane nostalgijom i zaboravom…

Neprocenjivo!

Muzika preuzeta sa:
http://exyupoprockmadness.blogspot.com/2008/02/gitarijada-zajear-88-razni-izvoai-tape.html

Pričaj mi nešto lepo…

.
Tražio sam Bouvija sa Robertom Fripom (ali nema na YouTube?) – i slučajno naletim na ovaj fragment sa jednog od najboljih koncerata koje sam ikada gledao. Nije baš „za opuštanje“, ali svakako navodi na razmišljanje…
.

.

I tako u ovom postu nadjoše se na jednom mestu zajedno Piter Gejbrijel i Kejt Buš, Dejvid Bouvi, Robert Frip i Dejvid Silvijen… A ja sam malo proputovao kroz 80-te, i uz album „Scary monsters and super creeps“ prisetio se nekih uzbudljivih stvari… Moraću da stavim još linkova kasnije da obogatim ovaj vremeplov…

Ne znam da li i neka druga muzika oslobadja i tera na razmišljanje, i preispitivanje sostvenih granica – ali za mene je to bila OVA muzika.

A ovu neverovatnu mešavinu ću da završim sa ovom pesmom koja se ni stilski ni hronološki ne uklapa. Ali za mene ima isto značenje…

.

.

U današnje vreme kad se razgovor o muzici uglavnom svodi na: “ ‘Si gled’o onaj spot? A? I š’a kažeš? A? Do jaja! Bratee!“ – treba se ponekad setiti vremena kada je muzika imala svrhu i sadržaj koji je trebalo dosegnuti.
Nas je muzika terala da se zbog nje „popnemo na prste“. Što bi rekao Hese – oko umetnosti se treba malo potruditi da bi postala deo tebe. Da nije bilo tako, možda bi i druge stvari primali zdravo za gotovo…
Onako kako nam serviraju…
.