Pravna sigurnost

pravna sigurnost

Sedim u susednoj kancelariji i pokušavam da radim svoj posao, ali mi sve vreme pažnju odvlači glas klijenta koji uz kafu priča svoju tužnu priču…

…pre TRI GODINE bivša radnica je pokrenula parnicu protiv njega – i traži naknadu duševne boli. U međuvremenu je održano 9 ročišta, saslušana gomila svedoka i veštaka. Troškovi parnice su narasli na MILIONSKI iznos. Sve to zajedno je zapravo drugi čin tragikomedije koja traje već godinama. Jako je zamršeno, ali sve se vrti oko navodne povrede na radu. Prethodni spor radnica je izgubila, ali je „kreativan“ advokat našao načina da nastavi borbu za njena prava. Ne poznajem ni radnicu, a ni klijentu ne mogu baš da verujem na reč da je sve onako kako ON priča…

Ali verujem da OBE STRANE čekaju pravdu godinama. I verujem da to strašno košta. Para i živaca…

Pitam se, onako kao laik, da li je verovatno da će sud kad bude odlučivao o krajnjem ishodu parnice morati da sebi postavi jedno praktično pitanje: „ko će sve ovo da plati?“ Ako presude u korist tužiteljice, tuženi će verovatno morati da ode u bankrot, a samim tim će još neki ljudi ostati bez posla. Logično – i budžet bez stalnog izvora prihoda… A obično se u takvim prilikama stvari dodatno zakomplikuju, pa uslede i nove parnice, novi troškovi, ročišta, veštaci, milioni…

Sa druge strane – ako odbace tužbu,  kako onda da naplate milione od žene koja se u celu avaturu evidentno upustila (na nagovor advokata?) da bi namakla neki dinar i zakrpila neku rupu u svojoj sirotinji? Zar da joj plene imovinu? Sud bolje od drugih zna koliko ta prinudna naplata kod nas uopšte ne funkcioniše. Pogotovo kad te neke hipotetičke imovine uopšte i nema, ili je opterećena zamršenim suvlasničkim odnosima, u imovinsko-pravno-katastarskom haosu…

Ko kod da je kriv u ovom i hiljadama drugih sporova – njegova krivica je beznačajna u odnosu na krivicu suda. Svojim beskrajnim otezanjem i prenemaganjem vezao je obema stranama omču oko vrata, i vodi nas sve u propast…

Da li je ovo pravna sigurnost na srpski način? Ako ste mlad preduzetnik, ili tek razmišljate da se upustite u te vode – kakav zaključak iz ove otužne priče možete da izvedete?  Stvarno nisam pametan… Za početak vam savetujem da zatvorite vrata kad u susednoj kancelariji neki klijent počne da priča svoju tužnu priču.

Baš nikakve vajde od toga…

.

Reforma pravosudja (iz ugla slučajnog prolaznika)

.

 -„Izvinite! Četvrti opštinski?“
-„Tu odmah, iza ovog parkića…“
Radnica na šalteru informacija je bila uslužna: „Za predaju zahteva idite na šaltere 9, 10 ili 11.“
Kako sam se nadao super sam prošao, mislim u sebi. Samo nekoliko stranaka ispred pomenutih šaltera,  dok su se na svim ostalim otegli dugački redovi.  Dok čekam, studiram fizionomije ljudi oko sebe i besciljno zveram okolo.

Ali ono što mi je privuklo pažnju nisam video – nego čuo. BUKA! Odvratan kakofoničan odjek, kao na nekoj velikoj železničkoj stanici – samo mnogo jači. Jasno mi je bilo odakle dopire – u prostoriji odprilike 50 x 20 metara nalazilo se u tom trenutku oko 150-200 ljudi. Velika betonska sala bez ijedne pregrade, sa samo par vrata i prozora odjekivala je kao pećina. Svi su morali da govore bar dva puta glasnije da bi se razumeli sa čovekom pred sebe. A ako su još bili rastavljeni šalterom – morali su da viču. Namejao sam se u sebi: pa ovde je bar 50 decibela više nego u mojoj štampariji! A štamparije nisu baš poznate kao mesta mira i kontemplacije…

„Treba da zovete nekog da prekontroliše nivo buke.“ – rekao sam ženi za šalterom koja je unosila podatke iz mog zahteva u kompjuter.
„ŠTA STE  REKLI?“ – doviknula mi je.
„MNOGO JE VELIKA BUKA!“ morao sam i ja da dignem glas: „DA BAR IMATE  STAKLENE PREGRADE…“
„A,  nema ništa od toga!“ slegla je ramenima njena koleginica sa „susednog šaltera“ koji ni na koji način nije bio izdvojen, osim simbolički – natpisom na plafonu:
„Ne daju!“
 „Ne znam kao čujete svoje misli, a mogu da zamislim kako vam je kad dodjete kući posle osam sati provedenih ovde… Zašto se ne pozovete na zakon o zaštiti na radu?“

Susedna „koleginica“ se pravila da me nije čula, a devojka na mom šalteru mi se samo kiselo nasmešila.
I ja lupam gluposti! – pomislih u sebi: Pa u toku je ta neka reorganizacija, žene su srećne što uopšte imaju posao…

„E kad bi bar to govedo od arhitekte koji je sve ovo zamislio, odsedeo ovde jedno mesec dana, onako – za kaznu!“ –  rekao sam to reda radi,  znajući da me više niko ne sluša. U sebi sam mislio: Ako VI NE ZNATE (da se izborite za) svoja prava, šta da očekujemo MI OSTALI?

Bolje da ćutim da i mene ne „reorganizuju“…
.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...