Kuhinja u plamenu

šibica

Svako ima neku opsesiju. Ja se često izgubim u razmišljanju o prirodi stvaranja. Odakle dolaze ideje? Evo, recimo ideja za ovaj post mi je došla dok sam ribao šporet… Prethodno sam se nešto zamislio dok sam jutros kuvao ženi kafu – naravno sve je iskipelo i napravio sam neopisiv svinjac…

Sad će neko da kaže: „Pa kakav je ovo korporativni blog?“ Nismo ni mi neka naročita „korporacija“, ali ipak – zar nije to malo previše? Ne znam, ali mi je ovako lakše nego da se stalno nešto foliram… Možda sam ja nekav „sam-svoj-gazda“ na radnom mestu (mada i u to često sumnjam), ali kod kuće to sigurno ne važi. Uostalom, svi koji čitaju redovnije ovaj blog već su videli koji sam ja papučić

Ali, da se vratim na onu ideju. Dok sam ja tako strugao ugljenisane ostatke, zapao mi je za oko zanimljiv odnos izmedju oštrih i pravolinijskih (svojeručnih) poteza, i amorfnih ali intrigantnih (slučajnih) oblika… Jedno sam načinio ja, a drugo igra slučaja – pa ipak – lepo su se uklopili ZAJEDNO, i počeli su da poprimaju interesantnu formu, negde izmedju dva sveta…

Naravno – odmah mi na pamet padne John Cage i njegovi eseji o estetici slučaja, i pitanje koliko toga ima u savremenom dizajnu. Da li je Sagmeister-ov odnos prema stilu jedna vrsta bekstva u prirodno = haotično? Zašto sloboda uvek naginje haosu, bar u vizuelnom smislu?

Ali, ima tu nešto što me stvarno interesuje. Ne zanima me površno bavljenje teksturama i drugom dekoracijom radi postizanja nekakvog šatro-prirodnog utiska… Zanima me onaj dublji aspekt kao kod Rošarhovih mrlja kada u nekom slučajnom galimatijasu naša svest/podsvest obavi posao dizajnera, i uobliči neki (novi) nivo značenja. U vremenu (navodne ili stvarne) demokratizacije umetnosti – ta ideja izgleda kao pravac dostojan traganja?

A onda se u meni javi (jer uvek se javi) i onaj drugi, preduzetnički deo mene. A gde je tu praktična strana, ovozemaljska upotrebna vrednost? Može li se to nekako iskoristiti u marketinške ili slične svrhe (jer ipak je malo verovatno da će mi se Lou Reed javiti sa željom da dostojno propratim njegovu umetnost).I TEK ONDA mi se ideja zaokruži kao jabuka! Pa to je zapravo VEĆ DEO algoritma ugradjenog u razne brainstorming tehnike. I to vrlo važan deo, onaj koji je zadužen za mehaničko fabrikovanje teza, koje se zatim filtriraju i… Eto zašto se uvek insistira na brzini, ili kvantitetu, ili odsustvu svesne kontrole! Baš zato da bi se dala fer šansa SLUČAJU da se pojavi kao aktivan učesnik.

Upravo te i takve slučajne, „nebulozne“ asocijacije su ono što stalno lovimo, ono što treba da nam da fresh-angle, novu perspektivu, neobičan prilaz – koji ćemo posle lako da upakujemo i „brendiramo“… Priznali to ili ne – potraga za originalnim je pretežno statistički poduhvat. Ako je već tako, zašto se onda ne vratimo oprobanim mehanizmima kompozitora seriozne muzike? Kako ono beše? Ji-Djing štapići, bacanje novčića… Postoji mnogo autora koji su decenijama smišljali originalne mehanizme, to se sve može lako iskoristiti – samo visine i trajanje nota treba zameniti Bezijerovim krivama i/ili kolornim šemama (ili nečim – bilo čim drugim?). A ako se to sve još ubaci u jednostavan programski kod, pa još poveže sa moćnim bazama podataka, ili internetom…

Možda iz ovog mog haotičnog razmišljanja niste saznali bog zna šta… Možda vas sve ovo nije potaklo da i sami odlutate negde… Ali sad bar pouzdano znate jedan odgovor – na jedno pitanje:

Zašto mi je iskipela kafa…

.

Slični postovi:

6 Responses

  1. Dragan Radović

    Mislim da je originalnost prirodno stanje stvari. Socijalizacija dece je, u osnovi, ukalupljivanje – ipak je ta sloboda u idejama nezgodna za život mnoštva ljudi u jednoj zajednici! 🙂
    Probao sam da bukvalno „rekonstruišem“ nastanak neke svoje ideje koja je, ajd sad, bajagi koliko – toliko originalna. I otkrio da joj nije prethodio nikakav „stvaralački proces“, pre je bila iznuđena nedostatkom rešenja ko zna kad osimšljenih za neke probleme.
    Ideje su došle sa nama na svet, a onda je taj isti svet, preko svojih institucija, uspešno podavio „pesnike u nama.“

  2. mmiljana

    Gledaj sve sa vedrije strane: kuhinja (i šire) je ostala na mestu, ti si dobro, žena te kol’ko vidim nije izbacila iz kuće…so, verovatno ćeš se za neki period okaniti bar Bezijerovim kriva :)))

    • Miodrag Ristić

      Čim je matematika toliko zagazila u umetnost… A u stvari – oni su stari saputnici. Greškom sam otkucao „sapatnici“ umesto „saputnici“ – možda je trebalo tako i da ostavim? Eto kako SLUČAJ može biti od koristi…

      Nego, ceo dan razmišljam o Albaharijevom tekstu iz današnje Politike. Isto ono što ja vidim zorom novog doba kreativnosti, on vidi kao sumrak… Na kraju se zapleo u sopstvenu kontradikciju o „malim i usamljenim“ vrednostima, i pobegao u neku glupavo poredjenje o spaljivanju knjiga i kompjutera (?) – verujem da na kraju ni sam nije znao šta je hteo da kaže… Tako me je bolno podsetio na Teofila Pančića i njegovo prenemaganje o frustriranim blogerima. U stvari – svi smo mi u pravu! Svaka zora je istovremeno i KRAJ NEČEGA? Umesto par sveća koje sijaju u tmini – uskoro će svanuti… To nije naročito dobra vest za sveće, ali zato za sve ostale…

      • Pedya

        Baš naprotiv, to jeste dobra vest za sveće, jer se one, dok sijaju, tope. Nova zora im kaže da su preživele još jednu noć. 😉

        • Miodrag Ristić

          Ali i da će ih – ugasiti! Malo smo se zagubili o ovim metaforama – ja sam aludirao na likove poput Albaharija koji se nepotrebno opiru promenama, zato što u njima vide gubitak sopstvene ekskluzivnosti. Mislim – čovek mi je nekada bio idol, i baš mi je krivo kad vidim da je napravio pun krug…

Leave a Reply