Napolitanke su jedan sasvim dosadan proizvod. Zašto ga onda kupujemo? Verovatno baš ZATO – kao u onom sloganu: „Sa nama nema neizvesnosti…“ I da se odmah razumemo: ovaj post nema veze sa prethodnom „marketing trilogijom“ (Marketing i Princes krofne, Marketing i supa iz kesice, Marketing i neprskane jabuke). Ovo je samo zakasnela reakcija na jedan post koji je Milica Ćalija posvetila napolitankama…
Milica ima taj „peh“ da radi u velikoj firmi – koja na skupocenoj tehnologiji bar pola veka proizvodi u suštini jedan isti proizvod. Ideja marketinga u takvom okruženju je igranje na sigurno, tj moguće je uklopiti neke nove tendencije, ili primeniti nove ideje ALI SAMO UKOLIKO Titanik nastavi da se kreće istim pravcem i istom brzinom. Uostalom – NEMA TE SILE koja može da savlada tako krupnu, dugovečnu i naizgled nezaustavljivu inerciju. Ako malo razgrnete „dekoraciju“, u suštini sve i dalje podseća na onu čuvenu Fordovu repliku da „možemo da proizvodimo automobile bilo koje boje – ukoliko je ta boja crna.“ Naravno, ne brinem se ja za Milicu, a pogotovo za njene dinosauruse. Oni su dovoljno veliki i sposobni da brinu sami o sebi. Kako će proći u novom BRIK-svetu (Brazil-Rusija-Indija-Kina), i šta im je činiti u novoj globalnoj podeli karata… To srećom nije moj problem! Ali same napolitanke su super inspiracija za male preduzetnike.
Šta tu ima inspirativno? Evo, recimo ja sam 100% laik za konditorsku industriju. Prošao sam par puta pored Soko Štarka (par kućnih brojeva dalje imam nekoliko klijenata) – i to je sve. Čist potrošač! Volim da trošim tu vrstu proizvoda (naročito one čokoladne), a sva saznanja o toj materiji su mi bazirana na analogijma iz (skoro pa 50-to godišnjeg) životog iskustva. I moj amatersko-laički zaključak je:
CRNO IM SE PIŠE !
Propali, ili ne propali – u svakom slučaju iza njih ostaje ogromna rupa koju mogu već sad da nasele hiljade malih porodičnih radionica, tako-reći manufaktura. To moje zapažanje nije ništa novo ni epohalno, čak možete vrlo često da čujete i neke naše političare koji ponavljaju tu frazu kao neku mantru: „Naša je budućnost u razvoju MSP…“ (Malih i Srednjih Preduzeća). Naravno to je, bar u slučaju naših dragih političara, samo nabubana fraza koju zapravo ni ne razumeju (jer oni ništa ne razumeju)… Ali pogledajte tu ideju na primeru napolitanki:
U poslednjih 40 godina – koliko je bilo originalnih prozvoda u ovoj oblasti? Prvo mi pada na pamet Bonžita… A onda, više ništa! Sledeće najbliže originalnom proizvodu je „Mlevena Plazma“ (što i nije nešto naročito genijalno, zar ne?) Sve ostalo su varijacije na temu arome, ambalaže, „maketinga“… Stavio sam marketing medju navodnike jer je po meni to „k’o-fol“ tj. iznudjen marketing. Ako se ne slažete samnom, odgovorite mi na ovo pitanje: Kakvi treba da budu rezultati istraživanja tržišta, čiji bi zaključak bio da treba prodati fabriku koja hrani 1.500 radnika – u staro gvoždje? Tako nešto ne postoji… A to onda znači da nešto ozbiljno škripi u vezi te „nauke“…
Istovremeno, neke sasvim bizarne firme „iz šupe“ – napravile su epohalne uspehe. Jeste li čuli za „Oki & Boki Flips“? Neko će reći da sam skroz promašio temu, i da to uopšte nije konditorski proizvod… Ali, u tome i jeste štos! Nešto kao „Smoki“ sa iznenadjenjem. Kao „Kinder-Jaje“ – samo uopšte ne liči… Pokušavam da zamislim Milicu Čaliju kako na bordu direktora iznosi neki sličan predlog, i verovatno je odmah šalju na bolovanje… To jednostavno ne ide!
Ali, ako ste mali, drčni, i puni entuzijazma? Kockate se u ono malo para koje ionako nemate, i ulažete zadnji atom svoje energije, i svu svoju NADU – u neku ideju koju samo vi razumete?
Jako mi se svidja jedna od teorija o tome kako su nestali dinosaurusi. Ta teorija kaže da su za to krivi neki mali sisari (veličine krtice) koji su počeli da se hrane jajima dinosaurusa…
Jadni dinosaurusi… Nisu imali pojma šta ih je snašlo.
(slika je pozajmljena sa ovog sajta)
Milja Lukić
Mene marketing uopšte ne zanima, pa opet… sve tvoje postove o toj temi pročitam od prvog do poslednjeg slova! I još mi se svidi, pa malo i razmišljam o onome što si napisao. 🙂
Ovo bi bila priča o Davidu i Golijatu. O praćki i sirovoj (velikoj) snazi.
Miodrag Ristić
Nije to baš biblijski sukob… Suviše je velika razlika u formatu. A zapravo i nema direktnog sukoba – mi mali bi u stvari bili srećni da je što više velikih malo manje autistično. Na žalost, većina nekadašnjih dinosaurusa je tu svoju aroganciju već platila glavom – naravno uz dosta „pomoći“ od strane gramzive i totalno mahnite države… Ako već tražiš biblijske analogije – naša tranzicija više liči na priču o Sodomi i Gomori: preživeće samo krotki, skromni i smerni… Bolje da ne talasam više da se i sam ne pretvorim u stub soli…
Pedya
Kao neko ko se već izvesno vreme bavi marketingom, a radio je nešto malo i u konditorskoj industriji, u kompaniji koja traje već skoro čitav vek, a neke od svojih proizvoda pravi više od 7 decenija, moram ti reći da si u pravu. 😉 Inercija koja postoji u takvim kompanijama je skoro nezamisliva. I nije to tehnološka ni organizaciona inercija… ne, to je mentalna inercija. Tim kompanijama „skretanje sa kursa“ ne dozvoljava kapetan, iako je „plovilo“ savršeno sposobno za takve manevre, a „mornari“ adekvatno obučeni za to. Jednostavno, takve kompanije prolaze pored tržišnih prilika jer se one ne vide sa „komandnog mosta“. Svi ti „morski vuci“ veruju da je njihov kurs jedini pravi i moguć. I da je baš njihov „brod“ nepotopljiv. I da se baš njihov ne zove Titanik. 😉
Miodrag Ristić
Tvoja teza (da „kapetan ladje“ mora da bude dnevno uključen u marketing) je u poslednje vreme globalno vrlo popularna. Izglada da kriza pomaže da se razveju neke zablude, i da se tržišna „borba za opstanak“ pokaže u svom najogoljenijem izdanju. A onda sve postane beskrajno jednostavno: moramo da proizvodimo ono što kupci žele, i da oni to znaju. Tačka.
Pedya
Bravo! To je to – „ono što kupci žele, i da oni to znaju“. To je poenta cele priče o marketingu. 😀 Upravo si citirao jednog Johna D. Rockefellera, a siguran sam da je on znao o čemu priča: “Next to doing the right thing, the most important thing is to let people know you are doing the right thing.” 😉
preslicavanje
… i najveci broj „varijacija“, tj. ekstenzija kako se to lepo danas kaze je najcesce propas’… Juce se zeznuo i uzeo „da probam“ Munchmallow „sa ukusom banane“. Zlo i naopacke.
Uzgred, na temu velikih i malih, pogledajte na netu pricu o Jones Soda proizvodima.
Zbog njegovih ideja mnoge knjige o marketingu postale su neupotrebljive 🙂
Osnovna prica je dostupna i ovde: http://en.wikipedia.org/wiki/Jones_Soda
Miodrag Ristić
Jedno vreme je bila zavladala neka moda da se preko „ekstenzija“ koje si pomenuo kvare stari brendovi. Čuj: CRVENI „Odžačar grla“? Mislim, razumem ja njih – al’ brate što ne ide – ne ide!
A što se MALIH tiče – sve je to vrlo relativno. Kad sam nedavno bio u Belgiji upoznao sam čoveka koje je čukun-unuk prvog vlasnika porodičnje štamparije DuCaju. Firma je po našim merilima i dalje mala (45 radnika), ali može da POJEDE naše tržište za doručak. I što je najbolje – potpuno su specijalizovani i fokusirani SAMO na štampu ambalaže za prehrambenu industriju. Tog posla koji oni mogu da urade nema u celoj Jugoistočnoj evropi…
Milko
Možda oni koji reklamiraju napolitanke i nisu tako loši u svom poslu..mislim, napolitanke su odvratne, a opet, ljudi ih kupuju.
Do djavola, zašto ljudi kupuju napolitanke? To je sad pitanje svih pitanja. Zašto kupovati nešto što pruža potpuno prosječna i obična zadovoljstva? U čemu je kvaka?
Mada, kapiram tvoju poentu..samo, ja bih upotrijebio primjer mančmeloua: to je sjajan slatkiš, koji nije uspio da se probije dovoljno i napolje, s obzirom na svoj kvalitet.
Šta ćemo sa mančmelouom Miodraže?
Miodrag Ristić
„Zašto kupovati nešto što pruža potpuno prosječna i obična zadovoljstva?“ Podsetio si me na jednu priču koju sam čuo pre mnogo godina. Neki Neša Japanac je u to vreme bio poznati studijski muzičar (svirao je bas na svim važnim pločama 80-tih) u najboljem studiju u zemlji „Aquarijus“-u). Vlasnik studija Ratko nam je pričao kako ga je danima „trovao“ pričom o nekakvim crevcima na žaru na nekom „specijalnom mestu“… Na kraju je posle 100 sati danonoćnog rada, podlegao „marketingu“, i otišao sa Japancem na to mesto (koje se ispostavilo kao obična rupa). A crevca? Možeš da zamisliš… Ali poenta cele priče je u tome što je Ratko (koji je u to vreme vozio najnovijeg BMW7) pričao stalno o toj epizodi, makar i sa ironijom. Sve one pop i rok zvezde, tračevi, devojke, novac, putovanja… Njemu je sve to bilo dosadno i glupo, ali zato su crevca bila doživljaj o kome se priča…
Amarilis
Pisala sam jedan post o marketingu, čitao si ga i komentarisao, tj. koliko je to promašena i degutantna priča za mene kao konzumenta, da naglasim još jednom samo konzumenta. Ipak nekako više verujem u te male životinjice sa kraja tvog posta, iza njih je marljiv i uporan rad, pobedile su dinosauruse pa možda se snađu i sa marketinškim stručnjacima.
Milica Čalija
🙂 dođem ja tako na tvoj blog, da malo vidim šta ima, šta novo pišeš, kad tamo… moj tekst! 🙂 Polaskana sam…
Miodrag Ristić
To ja nisam znao kako da trugačije skrenem pažnju… Ne stvarno – JA SAM polaskan! I nadam se da ćemo se još „sretati“
jungle queen
Opet taj marketing 🙂
Imam ja jednu teoriju. Sećam se kad sam mala bila, sve tetke, strine, babe, komšinice, dolazile su sa napolitankama. I uglavnom nisam volela taj buđavi keks. Ono što hoću da napomenem, jeste da je keks pristupačan starijim osobama, koje kafenišu ceo dan, a napolitanka se savršeno slaže uz kafu, a uz to, imaju problema sa zubalom- elem, konzumacija napolitanke ne zahteva preveliki vilični napor 🙂 Tako da, ciljna grupa je ostala ista, sad, i kao takva, ne mislim da je dobra ideja menjati ambalažu jer bi morali mesecima da traže onaj isti autentičani proizvod sa rafova. 🙂 Druga stvar, ne kupuje se taj keks zbog keksa, već zbog nostalgičnih emocija i funkcionalnosti, odn tradicije. Da li sam promašila temu? 🙂
Miodrag Ristić
Naprotiv – to je otpriliko i ono što mene fascinira u vezi tog artikla. Ne sećam se da sam ikad sreo nekoga ko to voli (mislim STVARNO voli), uglavnom većina misli da je to nešto kao „dno“ keks, za penzionere i vojnike. A pravi se i prodaje decenijama? Uprkos svim marketinškim teorijama i filozofijama? Što reče Nebojša – ili su neke knjige stvarno postale neupotrebljive, ili treba da ih ponovo pročitamo – samo sporije…
Džiadžojka
JA VOLIM NAPOLITANKE!!! Kao mala sam obožavala one sa limunom a sad volim sve! I često ih kupujem. Ne volim teške slatkiše tipa Snickers, Mars, i ove nove prenatrpane gluposti. Pojedeš zalogaj i muka ti. Napolitanke su kao gumene bombone ili kokice – jedeš kolk’o ‘oćeš, ne mogu da ti se smuče! 🙂
Miodrag Ristić
Eto ti ga sad! Pa ništa – moram onda da povučem sve što sam napisao…
Zaguljena stvar taj marketing…
Milko
Miodraže, ne trebaš ništa da povlačiš, Dži ima nastran ukus i nije reprezentativan uzorak 🙂