Marketing i napolitanke

Miodrag Ristić

M.R.

You may also like...

22 Responses

  1. Milja Lukić kaže:

    Mene marketing uopšte ne zanima, pa opet… sve tvoje postove o toj temi pročitam od prvog do poslednjeg slova! I još mi se svidi, pa malo i razmišljam o onome što si napisao. 🙂
    Ovo bi bila priča o Davidu i Golijatu. O praćki i sirovoj (velikoj) snazi.

    • Nije to baš biblijski sukob… Suviše je velika razlika u formatu. A zapravo i nema direktnog sukoba – mi mali bi u stvari bili srećni da je što više velikih malo manje autistično. Na žalost, većina nekadašnjih dinosaurusa je tu svoju aroganciju već platila glavom – naravno uz dosta „pomoći“ od strane gramzive i totalno mahnite države… Ako već tražiš biblijske analogije – naša tranzicija više liči na priču o Sodomi i Gomori: preživeće samo krotki, skromni i smerni… Bolje da ne talasam više da se i sam ne pretvorim u stub soli…

  2. Pedya kaže:

    Kao neko ko se već izvesno vreme bavi marketingom, a radio je nešto malo i u konditorskoj industriji, u kompaniji koja traje već skoro čitav vek, a neke od svojih proizvoda pravi više od 7 decenija, moram ti reći da si u pravu. 😉 Inercija koja postoji u takvim kompanijama je skoro nezamisliva. I nije to tehnološka ni organizaciona inercija… ne, to je mentalna inercija. Tim kompanijama „skretanje sa kursa“ ne dozvoljava kapetan, iako je „plovilo“ savršeno sposobno za takve manevre, a „mornari“ adekvatno obučeni za to. Jednostavno, takve kompanije prolaze pored tržišnih prilika jer se one ne vide sa „komandnog mosta“. Svi ti „morski vuci“ veruju da je njihov kurs jedini pravi i moguć. I da je baš njihov „brod“ nepotopljiv. I da se baš njihov ne zove Titanik. 😉

    • Tvoja teza (da „kapetan ladje“ mora da bude dnevno uključen u marketing) je u poslednje vreme globalno vrlo popularna. Izglada da kriza pomaže da se razveju neke zablude, i da se tržišna „borba za opstanak“ pokaže u svom najogoljenijem izdanju. A onda sve postane beskrajno jednostavno: moramo da proizvodimo ono što kupci žele, i da oni to znaju. Tačka.

      • Pedya kaže:

        Bravo! To je to – „ono što kupci žele, i da oni to znaju“. To je poenta cele priče o marketingu. 😀 Upravo si citirao jednog Johna D. Rockefellera, a siguran sam da je on znao o čemu priča: “Next to doing the right thing, the most important thing is to let people know you are doing the right thing.” 😉

  3. preslicavanje kaže:

    … i najveci broj „varijacija“, tj. ekstenzija kako se to lepo danas kaze je najcesce propas’… Juce se zeznuo i uzeo „da probam“ Munchmallow „sa ukusom banane“. Zlo i naopacke.

    Uzgred, na temu velikih i malih, pogledajte na netu pricu o Jones Soda proizvodima.
    Zbog njegovih ideja mnoge knjige o marketingu postale su neupotrebljive 🙂

    Osnovna prica je dostupna i ovde: http://en.wikipedia.org/wiki/Jones_Soda

    • Jedno vreme je bila zavladala neka moda da se preko „ekstenzija“ koje si pomenuo kvare stari brendovi. Čuj: CRVENI „Odžačar grla“? Mislim, razumem ja njih – al’ brate što ne ide – ne ide!

      A što se MALIH tiče – sve je to vrlo relativno. Kad sam nedavno bio u Belgiji upoznao sam čoveka koje je čukun-unuk prvog vlasnika porodičnje štamparije DuCaju. Firma je po našim merilima i dalje mala (45 radnika), ali može da POJEDE naše tržište za doručak. I što je najbolje – potpuno su specijalizovani i fokusirani SAMO na štampu ambalaže za prehrambenu industriju. Tog posla koji oni mogu da urade nema u celoj Jugoistočnoj evropi…

  4. Milko kaže:

    Možda oni koji reklamiraju napolitanke i nisu tako loši u svom poslu..mislim, napolitanke su odvratne, a opet, ljudi ih kupuju.

    Do djavola, zašto ljudi kupuju napolitanke? To je sad pitanje svih pitanja. Zašto kupovati nešto što pruža potpuno prosječna i obična zadovoljstva? U čemu je kvaka?

    Mada, kapiram tvoju poentu..samo, ja bih upotrijebio primjer mančmeloua: to je sjajan slatkiš, koji nije uspio da se probije dovoljno i napolje, s obzirom na svoj kvalitet.

    Šta ćemo sa mančmelouom Miodraže?

    • „Zašto kupovati nešto što pruža potpuno prosječna i obična zadovoljstva?“ Podsetio si me na jednu priču koju sam čuo pre mnogo godina. Neki Neša Japanac je u to vreme bio poznati studijski muzičar (svirao je bas na svim važnim pločama 80-tih) u najboljem studiju u zemlji „Aquarijus“-u). Vlasnik studija Ratko nam je pričao kako ga je danima „trovao“ pričom o nekakvim crevcima na žaru na nekom „specijalnom mestu“… Na kraju je posle 100 sati danonoćnog rada, podlegao „marketingu“, i otišao sa Japancem na to mesto (koje se ispostavilo kao obična rupa). A crevca? Možeš da zamisliš… Ali poenta cele priče je u tome što je Ratko (koji je u to vreme vozio najnovijeg BMW7) pričao stalno o toj epizodi, makar i sa ironijom. Sve one pop i rok zvezde, tračevi, devojke, novac, putovanja… Njemu je sve to bilo dosadno i glupo, ali zato su crevca bila doživljaj o kome se priča…

  5. Amarilis kaže:

    Pisala sam jedan post o marketingu, čitao si ga i komentarisao, tj. koliko je to promašena i degutantna priča za mene kao konzumenta, da naglasim još jednom samo konzumenta. Ipak nekako više verujem u te male životinjice sa kraja tvog posta, iza njih je marljiv i uporan rad, pobedile su dinosauruse pa možda se snađu i sa marketinškim stručnjacima.

  6. 🙂 dođem ja tako na tvoj blog, da malo vidim šta ima, šta novo pišeš, kad tamo… moj tekst! 🙂 Polaskana sam…

  7. jungle queen kaže:

    Opet taj marketing 🙂
    Imam ja jednu teoriju. Sećam se kad sam mala bila, sve tetke, strine, babe, komšinice, dolazile su sa napolitankama. I uglavnom nisam volela taj buđavi keks. Ono što hoću da napomenem, jeste da je keks pristupačan starijim osobama, koje kafenišu ceo dan, a napolitanka se savršeno slaže uz kafu, a uz to, imaju problema sa zubalom- elem, konzumacija napolitanke ne zahteva preveliki vilični napor 🙂 Tako da, ciljna grupa je ostala ista, sad, i kao takva, ne mislim da je dobra ideja menjati ambalažu jer bi morali mesecima da traže onaj isti autentičani proizvod sa rafova. 🙂 Druga stvar, ne kupuje se taj keks zbog keksa, već zbog nostalgičnih emocija i funkcionalnosti, odn tradicije. Da li sam promašila temu? 🙂

    • Naprotiv – to je otpriliko i ono što mene fascinira u vezi tog artikla. Ne sećam se da sam ikad sreo nekoga ko to voli (mislim STVARNO voli), uglavnom većina misli da je to nešto kao „dno“ keks, za penzionere i vojnike. A pravi se i prodaje decenijama? Uprkos svim marketinškim teorijama i filozofijama? Što reče Nebojša – ili su neke knjige stvarno postale neupotrebljive, ili treba da ih ponovo pročitamo – samo sporije…

  8. Džiadžojka kaže:

    JA VOLIM NAPOLITANKE!!! Kao mala sam obožavala one sa limunom a sad volim sve! I često ih kupujem. Ne volim teške slatkiše tipa Snickers, Mars, i ove nove prenatrpane gluposti. Pojedeš zalogaj i muka ti. Napolitanke su kao gumene bombone ili kokice – jedeš kolk’o ‘oćeš, ne mogu da ti se smuče! 🙂

  9. Milko kaže:

    Miodraže, ne trebaš ništa da povlačiš, Dži ima nastran ukus i nije reprezentativan uzorak 🙂

  1. 17. januara 2011.

    RT @detozin: Marketing i napolitanke http://bit.ly/e9x9oS (post)

  2. 17. januara 2011.

    RT @detozin: Marketing i napolitanke http://bit.ly/e9x9oS (post)

  3. 18. januara 2011.

    Poenta cele priče o marketingu: "…moramo da proizvodimo ono što kupci žele, i da oni to znaju. Tačka." by @detozin http://is.gd/9W9WgJ

  4. 18. januara 2011.

    RT @pedya: Poenta cele priče o marketingu: "…moramo da proizvodimo ono što kupci žele, i da oni to znaju. Tačka." http://is.gd/9W9WgJ

  5. 19. januara 2011.

    Odvratne su, a kupujemo ih godinama! http://j.mp/eMIe08 – Marketing vs Napolitanke – 0:3 (post)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *