Sve češće u komunikaciji sa ljudima koji se bave marketingom zapažam jednu neobičnu pojavu. Doskora dominantnu, veliku, naivnu i romantičnu priču o marketingu koji (može da) menja svet, smenila je jedna prozaična i banalna ideja o marketingu kao produženoj ruci prodaje.
Ovakvi „akcija-reakcija“ scenariji nisu ni retki ni neočekivani, kao ni horsko pevanje kroz koje se najčešće manifestuju. Princip je uvek isti – neki aktuelni „influenser“ izbaci knjigu (post, podkast, predavanje), sa radikalnim i inspirativnim zaokretom u paradigmi, a onda „influerčići“ nastave gde je ovaj prvi stao, praćeni stadom sledbenika i simpatizera. Naravno, i omanjim čoporom hejtera & drugih asocijalnih likova…
Kakve to ima veze sa bilo čim? Naravno da nema, jer ono što Set Godin naziva „TV-industrijskim kompleksom“ će nastaviti i dalje da radi ono što oduvek radi, bez obzira na sve mršavije efekte. Isto važi i za BTL, print, digital, i sve ostale inkarnacije advertajzing industrije. To vam je kao kad neko baci kamen u baru punu žabokrečine – jedno muklo: „Plop!“ – i nema kamena. A bara se čak ni ne zatalasa…
Međutim, ako ovu potreba za pragmatičnim angažovanjem fokusiranim na neposredne kratkoročne efekte posmatrate na simptomatskom nivou, može vem reći dosta o svetu u kome trenutno obitavamo. A ponešto i o onom koji tek dolazi.
Mislim da je se tu radi o dva paralelna toka svesti.
Prvi se tiče opšteg gubljenja samostalnosti u razmišljanju i donošenju odluka. Bez obzira da li ste naši ili njihovi morate uvek da pripadate negde, da budete deo neke grupacije, doktrine ili škole. Ukoliko vaše mišljenje nije potpuno inkorporirano u neki postojeći sistem – ono zapravo i ne postoji. Ovaj isti mentalni zilotizam izvire na društvenim mrežama iz skoro svake teme koja oko sebe okupi kritičnu masu. Bez obzira što se svi deklarativno zaklinju kreativnosti i slobodi, njih faktički nema ni u tragovima. Posebna ironija je što se kao agumentacija za duboko retrogradne ideje koriste citati velikih vizionara. I bez obzira sa koje strane polemike se nalazite, možete da koristite ne samo misli istih autora, već i njihove identične citate.
Druga sila koja obe grupe gura u liniju sukoba je znatno pozitivnija u svojoj prirodi, jer je posledica katarzičnog saznanja da stvari ne funkcionišu. Za razliku od prvog stava koji je duboko konformistički, ovaj neurotični impuls tera ljude na obračun sa zabludama i idejama sumnjivog kvaliteta. Naravno, pod lupom su isključivo one druge tj. protivničke ideje i stavovi. Jedino oko čega nema spora je da nešto duboko i suštinski nije u redu, jer SVI smo svedoci da je sistem udario u zid. Zato što svi u ovom poslu pre podne pravimo reklame, optimizujemo sajtove, ili dizajniramo ambalažu, a popodne gledamo kablovsku (bez reklama), surfujemo sa uključenim ad-blokerima, i kupujemo on-line izbegavajući supermarkete u širokom luku…
Svet (marketinga) je već decenijama polarisan na pragmatičare i pesnike, iako se isti ljudi ostvaruju čas u jednoj a čas u drugoj ulozi. Možda to ima veze sa ciklusima kriza i sličnim menama tržišta, a možda je to lutanje sastavni deo istraživačke prirode samog procesa. Ali ako postoji nešto pouzdano i izvesno, onda je to visoka verovatnoća da obe krajnosti nisu u pravu.
Jedni u svojoj banalizaciji pokušavaju da sve svedu na hit-and-run metodologiju prodavaca zmijskog ulja: „Šta ima tu za mene?“ Po toj logici, jedini proizvod marketing kuhinje bi trebalo da bude neki beskrajno jeftin i bezbedan bućkuriš. Samo da je „u funkciji“, košer, halal, da ne vređa ničija osećanja, pa makar i da nikoga naročito ne oduševljava. Ziceraški dosadno, sračunato, merljivo, jednom rečju – bljak! Nešto poput onih bezukusnih minijaturnih sendviča koje dele savremene avio-kompanije, na kraćim relacijama u ekonomskoj klasi .
Drugi drže da je sve ispod genijalnog uvreda za profesiju, i da ne treba da postoji. Oni bi da pričaju Velike i Uzvišene Priče, da tragaju po kolektivnom nesvesnom, da se igraju najuzvišenijim emocijama i najdubljim strahovima. Da UVEK, svakom klijentu, i za svaki proizvod daju apsolutni maksimum. Čak i priču o nekoj dosadnoj supi iz kesice ili tričavim napolitankama da vozdignu na nivo jednog Šekspira ili Tomasa Mana. Dakle, na meniju ovih modernih Prometeja su samo dezerti sa šlagom, sa sve kandiranom trešnjicom na vrhu.
A sada, samo za trenutak, zamislite taj užasan horor da neka od sukobljenih opcija „pobedi“.
Koliko bi to dosadan i nezdrav svet bio…
.
(foto sendviča / foto dezerta )
Ostavite odgovor