Marketing, sendviči u celofanu, i dezert sa šlagom


Sve češće u komunikaciji sa ljudima koji se bave marketingom zapažam jednu neobičnu pojavu. Doskora dominantnu, veliku, naivnu i romantičnu priču o marketingu koji (može da) menja svet, smenila je jedna prozaična i banalna ideja o marketingu kao produženoj ruci prodaje.

Ovakvi „akcija-reakcija“ scenariji nisu ni retki ni neočekivani, kao ni horsko pevanje kroz koje se najčešće manifestuju. Princip je uvek isti – neki aktuelni „influenser“ izbaci knjigu (post, podkast, predavanje), sa radikalnim i inspirativnim zaokretom u paradigmi, a onda „influerčići“ nastave gde je ovaj prvi stao, praćeni stadom sledbenika i simpatizera. Naravno, i omanjim čoporom hejtera & drugih asocijalnih likova…

Kakve to ima veze sa bilo čim? Naravno da nema, jer ono što Set Godin naziva „TV-industrijskim kompleksom“ će nastaviti i dalje da radi ono što oduvek radi, bez obzira na sve mršavije efekte. Isto važi i za BTL, print, digital, i sve ostale inkarnacije advertajzing industrije. To vam je kao kad neko baci kamen u baru punu žabokrečine – jedno muklo: „Plop!“ – i nema kamena. A bara se čak ni ne zatalasa…

Međutim, ako ovu potreba za pragmatičnim angažovanjem fokusiranim na neposredne kratkoročne efekte posmatrate na simptomatskom nivou, može vem reći dosta o svetu u kome trenutno obitavamo. A ponešto i o onom koji tek dolazi.

Mislim da je se tu radi o dva paralelna toka svesti.

Prvi se tiče opšteg gubljenja samostalnosti u razmišljanju i donošenju odluka. Bez obzira da li ste naši ili njihovi morate uvek da pripadate negde, da budete deo neke grupacije, doktrine ili škole. Ukoliko vaše mišljenje nije potpuno inkorporirano u neki postojeći sistem – ono zapravo i ne postoji. Ovaj isti mentalni zilotizam izvire na društvenim mrežama iz skoro svake teme koja oko sebe okupi kritičnu masu. Bez obzira što se svi deklarativno zaklinju kreativnosti i slobodi, njih faktički nema ni u tragovima. Posebna ironija je što se kao agumentacija za duboko retrogradne ideje koriste citati velikih vizionara. I bez obzira sa koje strane polemike se nalazite, možete da koristite ne samo misli istih autora, već i njihove identične citate.

Druga sila koja obe grupe gura u liniju sukoba je znatno pozitivnija u svojoj prirodi, jer je posledica katarzičnog saznanja da stvari ne funkcionišu. Za razliku od prvog stava koji je duboko konformistički, ovaj neurotični impuls tera ljude na obračun sa zabludama i idejama sumnjivog kvaliteta. Naravno, pod lupom su isključivo one druge tj. protivničke ideje i stavovi. Jedino oko čega nema spora je da nešto duboko i suštinski nije u redu, jer SVI smo svedoci da je sistem udario u zid. Zato što svi u ovom poslu pre podne pravimo reklame, optimizujemo sajtove, ili dizajniramo ambalažu, a popodne gledamo kablovsku (bez reklama), surfujemo sa uključenim ad-blokerima, i kupujemo on-line izbegavajući supermarkete u širokom luku…

Svet (marketinga) je već decenijama polarisan na pragmatičare i pesnike, iako se isti ljudi ostvaruju čas u jednoj a čas u drugoj ulozi. Možda to ima veze sa ciklusima kriza i sličnim menama tržišta, a možda je to lutanje sastavni deo istraživačke prirode samog procesa. Ali ako postoji nešto pouzdano i izvesno, onda je to visoka verovatnoća da obe krajnosti nisu u pravu.

Jedni u svojoj banalizaciji pokušavaju da sve svedu na hit-and-run metodologiju prodavaca zmijskog ulja: „Šta ima tu za mene?“ Po toj logici, jedini proizvod marketing kuhinje bi trebalo da bude neki beskrajno jeftin i bezbedan bućkuriš. Samo da je „u funkciji“, košer, halal, da ne vređa ničija osećanja, pa makar i da nikoga naročito ne oduševljava. Ziceraški dosadno, sračunato, merljivo, jednom rečju – bljak! Nešto poput onih bezukusnih minijaturnih  sendviča koje dele savremene avio-kompanije, na kraćim relacijama u ekonomskoj klasi .

Drugi drže da je sve ispod genijalnog uvreda za profesiju, i da ne treba da postoji. Oni bi da pričaju Velike i Uzvišene Priče, da tragaju po kolektivnom nesvesnom, da se igraju najuzvišenijim emocijama i najdubljim strahovima. Da UVEK,  svakom klijentu, i za svaki proizvod daju apsolutni maksimum. Čak i priču o nekoj dosadnoj supi iz kesice ili tričavim napolitankama da vozdignu na nivo jednog Šekspira ili Tomasa Mana.  Dakle, na meniju ovih modernih Prometeja su samo dezerti sa šlagom, sa sve kandiranom trešnjicom na vrhu.

A sada, samo za trenutak, zamislite taj užasan horor da neka od sukobljenih opcija „pobedi“.

Koliko bi to dosadan i nezdrav svet bio…

.

(foto sendviča / foto dezerta )

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Marketing – ekspert

(lekcije sa pijace)

kao jaje jajetu

– Gde si Pero – generacijo! Šta, i tebe gospodja supruga oterala na pijac?
– Ej, Žiko ti li si… Ili da kažem – gospodine MAGISTRE Petroviću?
– A-a-a, čuo si? Ma, ništa… Eto, najzad sam našao malo vremena da i TO privedem kraju…

Dva muškarca srednjih godina hodali su izmedju tezgi, tegleći cegere i razmenjujući srdačne neformalne fraze, onako kako to rade ljudi koji su nekada davno bili bliski. I kao što obično biva u takvim situacijama, prikladnih fraza je brzo ponestalo, pa jedan od njih reče:

– E, baš mi je drago što sam te sreo… I obavezno pozdravi suprugu! Ja još moram tamo, da uzmem neka jaja… – i pokaza prstom na suprotnu stranu, prema ulazu u pijacu gde su bile načičkane mesare i prodavnice.

– Nećeš valjda da kupuješ tu KONFEKCIJU? – Žika je napravio grimasu na pola puta izmedju začudjene i zgadjene. – Mislim, u redu je ako baš MORAŠ da kupuješ u supermarketu, ali ČOVEČE! Pa na PIJACI SI! Što ne kupiš PRAVA jaja?

Pera se našao zatečen ovakvim neočekivanim obrtom situacije, i osvrtao se nelagodno kao da nemo poziva da mu neko priskoči u pomoć, da ga spase iz kandži navalentnog poznanika… Njegov sagovornik je ovo oklevanje shvatio kao poziv na akciju. Prišao je jednoj od tezgi, uzeo nešto u ruke, i započeo svoju predstavu:

– Evo, pogledaj ova jaja. Šta kažeš? Ja kod čiča-Stojana stalno pazarim…

„Čiča“ je zapravo bio skoro njihovih godina, ali nekako potuljen, i do brade umotan u neku zbrku od šalova, krpa, i kapuljača. Samo je nemo klimnuo glavom obojici, ljujajući se u mestu kao kanarinac. Pažljivo je slušao Žikin monolog:

– Znaam…Znam šta ćeš da kažeš! Nisu tako lepa, čista i bela – kao ona iz radnje, jel da? Malo su… Kako da kažem… Da izvineš Stojane – ali malo su ti USRANA ova jaja! A nisu sva ni jednaka… Ali vidiš Pero – ova jaja legu prave kokoške a ne neki KIBORZI. Razumeš? Kokice koje jedu travu, kukuruz, ponekog crva… Što da ne? Kad kljuca po dvorištu što da ne pojede i crva? Ali zato na kraju dobiješ pravo, zdravo jaje! Razumeš – pravo jaje, a ne neku sintetičku kapsulu sa antibioticima i hormonima…

Pera sleže ramenima, i maši se za novčanik, svestan da mu je to najjeftiniji i najbrži način da se spase muke…

– Da, da… Nećeš se pokajati! Vidimo se! – vikao je Žika za poznanikom koji se udaljavao ubrzanim korakom.

– Je’ si video Stojane? Mogao bi i ti nešto da naučiš. Ne možeš tako čoveče samo da ćutiš. Treba da imaš PRIČU, da animiraš ljude… Razumeš? Daj i meni dva’est komada….Moraš da im pokažeš ekstra-vrednost, da im objasniš da tu ima nešto više… To je ono što se zove marketing, sigurno si čuo sto puta? E, vidiš – ja sam ti magistrirao na tome, i veruj mi da znam šta ti govorim…

Stojan ostade sam.

Čučnuo je , i u bunkeru ispod tezge obavio svoju malu „ekološku operaciju“. Snezno bela jaja iz sakrivenih kartona ubacio bi u pllitku kartonsku kutiju, malo ih zakotrljao, pa pažljivo promešao sa sadržajem kutije, a zatim jedno po jedno prebacio u pletenu korpu napunjenu slamom. U kutiji je bio pileći izmet, perje, i smrvljene ljuske… Na kraju je vratio korpu na tezgu, i nasmejao se od srca:

– Možda si ti magistar… Ali ja sam DOKTOR!

.

Sam pao – sam se ubio!

sam pao sam se ubio

Tek danas sam se setio da „pitam Twitter da li me neko tražio“ – i tako otkrijem ovo:

cyberbosanka Hana Kazazovic
@detozin Stigleeeeee vizitke i odlicne su :)) 500 potencijalnih musterija, klijenata, kupaca… masala 😉 Hvala.
 

To je Hana „tvitnula“ još 6-tog, i iako mi je pao VELIKI kamen sa srca, nisam više mogao ni ljudski da se radujem. Ostalih desetak srećnih dobitnika nagradne igre su svoje nagrade nešto ranije dobili redovnom poštom, neki su malo protestovali zbog kašnjenja (ili možda više zbog našeg ćutanja po tom pitanju), neki su se zahvalili…

Ali sve u svemu – moja genijalna ideja o viralnoj – marketing – nagradnoj – igri „Pronadji iglu“ naišla je u realizaciji na gomilu nepredvidjenih problema, rasplinula se, izmakla kontroli,  i na kraju pretvorila u totalan debakl!

Ovi blogovi su (kako ja razumem) smišljeni zato da bi ljudi mogli javno da se hvale sopstvenom genijalnošću, iskustvom, stručnošću – i tako to… Onda im se drugi malo dive i čestitaju im – pa onda u krug… Zato se ovo neće baš dobro uklopiti u taj šablon, ali nema veze. Namera mi je da sa vama podelim jedno važno poslovno/životno iskustvo: šta kad uprskate stvar?

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...