one-way-up-yours

one-way-up-yours

Ponekad se desi da vas neka tema prati kao kuče. Pokušavate da je oterate, da je se otresete, ali ništa ne vredi. Gde god da odete, i šta god radite – taj mali prljavi djavo uvek nekako ispuzi, i gura vam prst u oko.

Ovih dana za mene je to priča o kolapsu, sunovratu, i totalnoj tragediji domaće ekonomije, tj. onoga što je od nje još ostalo, a nije ostalo skoro ništa. U gradu poput Pančeva „isparilo“ je u poslednje dve decenije oko 20.000 radnih mesta, velike „socijalističke“ fabrike ruše se do temelja, a na njihovom mestu dižu parkinge. U većim mestima cifre (i priče) su verovatno još jezivije… Naš vickasti premijer (to je onaj sa bradom) uverava nas da smo krizu izdržali uspravni – valjda k’o obešeni? Onaj drugi – nudi Noletu predsedničku fotelju… A što da ne? Pa mi zapravo i nemamo šta da izgubimo? Situacija je toliko traljavo-beznadežna da je nemoguće ozbiljno o njoj razmišljati ili pisati. Što reče neko: mi smo uvreda za poštenu Banana Republiku…

Ali ja uopšte ne volim tu temu! Toliko mi se gadi da ih stavljam u usta da jednostavno ne mogu da –  na primer – analiziram kataklizmu u koju srljaju sa tzv. regionalizacijom koja se svodi na otimanje oko poslednje koske i razvalačenje budžetske lešine po livadi. Odvratno mi je da poentiram na tome da bi pre deset godina zvučalo kao loš vic da moramo DA PLAĆAMO strancima da ovde započnu nešto. Ne znam da li mi se više gade ovi ko-fol finansijski-analitičari koji budno prate sve što se dešava, ili njihove kolege kvazi-politički-analitičari koji su uvek puni varijanti kao džukela buva… Ali, tek kad čujem za „nezavisno novinarstvo“!!! Odmah poželim da se okupam! I to ne samo da se „plaknem“, već da se ribam do krvi onom ribaćom četkom kojom se peru podovi.

Vidite? Nemoguće je dotaći se svega toga a ne zaglaviti u bes, frustraciju, očaj, depresiju… Gomilu negativne energije! Šta će nam to? Bolje da uradimo nešto korisno. Ako nemamo ništa pametnije – makar da prošetamo, popijemo čašu vode, izbrojimo do 1001 – i nazad…

Ako bih trebalo da dam samo jedan savet klincima (ali i onim malo starijim) koji se bore da stanu na svoje noge, da steknu  samopoštovanje, pronadju sebe, ili se bar izbore za svoju šansu – savet bi glasio: „Iskulirajte sve to!“ Ne palite televizor, preskačite prvu polovinu novina, kad god u društvu  krenu te priče – setite se naprasno da niste izvadili veš iz mašine, ili isključili rernu. Ne dajte baksuzima da vam piju životnu energiju na slamku! Umesto da se raspravljate sa njima, samo ih pitajte da li znaju šta znači naslov ovog posta…

Imam i jedno trik-pitanje (za vas) koje otvara oči:

Šta će vašoj deci u životu pomoći više, a vas ostaviti u lepšoj uspomeni budućim pokoljenjima? Eventualni ulazak naše zemlje u EU i vaše učešće u tom kapitalnom projektu? Možda ostvarenje nekog drugog nacionalnog projekta (ako tako nešto još postoji)? Ili možda – testament sa 25.000 eura u kešu? Ili vaše zasluge u vezi ono malo soli u glavi – i nešto spretnosti u rukama – koje su od vas nasledili? Ili neki dobar zanat, porodični biznis, kvalitetna diploma, porodični ugled i ime… Jednostavnije rečeno – kroz deset ili dvadeset godina – da li će imati smisla to što sada radite?

Malo surovo zvuči na prvu loptu, ali i oslobadja… Od nas samih sve zavisi. A baksuze prepustite jedne drugima.

Bolje nisu ni zaslužili

.

Slični postovi:

12 Responses

  1. Nena

    Prosto čovek nije u mogućnosti da „zatvori “ oči i uši pred svakodnevnicom. Deluje gotovo kao nemoguća misija!
    Kako sutra da posavetujem dete i kažem mu šta je najpametnije da upiše po završetku osnovne škole. Postoji li još uvek posao koji je cenjen, plaćen ili bar tražen? 🙁

  2. miodrag risti'

    Ne možemo (i ne smemo) da zatvaramo oči – ali ne treba ni da se „primamo“ na gluposti. Odgovor na tvoje pitanje postaje znatno jednostavniji ako zamisliš svoje dete kao nekoga ko ne zavisi od ničije dobre volje, nepotizma, ili „objektivnih okolnosti“. Ako je samo cilj da dobije diplomu koja će mu omogućiti neko sigurno (budžetsko) uhlebljenje – piši propalo! Ne ovde – svuda u svetu je to ideja koja je „pukla“. I mnogo ozbiljnije države pucaju k’o lubenice! Nema više „sigurnosti“ osim one koju si sposoban sam da stvoriš.

  3. Borsky

    Nešto slično sam pisao u par navrata ali i u mom poslednjem tekstu. To je to:

    „Od nas samih sve zavisi. A baksuze prepustite jedne drugima.

    Bolje nisu ni zaslužili“

  4. drnch

    Ovo nije prva a nadam se ni poslednja kriza. Nije ni nasa, globalna je… a mi samo zivimo svoje parce. Stvari se uvek nekako razrese i to je jedino cega nastojim da se drzim (mada, tesko mi ide). Stariji bi da analiziraju modele, takoreci, “do mata” a iskustvo, radno i zivotno, je otezavajuca okolnost za tu rabotu. Kao direktni akteri zivota koji nastojimo da analiziramo, duboko smo uvuceni i navuceni na more informacija, koje cine zavesu, od koje ne sagledamo jasno glavni tok i smer. Mladji ljudi se time mnogo manje bave. Umesto analize i izvodjenja zakljucaka, oni su u fazi sakupljanja utisaka. Njihov priorite je da traze dnevni posao i guraju ka prvim ostvarenjima (skuciti se makar kreditom, formirati porodicu uz pomoc bliskih, doziveti prva veca putovanja..). Na takve racuna korporativni biznis, motor i mehanizam realizacije globalnih kretanja. Kad sve pocnemo da sagledavamo beznadezno i konacno, vreme je da promenimo ugao i bacimo neka nova svetla na ljude, pojave i dogadjaje… ili bar smanjimo dozivljaj iz svog okostalog ugla. Mozda ta svetla nece biti tako fina i sarena kao sto bi zeleli, ali bez njih ce sve senke ostati na istim mestima, dok traju baterije. U pravu si, bolje je izmaci se malo. Regionalizacija je koncept koji, a priori, nije ni los ni dobar, vise je posledica i pokusaj da se napravi neki izlaz iz corsokaka. Da se prodrma i razmontira infrastruktura, koja je postala trula i rasipnicka a preglomazna je za popravku u sopstvenoj reziji. Za reformu tolikog sistema potrebna je cvrsta ishodisna ideja i vezivni mehanizam realizacije. Drzave se reformisu bazi ideologija, religijskih koncepata, nacionalnih ili ekonomskih projekata.. Mi to nemamo i “tesko da cemo ih i steci” (parafraza J.Stulic). Svaku od tih mogucnosti je u kratkom periodu devalvirana. Regionalizacija je tek pokusaj da se cilj priblizi ljudima, da se dovede u njihov kraj i ucini dostupnijim. Nekima ce to pomoci, nekima i nece… da vidimo…

    • Miodrag Ristić

      Mladi ljudi i treba da se bave elementarnim stvarima: zasnivanjem porodice, borbom za opstanak, i potragom za svojim mestom pod suncem. Maločas gledam jednog klinca u MUP-u – neka stoka je promenila naziv ulice u kojoj stanuje i sada njemu traže da promeni dokumente. Ali, pošto živi kod dede (kome je izgužvana lična karta sa grbom SFRJj na koricama) mora prvo deda da promeni svoju ličnu kartu… Klinac se snuždio, a meni došlo da mu kažem: „Momče, mlad si zdrav-prav, jednostavnije ti je da pokupiš prnje i odeš u TRI LEPE ODAVDE – NA VREME!!!“

      što se regionalizacije tiče – nemam ja nikakav problem sa idejom kao takvom. Ono što meni „smrdi“ su akteri koji je realizuju, konkretni motivi i „situacija na terenu“. Zašto baš Dinki? Zašto baš sada, kad je sve stalo ili „prslo“? Ali – kao što rekoh – mogu svi zajedno da idu do djavola, gde su se evidentno i uputili. A to već definitivno nije moja stvar…

  5. Exxx

    Dobra pitanja na kraju teksta i dobar zaključak. Treba gledati i razmišljati na duge staze…

    Uh što me nervira ovaj spam cheker, uvek zaboravim da ga čekiram 😆

    • Miodrag Ristić

      Što reče (kobajagi) Tito: „Živimo kao da će 100 godina biti mir, a pripremajmo se kao da će sutra početi rat.“ Ima i glupljih saveta, jeftinijih viskija, zdravijih hamburgera… Ali neke stvari su prosto – legendarne! (svidjalo se to nama ili ne)

  6. milja lukić

    Svake nedelje rešavam da se od ponedeljka distanciram od novina, TV-a, svih vrsta vesti… ali ne uspevam. Ako ništa drugo, makar u autobusu slušam šta je ko od političara uradio ili nije uradio. A kad se sve sabere i oduzme, sve je to prazna priča. Pratiti našu politiku, pogotovo ekonomsku, to je za korice i srednje strane tabloida.
    Stvarno, mnogo ljudi ne radi jer nema posla! A kad nema posla, nema ni budućnosti. Tu je početak priče, u našem slučaju nažalost i – kraj.

    • Miodrag Ristić

      Meni dosta pomaže kad vratim film malo unazad. Ne znam da li i ti imaš sličan problem – ponekad ne mogu da se setim da li sam nešto već čuo pre 5, 10, ili 20 godina. Čitao sam jednu knjigu (nije mi sad pri ruci, mislim da se zove „Politički spektakl“) u kojoj autor analizira tezu da se političke teme biraju upravo iz skupa „večitih problema“ oko kojih se mogu uzburkati strasti, i polarisati javnost – A DA SE NIŠTA KONKRETNO NE MORA PREDUZETI (jer su te teme oduvek tu, i zauvek će tu i ostati). Kad se nek tema malo „ubajati“ – samo se napravi neprimetan prelaz na neku novu (staru) temu, i igranka se nastavlja… Zato su tzv „nezavisni mediji“ ključna poluga manipulacije. Praktično – oligarhija je parazitski soj koji se hrani našom glupošću. Ako to prihvatiš kao istinu, imaš dve opcije – da im se pridružiš – ili da ih ignorišeš. Samo vratiš film 20 godina unazad i vidiš – jasno kao dan – da nisu mrdnuli malim prstom, a da to nije bilo motivisano ličnim (grupnim) interesima. Jedine (retke) konkretne stvari koje su ikada uradili bile su vezane za njihov opstanak na ( ili sticanje) vlasti. Čim je nešto gubilo tu vrstu značaja – automatski je nestajalo sa „agende“…

      Javni interes – je mit.
      .

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *