Redosled pojmova u naslovu je veoma važan… U mnogim glavama taj redosled je obrnut. Postoji jedna maglovita ideja kako prisustvo i „uspeh“ na društvenim mrežama, tj „na internetu“ – bi trebalo da u nekoj bliskoj perspektivi naprave novac, a zatim da preraste u nešto kao stalno zaposlenje, tj siguran i uhodan posao. To je naravno čista glupost. Ako je uopšte moguća – ta priča se sigurno odvija obrnutim redosledom.
Ta utopija (kao i sve naše utopije) je verovatno uvezena sa milog-nam-zapada, a zatim u našim glavama i okruženju uobličena u viziju o mega-popularnom blogeru (progameru, web-dizajneru, itd) kojem je internet nešto kao radno mesto. Dok on tako lelemudi po ceo dan, njegove bisere gladno upijaju desetine hiljada nezasitih posetilaca koji, onako usput, klikću na nekakve banere i reklamice složno puneći blogerove džepove. Najbolje u svemu tome je što u tu tehno-mega-bajku veruju čak i potpuno zdravi, odrasli, i inače sasvim razumni ljudi.
A ta glupost nije čak ni nešto novo! Verovali su ljudi vekovima i da je moguće od olova napraviti zlato, da je zemlja centar sveta, ili da je moguće napraviti mehanizam koji bi se zauvek sam od sebe kretao, pa čak pri tom radio i nešto korisno… (Ta ideja o „internet-perpetuum-mobilu“ je omiljeni „pod-žanr“ naše utopije – kao: sklepaš nekakvo internet mesto, a onda samo sediš na plaži dok ti pare same kaplju…)
Srećom, živimo na brdovitom Balkanu gde takvim iluzijama jednostavno nema mesta (ovo me je inspirisao Ivan Ćosić, njegovom forom: „Mi koji ne počinjemo rečenicu sa: Nažalost, živimo u zemlji...“) Znači – ako se jednog jutra probudite, popijete kafu, a zatim ŠIROM OTVORENIH OČIJU pogledate malo oko sebe, videćete da stvari stoje – upravo suprotno!
Prvo je potrebno da imate neki proizvod (ili uslugu – svejedno). Zatim morate da imate nekakvu organizaciju, neki biznis koji je sposoban da zadovolji eventualnu potražnju za vašim proizvodom ili uslugom. Možete to biti vi sami, ili 130 zaposlenih radnika – to nije uopšte bitno, ali mora postojati neki uhodan sistem koji je spreman, voljan, i sposoban da pouzdano pravi pare. Dakle treba vam ozbiljna firma – tj – biznis! (ili po naški: „posao„)
Od jednog starog lisca sam čuo ovakvu priču: posao je kao živo biće mora da diše, pije, i jede. Šta to znači u ekonomskim terminima? Bez hrane možemo par nedelja ili više – i to je dakle profit. Možete raditi „za slavu“ neko vreme (kao što se obično radi u početku) na primer, dok tek gradite svoj posao. Ja sam celih godinu-dve dana radio sa pozitvnom nulom, ali sam se tešio da sam „skoro“ razvio svoj biznis, i pri tom ostao živ i zdrav (bar fizički) – pa sam eto nastavio dalje… Ali bez vode možemo samo nekoliko dana – i to je bez sumnje promet. Znači – ako se ništa ne dešava danima, troškovi će brzo pojesti iluzije… I na kraju bez vazduha možemo samo nekoliko minuta – i to je očigledno novac.
Novac morate imati i pre nego što se upustite u ovu igru, ali ga isto tako morate imati SVE VREME – inače ste pukli! Momentalno! To ne mora biti profit, čak ni novac od prometa, ali nekakav novac vam je neophodan – kao vazduh, on je prosto sredstvo za rad, i bez njega se stvari prosto ne „kotrljaju“. Postoje naravno banke – ali to što pozajmite treba i vratiti, naravno sa kamatom… Razumete zaplet?
Ukratko – ako nemate atraktivan i koristan proizvod, i ako vaš posao nije sposoban da pravi novac ODMAH I STALNO – to i nije posao. Ako nema redovan i predvidiv promet – takodje! I na kraju – ako ne ispunjava osnovni cilj – da su (npr. godišni) rashodi manji od prihoda… Mislim da ste već i sami shvatili poentu…
„A gde je tu uopšte internet?“ – pitate se vi… Tamo gde mu je i mesto – POČASNO MESTO! Ako mislite da ja umanjujem ili podcenjujem njegovu moć – onda baš ništa niste shvatili. Kad na ovih par osnovnih stvari dodate bezgranične mogućnosti i neslućenu snagu koje sa sobom nosi internet – tak tada imate dobitnu kombinaciju! Vaš proizvod možete da plasirate u najdalje krajeve sveta. Možete da gadjate najskrivenije i najmanje tržišne niše. Možete da se igrate sa prilično velikim (ili extremno malim) brojevima. Možete da projektujete poslovni model koji je doslovno nemoguće kopirati, ili da ga menjate, varirate i multiplicirate onoliko koliko to vaša organizacija može da podnese. Možete da u postojeći model lako ubacujete nove proizvode, da ekperimentišete, poslujete i reklamirate se globalno – sa smešnim budžetima. Ili da svoje ideje testirate, poduprete, i iznesete ISKLJUČIVO svojom energijom i vremenom. Možete da jašete na plimi društvenih medija, da se igrate filmskog rešisera, marketing gurua, finansijskog eksperta… Da razmenjujete iskustva i znanja, ili da se prosto družite sa ljudima koji žive na drugim kontinentima, da sa njima sklapate poslovne paktove i saveze, ili ortakluke…
Onda zapravo – možete sve.
Hvala Hani Kazazović na ispiraciji za ovaj post
.
Guru
Pre neki dan se Milko iznenadio što sam te svrstao u top of the pops preduzetnika, rame uz rame sa Henry Fordom. E ovaj post objašnjava zašto sam to uradio. Odličan post. 😉
Miodrag Ristić
Eeh! Baš sa Fordom? Smaaanji malo! Znaš da se sada predaju završni računi… Keep the profile low (until you can afford it)…
Deda
Mi malo stariji znamo raspored i cvrsto stojimo na zemlji…
Ovi malo mladji nemaju strpljenja da procitaju tvoj post a kamoli da razmisljaju na ovaj nacin. Ukoliko se konektuju, odmah misle da ce da se nafatiraju… 🙁
Miodrag Ristić
Komentar ispod te demantovao. Valjda smo i mi nekad bili mladi – majkumu? I koliko se sećam – znatiželjni?
LadyLiliKay
Ovi malo mlađi imaju strpljenja da pročitaju post. Dopada mi se 🙂
Miodrag Ristić
Hvala, i dobro nam došli!
jungle queen
Kad se uozbiljim, sigurno ću da se vratim na tvoj tekst. Do tada mogu samo da ga ritvitujem 🙂
Miodrag Ristić
Jedna fraza iz poslovne korespodencije glasi: „Onome kome je namenjeno…“ Taj će valjda sam da se prepozna?
Dragan Radović
Obično ne pišem kratke komentare, ali ovde je sve potpuno jasno i tačno. Samoodrživi Internet posao je još uvek kod nas prisutan „u tragovima“.
Miodrag Ristić
Neću da budem maliciozan – ali tako si se lepo „namestio“: Kod nas je trenutno SVAKI ozbiljan posao prisutan u… Ali sad kad rekonstruišemo vladu siguran sam da će sve naglo da krene u… Negde. A možda i neće? Al’ samo nek smo mi živi i zdravi. Ili, da se bar ne nerviramo. Mnogo.
Milko
„Vazduh, vazduh, vazduh“
ABBA.
Miodrag Ristić
Abba? Ne znam ti ja te tvoje nove hašišare… Moja generacija je slušala fine dame kao npr. Lajza Mineli: „Vazduh mejks d vorld go araund…“
Dragana Amarilis
Post je super, to je već rečeno, ali linkovanje me je oduševilo i tek tada post postaje prava stvar. Svaka čast!
Miodrag Ristić
Hvala, hvala. Što sam pameeetan! A tek što sa skroooman! Bez šale – da nisam malo preterao? Bilo bi mi žao ako bi me na primer Hana shvatila pogrešno. Ovaj tekst je zapravo reakcija ne neke njene dileme, i pokušao sam da njoj (i mnogima koji sebi sigurno postavljaju ta ista pitanja) kažem da je na dobrom putu – ali da za neke stvari jednostavno treba malo vremena. „Hoću sad – i hoću sve“ – pa, da nema te energije nigde ne bismo ni stigli. Zato i verujem da ona hoće…
ivan
Neuspeh stvari u Srbiji je često vezan za nepoznavanje materije u kojoj određena osoba pokušava da pliva.
Prva stvar je da ga upoznamo i počenemo da Internet pišemo velikim slovom. Ako smo ga upoznali. Zašto velikim slovom? Jer postoji samo jedan Internet pa je ime „vlastita imenica“, jer smo ga upoznali i možemo da budemo sa njim na Ti, i gradi se odmah neki prisniji odnos.
Drugo, slažem se da je za „Internet biznis“ potreban novac, međutim tu dolazimo do situacije da naši ljudi često mešaju babe i žabe zbog jednog jednostavnog nerazumevanja.
Internet može biti biznis. I Internet može biti platforma. Ko proba da implementira oba u jedno može veoma lako odlutati.
Internet biznis znamo šta je ali ako imaš realni „offline biznis“ moraš implementirati Internet kao platformu, ne kao još jedan biznis jer će ti ugroziti postojeći i neće doneti rezultate. Još bolje možemo definisati i pojasniti ovo kroz posmatranje „da li je proizvod opipljiv ili nije?“
Ako je opipljiv, implementiraj Internet kao platformu. Ako nije opipljiv implementiraj ga kao biznis.
Miodrag Ristić
Vrlo bih rado polemisao sa tobom da si ostavio neki link, ili primer bilo koje vrste za „srpski internet biznis“ koji ne odgovara onoj slici koju sam dao u postu (jer ako sam dobro razumeo ti misliš da moja slika nije potpuno verodostojna?) Opipljiv ili neopipliv – proizvod neko ili nešto pravi, reklamira, isporučuje, naplaćuje… Ne postoji on-line busines u zaključanoj šupi (samo da serveri ne pokisnu). Juče sam sreo Miloša Petrovića na Sajmu turizma, čovek započinje sa nekom vrstom portala za Spa centre, zasukao je rukave i obilazi potencijalne klijente. Mislim da je to zdrav i realan pristup – koji obećava neki rezultat. Možda je mogao to isto da radi i preko twittera ili facebooka? Nek veruje ko hoće da veruje – ali ako se „internet zajednica“ isključivo druži medju sobom i gadi spoljnog sveta, upada u jednu veliku i opasnu zamku.
Ipak, koliko te poznajem, mislim da to što imaš svoj san ne znači da veruješ u bajke. I to je dobra stvar za sve nas. Ljudi sa energijom i vizijom će na kraju ostvarite neke stvari koje danas postoje samo u mašti, ali – što reče jedan od profesora koje sam slušao u Belgiji – „U razvoju biznisa nema preskakanja stepenica!“
Pitaj Džobsa, Gejtsa, Cukerberga, Čada Harlija – pitaj koga hoćeš…
Saša Jovanović
„ako se „internet zajednica“ isključivo druži medju sobom i gadi spoljnog sveta, upada u jednu veliku i opasnu zamku.“
Ovo je najbolja konstantacija stanja Internet zajednice koju sam mnogo puta primetio i primecujem. Izjave poput „amunizitet prema oglašavanju“, „ovo je drugačije nije kao offline biznis“, „offline biznis/trgovina…“ samo pokazuju gotovo detinjastu fasciniranost tehnologijom kao magičnim štapićem. Nešto o tome da tehnologija nije magični štapić pisah pre par godina: http://www.sasajovanovic.com/work/clanci/m-agicni-stapic/
U svakom slučaju, biznis je BIZNIS bez obzira u kom se obliku odvija. Rezultat biznisa je uvek NOVAC, u plusu ili minusu. A on je itekako realan.
Cyber Bosanka
Uuuu, šta se nafatalo komentara od kako sam pročitala post!
Elem, skontala sam šta govoriš i slažem se sa tobom, čak šta više i sama isto mislim. Moj konkretan problem je što ovo što ja konkretno radim trenutno uzima puno energije a donosi jako malo novca. Okruženje i sve ostalo nisu opravdanja, znam, ali ja polako gubim vjeru u to da mogu više izvući iz svega. Ne znam više izvući iz svega. Internet sam tu iskoristila dosta ali opet je nedovoljno. Zato sam rekla da mi treba mendažer, ne da naplati moj blogerski status nego da me usmjeri, nauči. A to ne mora imati nikakve veze sa blogom, društvenim mrežama ili bilo čim online. Bilo kakav posao od kojeg mogu živjeti normalno, a to je kod mene više nego skromno – za to mi treba 🙂
Miodrag Ristić
Mislim da sam te dobro razumeo. Čupava vremena, a i podneblje nam je „specifično“. Pokušao sam da ti sugerišem da spojiš na neki način obe energije u jednu logičnu celinu. A tvoj novčanik će ti dati sve ostale odgovore. Samo hrabro! Ako mi propadnemo – ko će preživeti?
Internet agencija
Izvini ali jako ali bas JAKO grešiš
I u Srbiji ima dovoljno primera da su ljudi izgradivši snažno i prepoznatljivo prisustvo na društvenim medijima (prvenstveno na blogovima) od toga sebi napravili posao, preciznije rečeno bili primećeni i prepoznati kao stručni pa od toga i profitirali.
Najbolji primeri su
Dragan Varagić
http://www.draganvaragic.com/
Dragana Đermanović
http://www.draganadjermanovic.com/
Nebojša Radović
http://www.eniax.net/
Saša Jovanović
Meni ovaj Eniacov tekst nije delovao kao tekst nekog ko je profitirao od Interneta http://www.eniax.net/drustvo/ocekivao-sam-vise-od-tebe-srbijo/
Da se razumemo, Internet je fascinantna i sjajna stvar, ali samo Internet nije dovoljan. Mislim da ste obojica, i Miloje i Miodrag u pravu: važno je da budete prepoznatljivi (i) na društvenim mrežama, ali je takođe važno obezbediti realne preduslove za održanje biznisa.
Miodrag Ristić
Nije meni ni bila namera da nekom razbijam iluzije ili (ne daj bože) solim pamet. Samo sam želeo da pomognem dragim likovima poput Hane da malo razveju maglu koja ih ponekad vodi u depresiju, za koju uopšte nema mesta. A magle ima dosta – ponekad mi to sve liči na onu staru mafijašku poslovicu: „ko ne zna priča – ko zna ćuti!“ Ali, što reče Čerčil: „niko ne može da laže sve ljude – sve vreme“, pa će tako maske brzo pasti i svi će shvatiti da su pitanje „popularnosti“ (tj. vidljivosti na raznim mrežama) – i pitanje komercijalne isplativosti – dve RAZLIČITE STVARI (koje mogu – ali i ČESTO i ne moraju da se poklapaju).
Meni dodje ponekad žao ljudi koji će od silne „popularnosti“ zaraditi samo bolove u vratu i artritis od besomučnog tvitovanja, lajkovanja, i šta-god… No dobro – gube ljudi vreme i na gluplje stvari…
Miodrag Ristić
Možda ste primetili da mi se svi pomenuti nalaze u blog-rolu? Ali to zapravo nema nikave veze sa onim o čemu sam pričao. Svi ljudi koje pominjete uticaj su ostvarili zbog nekih kvaliteta koji su „off-line“ valorizovani (i nadam se unovčeni). Paradoks na koji sam želeo da ukažem je da za dobar „virtuelni posao“ morate stajati sa obe noge čvrsto na zemlji.
Inače, nedavno sam tražio informaciju o jednoj „znamenitoj“ marketing agenciji sa twittera i ustanovio da je nema ni u APR-u, ni na sajtu Narodne Banke. Kako onda prave pare? Predpostavljam – u mašti !
Internet agencija
Da bi se pravio novac an internetu prvo treba da postanete, hajde da iskoristimo tvoz termin „znameniti“ (posećeni, citirani, lajkovani, …)
To naravno ne znači da znanje i iskustvo ne postoje, samo treba učiniti da postanu vidljivi.
Uzmimo na primer blog. Agregatori ga obično prihvataju posle tri meseca kontinuiranog pisanja. Zato je i redosled u našem slučaju logičan: blog, Twitter, FB, APR 🙂
srdačno
IA
Dejan Nikolic
Ova rasprava realno ne bi trebala da postoji. Mnogi primeri dokazuju i jedno i drugo što znači da se međusobno ne isključuju tj, da zavisno od onoga što radiš biraš i pristup.
Miodrag Ristić
Upravo tako – to je odprilike isto kao sa knjigama tipa „Kako uspeti u biznisu“ treba ih sve pročitati – da bi smo naučili koje recepte TREBA DA IZBEGAVAMO. Pekare su super posao? Naravno! Dok ih je manje od 1000 po kvadratnom kilometru… Svaki „recept“ koji vam neko nudi – odmah okačite mačku o rep, ako ne umete da čitate izmedju redova i mislite svojom glavom. Srećem ja 20 godina razne imitatore, ali retko kog sam dobro upoznao.
Nisam imao kad.