Tema?

.

Svaki put kad pomislim da mi nedostaje dobra tema za post pogledam na ovaj tekst u gornjem desnom uglu. Ideje je moguće fabrikovati – baš kao i eksere. Treba vam samo par osnovnih stvari: sirovina, tehnologija i vreme (a vreme je novac?)

Sirovinama smo – hvala bogu – oduvek bili bogati, a tehnologiju sam dobio na poklon (stiže to sa godinama). Uostalom u mojoj maloj firmi JA SAM TAJ koji je zadužen za demagogiju: da objasnim i ono što se neda objasniti, da napravim da nam svima bude malo lakše (kad je teško),  i da svima rastumačim eventualne razloge zašto nam je najednom svanulo. Doduše ovo poslednje nikako da se desi…

Ali, i ako ne znam O ČEMU JA TO ZAPRAVO PIŠEM – znam dobro o čemu nipošto neću. Ništa politički, ni negativno. Rešio sam danas da širim ljubav i optimizam. Dobra volja medju ljudima – i mir u svetu. Kao da sam pobedio na izboru za mis…

A nije to lako, ne nipošto… Evo danas sam malo prošetao po komšiluku, svratio sam kod Milje, pa kod Bosanke, a kad sam već bio preko Drine skoknuh i do Milka. Kod Milje upoznah i Vrapca pa svratih i kod njega na „kaficu“…Kod Mahlat sam stigao do pola teksta (ne marim i ako me broji kao „celog“)- izvini  Mahlat, ako se budem bolje osećao, pročitaću sutra do kraja…U povratku skoknuh kod mojih „omladinaca“ DžiadžojkeKajzera i Zverke… Svuda isto. Za trenutak se obradujem kod Amarilis, a onda shvatim da je i nju već uhvatio virus…

Tek sam večeras shvatio da je pun mesec, a ovo moje društvance je očigledno sve neki vrlo osećajan svet. Šta da vam kažem –  svuda izbija neka čamotinja, ogorčenje, cinizam… Tunel, kanal. Shvatim da će me neminovno povući, i u zadnji čas se setim spasonosnog rešenja. Deda! Deda se neda! (kakva rima!?)

Ne mogu da kažem – nasmejao me je Deda –  ali i on nekako kiselo. Jedan od onih viceva koje podgrejane čujemo svakih 10 godina, tek sa nekom malom varijacijom. Toliko da shvatimo da se ništa pod kapom nebeskom ne menja: sjaši Kurta da uzjaše Murta, a mi sve klipšemo dok ne lipšemo (al’ me nešto danas hoće ove rime?) do zelene trave…

Ostaviše me svi na cedilu. A neću zainat da se hvatam u kolo. Ma svi su oni u pravu: autoriteti su pukli, prodaju nam rog za sveću, manipulacija je postala zabava miliona – na poslu, u slobodno vreme, u politici, ljubavi… Ali ja sam REŠIO DA BUDEM POZITIVAN, i tako će da bude!

Ako sve raspoložive teme u sebi kriju katarzično finale, posoljeno besmislom – ignorisaću ih. Potpuno! Eto uzmimo za primer nešto najbenignije – npr. modu? I šta mi prvo pada na pamet? Pre neki dan sam video na pešačkom prelazu devojku koja se malo „zanela“ sa solarijumom. U trenutku mi je sinulo poredjenje: „Preplanula kao MAJMUNICA“! Ne to nigde ne vodi… Ili recimo neko npr sasvim neutralno razmišljanje o industrijskom dizajnu… I šta? Odmah mi pada na pamet jedna scena sa nedavnog BlogOpena u Novom Sadu. Prolazim sa „Novinarskom Patkom“ (tj Draganom Radovićem) i Milošem Petrovićem pored katedrale i vidim neka dva odrpana klinca kako obigravaju oko jednog parkiranog Poršea, zagledajući svaki detalj… U trenutku kad prolazimo pored njih uhvatim odlomak razgovora: „…samo ga jebe boja!“ Ili možda kultura? U ponedeljak počinje BEOGRADSKI SAJAM KNJIGA, ovogodišnji slogan je „Pamet u glavu!“ – pitanje dupeta se samo nameće…

Jedini način da budem 100% pozitivan je da pišem o – ničemu. Može li se to? Naravno! To su vam oni žuti slojevi od kojih se prave informativne emisije na televiziji. Da pojasnim: kao u torti naizmenično se smenjuju smedji i žuti slojevi. Prvo red katastrofa, pogibija i nesreća, pa onda „žuti sloj“. To je nešto kao predah. Pojave se neka pristojna nasmejana lica koja pričaju nešto nepovezano, nije zapravo važno ni šta… Onda opet slede katastrofe poplave, erupcije, podmetnute bombe, štrajkovi… A onda opet jedan umirujući žuti sloj…

Tajna je u tome što oni zapravo pričaju o ničemu. Same fraze se tokom decenija menjaju, nekada se govorilo o bratstvu i jedinstvu, samoupravljanju… Pa su onda govorili o pluralizmu, demokratiji… Sada spominju neke integracije i perspektive, civilizacijske vrednosti… Nije zapravo bitan sadržaj (koga uostalom i nema) već dramaturgija i ton. To je nešto kao hipnoza. Šta hipnotizer govori kada vas uspavljuje? Bulazni neke gluposti, neće valjda da se upušta u ozbiljan dijalog. Ako potegne bilo kakav ozbiljan argument, uvući će vas u polemiku – a onda ništa od hipnoze… Ne, ne  – važna je jednolična mantričnost i dosadno ritmično ponavljanje. Ono što nam zasta TREBA je nešto potpuno besmisleno,  veselo i sasvim infantilno, Uh, jebote – mislim da sam upravo smislio najboljeg predsedničkog kandidata IKADA.

Eto, tako se radjaju genijalne ideje:

Sreća, sreća radooost! Sreća, sreća, radooost! Sreća, sreća radooost…
.

Slični postovi:

4 Responses

  1. Milja Lukic. Tu i tamo

    Ako misliš da će pomoći da bude bolje, pridružujem se pesmi: "Sreća, sreeećaaa, raaadooost, radost, radost…" (bez melodije, zamisli je!)

    Znaš šta, odgovoriću ti na ovo postom – inspirativno je.

  2. Cyber Bosanka

    Hahaha, crnilo zavladalo totalno 😀

    Ja sinoć bila u pozorištu i gledala neke Belgijance. Fenomenalna predstava, nije tužna a skoro sam se rasplakala na kraju. Kontam nešto jesam li pukla, a nisam, nego su uspjeli kao niko da mi popale sve nerve a ja na skoro sve osjecaje, i negativne i pozitivne reagujem tako sto placem. Kad izravnam te utiske od sinoc pisem jedan pozitivni post 😀

  3. Miodrag Ristic

    @Milja Lukić – što bi rekao jedan naš nekadašnji preCednik: "Voleo bih da želim, da verujem da hoću…" da verujem da bi stvarno moglo biti bolje ako svi složno krenemo da ignorišemo "koske" koje nam bacaju… Definitivno za to (optimizam) treba i neka doza upornosti i discipline. Ali pre svega ČVRSTA REŠENOST da se otrgnemo iz ambisa (i da pri tom povedemo sa sabom što veće društvo)

    @Cyber Bosanka – Mislim da znam tačno o čemu pričaš, meni se to desi čak i kad gledam neki jeftin Holivudski film. Toliko smo otupeli da emocije prosto traže povod da se "prospu". Treba svi već jednom da kažemo "DOSTA" i da se okrenemo lepim stvarima u životu.

  4. Retka Zverka

    Gde si bre vrcavi čika Miko? 🙂 Ja sam se već zabrinula što ti u onoj mojoj virtuelnoj prćiji ne pronađe ništa da te bar malo zasmeje. A, istina, trudila sam se u poslednje vreme da zabavim narod. 🙂 Eto tako, ja sad idem da kuvam ručak. Male stvari, mali ljudi, veliki osmeh. 😉

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *